paradoks

  Dok sam se vozio, a ne penjao, stepeništem u nekoj robnoj kući mlađi čovek iza mene objašnjavao je devojci uz njega da su se njegovom starom, posle pada u kupatilu, poremetili neki kristali u neuronima i da sada ne zna gde se nalazi. To je potres mozga, rekla je devojka. Ne, rekao je mladić, to su kristali koji su se razdvojili. Ali to je isto kao potres mozga. Trebalo bi da napravi skener mozga, insistorala je devojka. Mladić je ćutao. Stigli smo do vrha. Devojka plave ravne kose, tačnije pomalo već zrela žena, u suknjici boje čokolade delila je flajere za neki novi proizvod. Svaki put bih izbegao da ga uzmem. I   svaki put   bi me pogledala, onako, ne znam kako. To veče odlučio sam da prihvatim šareni reklamni papir koji je nudila. Međutim, kad sam joj prišao, ona se, prepoznavši me, naglo okrenula na drugu stranu i pružila flajer nekoj ženi koja je dolazila iz suprotnog smera. Osetio sam, tako jasno, skoro fizički kako me je neočekivano udarila. To ...

 

Mnogi aerodromi u svetu već uvode otisak prsta kao jedini važeći dokument. Nikakvi papiri, pečati, pasoši, vize, garancije neće važiti. Radujem se toj novotariji. Ubeđen sam da uskoro neće važiti ni ove olizane novčanice koje su sada u opticaju i kojih nemamo dovoljno. Kružiće samo novčići od zlata ili bakra ili kalaja koje ćemo morati da zagrizemo da bismo utvrdili da li su pravi ili lažnjak kao i bezmalo sve do sada. Radujem se skorom trijumfu očiglednog, umesto ovog pražnjenja šminkesa po društvenim mrežama. Ne potpuno, jer sam sujeveran i verujem u zlu kob koja dolazi posle radosti. Može biti da to nije kob nego samo ravnoteža dobra i zla, poput cvrkuta prica na groblju. Ipak, ja sam telovo, kao crkveni praznik, samo u beskrajnoj minijaturi i u nastavcima hranim jednu lisicu između umrle ciglane i neumrlog groblja. Lisice, kažu, smrde. Ne osećam nikakav smrad kad zastanem na našem mestu za sastanke. Naprotiv, osećam neko strujanje aera sa dalekih planina, onih koje nisu ov...

    Urednik jedne od mojih knjiga pozvao me je, sasvim nenadano, da se priključim grupi koju su pokrenuli potomci poslednjih Indijanaca u Americi. Obično, izbegavam da prihvatim takve predloge. Ne zbog toga što mi se ponuđene društvene platforme ne dopadaju, mada ima mnogo i takvih, nego što je jahanje na talasima interneta postalo zamorno. Ipak sam otvorio link koji me je vodio ka ponuđenoj stranici. Nije tu bilo mnogo teksta, tek pokoja fotografija mladih crvenokožnih Indijanki i nešto starih Indijanaca. Učinilo mi se da tu nema nićeg posebnog. Dobri ljudi koji su izgubili. Stvar mi je bila pomalo poznata. Ne bih o dobroti, naročito ne o sopstvenoj. Štaviše, u ovim hladnim danima bogohulno se šalim kako je za likove poput mene pakao pravi izbor, jer je, zbog kazana koji đavoli furnjaju, u paklu mnogo toplije negi u raju sa čertrdeset devica. Izbrisao sam, znači, tu ponudu. Požurio sam tog   ranog jutra, probudivši verovatno sve u kući, da kupim na sasvim s...

  Što se mene tiče, izbori, glasanje, prevare, sukobi, gužve na glasačkim mestima, sve to moglo bi da se održava svaki dan. Tada su prostrani i topli hodnici šoping molovi mesta na kojima možete sresti one druge ljude. One koji ne misle da život nije vredan izbora, nego jednostavno ne žele da učestvuju na šahovskoj tabli kao pioni uprkos matematičkoj tačnosti da zrno žita stavljeno na prvo polje daje rezultat od ... Meni je sve to poput preturanja po kanti za đubre. Možda se i nađe ponešto, ali i to specijalno je samo specijalno đubre. Zanima me prost život. Ali, teško je probiti čauru ove globalne konfuzije. Kako bilo da bilo, odlučio sam da na brojaču koraka izbriojim svojih bar tri ili četiri hiljade. Po izlasku iz kola, koja sma opet parkirao, namerno, na neobeleženom mestu, ne da bih bilo koga ugrozio, jer prolaz koji sma ostavio bio je širok, brat bratu šest metara, nego da bih makar tim simboličkim gestom pokazao sebi da - neću. Od nekog vremena mi se prilično ...

ILI da ne zaboravim   kako se pišu aforizmi Marko nije kasno stigao na Kosovo. Stigao je na vreme da bude uhapšen.   Ovde je sve naglavačke, jer mi poštujemo zakon gravitacije.   Profesora je kupila iskrenošću. Rekla je da ne zna da kaže ne.   Protivnički kandidati su pre izbora pretučeni, čime je samo polovično potvrđena volja  građana.   Bilbordi sa vođinom slikom ne zaklanjaju nam Sunce.   Kompromis je uvek moguć, ukoliko priznate da smo mi u pravu.   Izvršilac kriminalnog akta je odranije poznat organima reda, pošto radi u policiji.   Tito se nekad voleo više od mame i tate, ali vreme je donelo nove ljubavi.   Zahvaljujući  našem pravosuđu zločinci nemaju miran san, dok žrtve spavaju kao zaklane.   Nekad smo se busali da smo najstariji narod na svetu. A i danas bismo, samo da nismo ovako  ostarili.   Kretanje kursa dinara, više nema nikakav kurs.   Pošto je Srbija zemlja među šljivama, prosec truljenja  ...

      Naoko nikako, ali ipak teku dani zemaljski a, znam,   proći će i bilo bi jako dobro da iza njih postoje   dani nebeski, tek onako, skloniš se da ustupiš mesto mlađem i živiš kao da se nikada ništa ne prekida. Naročito život koji nije ništa drugo do veza među ljudima. Te veze se teško uspostavljaju a lako kidaju. Ponekad ih sam Bog uspostavi, poput veze između mene i Dj.B., pisca iz Londona. Videćemo šta će biti. Za sada je to, kako je on rekao, poklon sa neba. Neba koje se ovde, u kraju u kome živim, najbolje vidi sa stare austrijske tvrđave. Mesec je bio mlad kao mladi narkoman, Ljbavnici bez novca za hotel ili ljubav u dobrim kolima skrivali su se u tunelima. Oni su topli. Sećam se da sam se i ja šunjao njima u dugim zimskim danima sa okraćalom baterjiskom lampom. Docnije, mnogo docnije, kad sam malo pogubio Isusove sandale i ostao bez posla koji sam voleo, jer ovo je zemlja u kojoj ostaješ bez posla zbog uverenja, imao sam nameru da zakupim ...