MILAN TODOROV: S OVE STRANE

 

Milan Todorov

S OVE STRANE

Novi putevi presecaju tkivo ravnice,

posebno onaj jedan, račvasti,

što kao oštar rez odvaja moje korake

od nemih rukavaca i skrajnutih voda.

Tamo gde su u baruštinama, pod drezgama,

dremali plavožuti karaši —

one male, lakome lepotice

koje sam hvatao na prevaru, na list vrbe.

Sada prilazim sbvojoj omiljenoj čardi na obali,

uzdignutoj nad plitkim, umirućim Dunavom,

gazeći tucanik poluizgrađenih drumova

čije ivice grizu točkove automobila.

Uz ivicu puta, u prašini:

kamionet ugašenog motora.

Na njegovoj otvorenoj platformi,

na daskama sprženim julskim zvezdama,

sede tri crnpurasta mladića.

Šeširi oborenih oboda zaklanjaju im lica;

oni su male Bude, zamrznuti u zamoru,

nepomični posmatrači sopstvenog udesa.

Čekaju prevoz do barake,

te tesne spavaonice za ljudska tela,

gde se dnevni umor suši kao riba na suncu.

Tada shvatam:

svako nosi svoju unutarnju težinu,

svoju mrvu hleba i usud soli.

Uspomene nisu spomenici, već zemlja

lako se drobe i preobražavaju

pred navalom sadašnjice.

I niko,

nema tapiju na zemlju,

niti na reku

sa merom onoga gde jesi

i gde je, avaj, najbolje.