paradoks

  Sve više ljudi govori o duši. U tome, čini se, prednjače žene. Po tome bim se reklo da su žene duševnije. Međutim, sasvim je jasno da je duša romantičarski rekvizit koji bi trebalo da nam zameni saosećanje, pravdu, moral, plemenitost i ko zna šta još ta jadna, napaćena i nepostojeća duša mora da nosi na svojim krilima, da ne kažem plećima. Svojevremeno prijateljevali smo sa parom koji je jedno drugo oslovljavao sa „dušo“. Pripaljivali su cigaretu jedno drugom bez šibica, samo žarom njihove beskrajne ljubavi, recimo. A onda je duša, mala džepna Venera,   otišla sa nekim rediteljem sa televizije i druga duša, takođe mala, mislim fizički, odjezdila je u Češku ili Slovačku da bi se posle decenije vratila kao stručnjak za ljudske resurse u velikim korporacijama. Ako me neko pita za dušu, a ne pita niko, hvala lepo, ja bih mogao da mu kažem samo da je moja duša možda pobegla kroz pukotinu u koju je provirivala svetlost spolja. I sad zamišljam tu moju bivšu dušu kao mali ...

  U antikvarnicama koje se ponovo otvaraju u gradu, u velikom broju, kao da je na pomolu procvat bogatog sloja koji će tu da zalaže ili onaj novi koji besomučno kupuje sve što vidi kao svraka zlato –sede, po pravilu, tužne stare ali lepo održavane žene. Dečak od možda jedva četiri godine odvaja se od roditelja i zaneseno gleda u zlatni escajg i porcelansko posuše za ručavanje. Majka ga grubo hvata za ruku i odvaja od izloga. Ima ona svoje razloge. Dečak ih, naravno, ne zna. Setiće se, može biti, svega, kad izmakne stešnjenoj socijalističko radničkoj formi mišljenja svoje majke, ali za to će mu biti potrebne čizme od sedam milja, čizme nepoštovanja, sumnji, kajanja zbog roditeljskog greha i ko zna šta još. Osuđeni da ostanemo kao naši preci moramo da spoljašnju konačnost naših malih likova ispunimo kratkim a blaženim trenucima obesnosti. Imao sam prijatelja koji je pisao duhovite kratke priče o svojim porazima kod žena. Pokušavao je kod mnogih. Mora se reći da nije bio...

      Pronašao si ključ Izgubljen ko zna kada Ključ koji je otvarao Zabravljenu  bravu Tvog zabranjenog grada I sada se bojiš Šta ako je iza brave Još ono Što si pokušao da zaboraviš Sve ovo vreme Uzalud, eto?  

      Postoje te male apoteke koje se, okružene velikim korporacijama, bore za opstanak tako što ispod tezge, na crno, bez računa, prodaju lekove za smirenje. Imam i ja jednu takvu. Neću da je odam. Ljubomorno čuvam njenu tajnu, kao i ona moju. Ponekad bih odlazio tamo. Obično bih kupio najpre neki bezazleni lek poput onih protiv bolova ili kašlja ili nadutosti, koja me uzgred nije mučila, a zatim ispod glasa pitao za Leksilium. Leksilium, pitala me je apotekarka, jedna od apotekarki koje su se stalno menjale očigledno zbog neuredne isplate zarade. Kao prošli put, rekao bih da je oslobodim sumnje da sam provokator u službi uvek mi odvratnih tržišnih inspektora. Dođite sutra. Možda će stići. Reč „možda“ me razdire. Ja sam svoj put već ocrtao, devojko – želeo sam da joj kažem. Ali ti to još ne možeš da razumeš. Uvek sam imao grižu savesti kada bih morao da posegnem za leksiliumom od 6 ili, slabo deletvornim, onim od 3 miligrama. Pretpostavljao sam ...

      Sedim na kuhinjskoj stolici i oštrim noževe. Snabdeli smo se, zahvaljujući nekim reklamnim markicama i prijatelju trgovcu, noževima izuzetne skladnosti i lepote. Bili su oštri u početku. Posle su se tupili kako smo rezali njima meso, kosti, ribu, hleb, salame, sopstveni život na tanke kriške. Postojala je priča, pomalo mitska, da se sablja nikada ne istupi ako reže neprijateljske vratove, jer se podmazuje krvlju koja nikada ne rđa. Kako koji nož naoštrim probam ga na prstu. Ako je sečivo tanko i opasno sklisko, nož je dobro nabrijan. Može u fijoku. Da čeka. Uostalom, danas se mnogo toga svodi na čekanje. Ne očekuješ ništa, ali čekaš. Nisam očekivao ništa, kaže prijatelj, a onda odem na groblje i vidim da je moj očuh, bez mog znanja, napravio mojoj majci, a njegovoj ženi spomenik na kome se ja ne pominjem. Odem kod advokata da vidim šta mogu da uradim. On me pita što se ljutim, ako je spomenik pristojan i podignut o njegovom trošku i ja ne znam odgovo...

 (Gordan Lemajić ŠAMAR SUNCU, roman, Prometej Novi Sad, 2o22) „Goblinski režim“ je izabran od strane javnosti za „Oksfordsku reč godine“. Termin se odnosi na vrstu ponašanja koje je neopravdano samozadovoljavajuće, tačnije tipično na način koji odbacuje javno priznate norme i socijalna očekivanja. Zbog toga mi se upravo ta sintagma sve vreme vrtela u mozgu dok sam čitao Lemajićev „Šamar suncu“. Posle početničkog autobiografskog romana Gordan je ovim romanom odvažno zakoračio u svet fikcije. Napisao je roman o društvenom marginalcu koji u svetu iznuđenih normala pokušava da preživi, ne odustajući od svojih normi i principa koji često ili uglavnom nisu društveno prihvatljivi. Postavivši osu priče na takve osnove pisac je dobio zamah za preispitivanje složene mreže uspeha i krivice, kao i izdaje među prijateljima. Ljudi u romanu se mahinalno sudaraju međusobno, poput lutaka u   prašnjavom pozorištu. Za njih je život uska granica između sreće i propasti, kao što je, mo...

    Posle bezmalo trideset godina nakanim se da idem u Banat, severni, ono mesto na tri međe, između Mađarske, Srbije i Rumunije. Sve je to nekada bila jedna zemlja, zemlja Crnjanskog, čongradska pusta sa vetrovima na čijim strahovima sam odrastao. Bio je neki praznik, ne znam koji jer učestaše u poslednje vreme. Napolju hladno a sunčano. Mislim, idealno za lako putovanje u prošlost, jer to doživljavam kao put unazad a ne kao odlazak u selo radi mesnih prerađevina, hurki, krvavica i kobasica na mađarski ljut način, nego ko razbibrigu. Po boji očiju moje žene mogao sam da vidim da joj se ta ideja o putu u severnu zabit ne dopada. Njene oči su plave, ali kada počinju da blede znam da su daleko od racionalnog objašnjenja. Putovali smo jednoličnom linijom. Bile su zadušnice, čini mi se, uglavnom trebalo je biti malo oprezniji oko grobalja, koja su, tek sada uočavam, na ulazu u selo. Jebote, rekoh u muziku Radio Karoline, u svako selo se ulazi preko duša mrtvih. Ti si...