MILAN TODOROV: PRIBLIŽAVANJE HLADNOĆE

 Milan Todorov

PRIBLIŽAVANJE HLADNOĆE

Ovde gde stanujem

uvek je za dva pa čak i četiri

stepena Celzijusa

hladnije, i leti i zimi,

nego u gradu.

To je zbog mnoštva drveća.
Jedan ariš zasadio sam i ja

pre trideset godina.

Ali najviše drveća je

na obližnjem groblju.

Kao da nam sećanje

na drage ljude

daje kiseonik,

kao da nije važno biti na brdu

na putu strujanja vetra

sa obližnje planine.

Na groblju spavaju i ptice

koje stešnjene crnim mermerom

sanjam kako lete u beskonačnost

hladnu, podložnu gravitaciji.

U drugom planu

nalazim da je pretvaranje stvarnosti

u pesmu

poput zrenja vina.

Starija vina su bolja

ali nije li to najbolji način

da se napusti svet.

Bobica po bobicu vremena

taloži se u čaši

dok drveće ćutke

broji naše zime.







Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

REČENICE KOJE VOLIM (3)

PLATON ODBRANA SOKRATOVA Kakav su utisak, građani atinski, učinili na vas tužioci moji, to ja ne znam. Ja, evo, od njihovih beseda gotovo ne poznajem sam sebe: tako su ubedljivo zvučale njihove besede. Pa ipak, rekao bih, nikakve istine nisu kazali. A među mnogim lažima što su ih izneli najviše sam se začudio jednoj, i to onoj gde su vas opominjali da se morate čuvati da vas ne prevarim, jer sam vest besednik. Što se ne zastideše da ću ih odmah či¬njenicama pobiti kad se pokaže da nisam nikako vest besed¬nik, — to mi se učini da je vrhunac njihove bestidnosti, ako možda ne zovu veštim besednikom onoga ko istinu govori; jer ako tako misle, onda bih potvrdio da sam besednik — samo ne prema njihovom obrascu.
Прикажи све

RATKO DANGUBIĆ: JESEN U TREBINJU

Слика
I. Pod platanskim krošnjama senke se zadržavaju, spori plesači večernjeg vazduha. Stolovi kafana povlače se jedan po jedan, kao dahovi iz pluća što klonu. Čovek koji je mislio da čeka — nekoga, ljubav, sećanje — već je ispio rakiju, kafu, a osmeh mu i dalje igra na usnama, kao plima što ne ume da se povuče. Pijaca sija — smokve, šljive, breskve, svaki plod poljupcem obasjan, previše blag da bi bio od ovoga sveta. Venci belog luka vise kao bledi meseci, da rasteraju bolest, zavist i tugu. Iz manastira dopire šapat psalama, monasi skupljaju grožđe kao svete slogove, dok masline, u vetru drhtave, čuvaju mudrost stoleća u svojim srebrnim listovima. II. A on — stranac u sopstvenom rodnom gradu — hoda pijacom, ne vidi stvari nego otkrivenja. Svaka smokva himna, svaka pletenica luka tajna pesma. Zrenje nije propadanje, uči, niti proba smrti. Zrenje je život što udiše sebe, uzdah koji bira radost. Smeje se s decom što senke bacaju po kamenu, kupuje breskvu iz ruke udovice, i seda tamo gde je n...
Прикажи све