RATKO DANGUBIĆ: MALE PRIČE (21)

 MALE PRIČ/21/

RATKO DANGUBIĆ

Šolja čaja

Svakog jutra Petar je spuštao istu plavu šolju na isto mesto kraj kuhinjskog prozora. Njegova žena umrla je pre tri zime, ali on je i dalje postavljao dve šolje za čaj.

Jednog jutra sunčeva svetlost obasjala je praznu šolju tako snažno da je podigao glavu, očekujući da će neko progovoriti. Niko nije. Ipak, čitavog dana osećao je nečije prisustvo.

Te večeri oprao je obe šolje i ponovo shvatio ono što je već znao: ljubav najduže opstaje kao navika.

Kišni mantil

Kišni mantil koji je visio u hodniku nije pripadao nikome. Bar nikome ko je još bio živ. Njegov otac umro je pre petnaest godina, ali je mantil ostao, čuvajući jedva primetan miris duvana i mokrog lišća.

Jednog jesenjeg popodneva Petar je, prolazeći pored njega, dlanom okrznuo rukav. Na trenutak je ponovo postao dečak. Mantil nije sačuvao njegovog oca. Sačuvao je rastojanje između nekada i sada.

Nedelja

Crkvena zvona razlivala su se nad gradom. Marija je sedela u svojoj bašti, pretvarajući se da ih ne čuje. Prestala je da veruje pre mnogo godina, a ipak je svake nedelje osluškivala njihov zvuk.

Ruže su podrhtavale na vetru. Vrabac je sleteo na ogradu i posmatrao je. Nasmešila se. Možda vera nije izvesnost. Možda je vera nemogućnost da prestanemo da osluškujemo.

Prozor

U stanu preko puta živela je žena koja je svakog dana u šest sati otvarala sve prozore.  Aleksa joj nikada nije uputio ni reč.

Jedanaest godina posmatrao je taj mali obred sa svog prozora. A onda se jedne večeri nije pojavila. Ni sledeće. Ni one posle nje. Zatvorni prozori uznemiriliu su ga više nego samoća.

Tada je shvatio da nepoznati ljudi često postanu deo naših života mnogo pre nego što postanu deo naših misli.

 

Sneg

Prvi sneg pao je pre svitanja. Deca su istrčala napolje vičući od radosti. Starci su zastali kraj prozora i prepustili se sećanjima. Danilo je stajao na svom tremu. Sneg je prekrivao krovove, automobile, puteve i greške.

Na nekoliko sati grad je izgledao kao da mu je sve oprošteno. Do podneva su tragovi stopa već počeli da narušavaju belinu. Ipak, bio je zahvalan što milost, makar prolazna, svake zime ponovo dolazi.

Fotografija

U fioci, ispod neplaćenih računa, Svetlana je pronašla svoju fotografiju iz devetnaeste godine života. Dugo je posmatrala vedro lice i bezbrižan osmeh. Ta devojka delovala joj je istovremeno poznato i izmišljeno.

Kako je čudno, pomislila je, što mladost provedemo postajući neko, a starost pokušavajući da se setimo ko je taj neko bio.

Vratila je fotografiju u fioku. Devojka je ostala tamo, strpljivo čekajući da vreme promeni smer.

 

Svetlost

Kasno u noć, nesposoban da zaspi, Đorđe je hodao kroz tihu kuću. Sve prostorije bile su u mraku, osim tavana. Ispod vrata pružala se tanka traka svetlosti. Otvorio je vrata. Nije bilo ničega. Samo mesečina koja je ulazila kroz mali okrugli prozor. Tiho se nasmejao sopstvenom strahu.

Ipak, pre nego što je otišao, još jednom je pogledao u srebrnastu prazninu. Pomislio je da vaseljena često liči na napuštenu sobu. A ipak, mi ne prestajemo da otvaramo vrata.