MILAN TODOROV: ŽICA ZA PSA




 MILAN TODOROV

ŽICA ZA PSA

Žicu za psa viđao sam u prostranim seoskim dvorištima. Bila je razapeta između kuće i nekog udaljenog stuba, šupe ili drveta. Po njoj je klizio metalni prsten, a sa njega se spuštao lanac do ogrlice.

Pas je, dakle, mogao da trči. Imao je deset, dvadeset, možda i trideset metara slobode. Ne više. I nije mogao nigde da ode.

Ne znam ko se i kada setio žice. Davala je iluziju slobode, ali ta iluzija imala je jedan pravac, dvosmernu liniju i ograničenje od – do. To je uvek bila mera sigurnosti za gazdu.

Pas je želeo da zna šta ima iza ograde. Ko prolazi putem. Čiji miris vetar donosi iz susednog dvorišta. Zašto mačka može da preskoči ogradu, a on ne može. Kuda odlazi gazda kada zatvori kapiju. Zašto se svi vraćaju iz nekog sveta u koji njemu nije dozvoljeno da uđe.

Zaletao se.

Žica bi zazvečala.

Lanac bi ga cimnuo za vrat.

Posle izvesnog vremena više nije morao da pokušava. Naučio je dokle doseže njegov svet.

To je najvažniji deo dresure.

Ne kada životinja shvati da nešto ne može, nego kada prestane da pokušava.

Čovek se dresira slično.

Samo su njegove žice tanje.

Porodica, posao, pristojnost, položaj, strah od podsmeha, strah od siromaštva, strah od samoće. Ponekad vera. Ponekad država. Ponekad ljubav.

Neke od tih žica postavljamo sami.

To je najpouzdaniji način.

Čoveku koji sam sebi odredi dokle sme nije potreban čuvar.

Godinama se krećemo po prostoru koji nam je ostavljen. U njemu podižemo kuće, sadimo drveće, kupujemo nameštaj, rađamo decu, skupljamo knjige. Govorimo da smo slobodni jer možemo da odemo od kuhinje do kapije, od kapije do šupe, od šupe do drveta.

Žica je dovoljno dugačka da se čovek zaboravi.

Tek ponekad, kada čovek poželi nešto što mu ne pripada, kada postavi pitanje koje nije trebalo postaviti, kada zavoli nekoga koga nije smeo ili odluči da ode tamo gde se od njega nije očekivalo, metalni prsten naglo stigne do kraja.

Tada se čuje zvuk.

Kratak. Metal o metal.

I čovek shvati da je sve vreme bio vezan u svojim imaginarnim bedama.

Pas je to znao mnogo pre njega. Stvar se ne može prikriti. Uzalud tvrdimo da smo slobodni iznutra. Žica je takođe unutra. U interpretacijama, u svakodnevnom ćaskanju, kako je bilo, ah, u Beču, u maštanjima, u rastavljanju i sastvaljanju a ponajviše u nemogućnosti da se ode.

Pas, taj divni rekvizit literarne metafore, u meni još leži ispred isprane drvene kućice, sa glavom na prednjim šapama.

Gleda kapiju. Lica koja se menjaju izjutra, u podne i pred noć.

Iza zatamničene kapije je put.

Šišti kao konjska mokraća konja koji prolaze tuda.

Kočijaš je raskopčao okovratnik i namrgođeno udarao švigarom.

Moja pseća duša žudela je za ljudskim radostima, ali njih nije bilo bez stradanja.

***
O tome govorim u novom romanu ŽICA ZA PSA.





Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

REČENICE KOJE VOLIM (3)

PLATON ODBRANA SOKRATOVA Kakav su utisak, građani atinski, učinili na vas tužioci moji, to ja ne znam. Ja, evo, od njihovih beseda gotovo ne poznajem sam sebe: tako su ubedljivo zvučale njihove besede. Pa ipak, rekao bih, nikakve istine nisu kazali. A među mnogim lažima što su ih izneli najviše sam se začudio jednoj, i to onoj gde su vas opominjali da se morate čuvati da vas ne prevarim, jer sam vest besednik. Što se ne zastideše da ću ih odmah či¬njenicama pobiti kad se pokaže da nisam nikako vest besed¬nik, — to mi se učini da je vrhunac njihove bestidnosti, ako možda ne zovu veštim besednikom onoga ko istinu govori; jer ako tako misle, onda bih potvrdio da sam besednik — samo ne prema njihovom obrascu.
Прикажи све

MILAN TODOROV: U ISTOJ KUĆI

Слика
  Milan Todorov U ISTOJ KUĆI Ja svakako nisam sveznajući pripovedač. Ponešto od onoga o čemu pričam čuo sam od drugih, ponešto od samih aktera događaja, dosta toga sam naslutio, pa ipak nisam ubeđen da je ono o čemu u narednim rečenicama pišem cela istina. Međutim, jedina neporeciva istina jeste da se sve odigravalo u istoj kući. Bila je to, za ono vreme, a i sada je, samo na neki vremenom iznuren način, prijatna kuća. Široki francuski prozori, ukupno tri sa ulične strane, maltene ceo zid u staklu sa dvorišne strane, tako da je čovek koji je kuću napravio između dva svetska rata mogao danonoćno da ogleda vrt kako se greje na jutarnjem suncu, dok se on, još u staračkoj iznošenoj pidžami, ali dobro držeći, sprema na doručak u dvorišnoj kuhinji. Umor koji je osećao čak i posle sedam sati isprekidanog spavanja pripisivao je lošim snovima kojima nije mogao da se otrgne. Sve je na početku zamišljao drugačije, kako to već biva sa mladim ljudima. Otvorio je veliki jednokrilni proz...
Прикажи све

RATKO DANGUBIĆ: JESEN U TREBINJU

Слика
I. Pod platanskim krošnjama senke se zadržavaju, spori plesači večernjeg vazduha. Stolovi kafana povlače se jedan po jedan, kao dahovi iz pluća što klonu. Čovek koji je mislio da čeka — nekoga, ljubav, sećanje — već je ispio rakiju, kafu, a osmeh mu i dalje igra na usnama, kao plima što ne ume da se povuče. Pijaca sija — smokve, šljive, breskve, svaki plod poljupcem obasjan, previše blag da bi bio od ovoga sveta. Venci belog luka vise kao bledi meseci, da rasteraju bolest, zavist i tugu. Iz manastira dopire šapat psalama, monasi skupljaju grožđe kao svete slogove, dok masline, u vetru drhtave, čuvaju mudrost stoleća u svojim srebrnim listovima. II. A on — stranac u sopstvenom rodnom gradu — hoda pijacom, ne vidi stvari nego otkrivenja. Svaka smokva himna, svaka pletenica luka tajna pesma. Zrenje nije propadanje, uči, niti proba smrti. Zrenje je život što udiše sebe, uzdah koji bira radost. Smeje se s decom što senke bacaju po kamenu, kupuje breskvu iz ruke udovice, i seda tamo gde je n...
Прикажи све