paradoks

  Duguljaste žene se vraćaju One se vraćaju u modu One su vraćaju u muške poglede Te duguljaste žene tačnije žene sa dugim pogledom žene sa duguljastim dojkama i uskim očima vraćaju se kao slepi putnik sa dugog putovanja na kojima si upoznao tugu sveta. Prozračne su te žene jer načinjene su kao od stakla. Veliko je pitanje da li su stvarne jer ono što čini unutrašnjost osećanja vešto kriju poričući stare ljubavi i pogrešne zanose. Video sam večeras jednu takvu bila je mršava visoka i plava stojala je na stepenicama iznad mene i išla je tim elevatorom uvis. Bila je neverovatno hitra sasvim se izdužila imala je opruge na bokovima kao kosmonaut na Mesecu i opruge su se rasztezale kako je odmicala u visinu prkoseći zakonima gravitacije. Video sam kako glavom probija krov i nastavlja dalje kao da se ništa nije desilo. Nebo je bilo visoko i  nije padala kiša a krov se posle njenog odlaska automatski zatvorio.

  Bez strasti za životom u šoping molu zagušljivo toplom sedam za sto blizu ormara u koji se bacaju otpaci. Neki sredovečni mršavi lik još pritstojno obučen nosi svoju tacnu sa ostacima hrane ka odlagaonici a zatim se vraća sa punom tacnom. Shvatam da se hrani otpacima. I shvatim da je video moj pogled. Međutim tip slatko jede. Zatim ustaje. Zvera okolo i ponovo uzima tuđe otpatke. Sad se pravim da ga ne vidim. Glad je poput srca. Deluje nezavisno od naše volje. Lik opet ustaje prilazi ormaru za otpatke uzima nešto izmrljano i usput pije zdravu izvorsku vodu.

Lepota je u pogledu unazad. Možeš da optužiš život za sve osim za činjenicu da je bio. Dani noći sjajno traćenje lJubavi u ranoj mladosti nimalo uzaludnosti pritom a sada te smešne balade na mrežama slučajno ulovljenih riba trebalo bi da budu normalne dok čudna zima sa stalno jednakom hladnoćom traži da čekaš. I ti čekaš ne znaš šta ali ko čeka dočeka ne znaš šta. Injekciju posle koje možeš da stojiš sam? Ali dočekati znači da je bilo nečega i to je jedino važno sada u ovoj noći u kojoj pokušavaš da vratiš prvobitnu boju zarđalom svetu ogrnutom sopstvenom prolaznošću između svih tih slika i svih reči i propuštenih prilika.

  ... Ona devojka sa srećnim brojem imala je debele noge. Lice joj je bilo kao od porcelana, oči bledo plave i zubi pravilni, beli. Ali, noge su bile prava katastrofa. Nisam o tome razmišljao mnogo. Samo sam primetio i nastavio da se šalim sa njom. Jednog dana međutim konstatovao sam da su i noge drugih devojaka koje su radile u toj ultra modernoj poslastičarnici predebele. Kentauri, pomislih. Sladoled je primamljiv, ali kao i sve što te vuče sebi je opasno. Devojke su se i dalje osmehivale zanosno. Pretpostavljao sam da su prošle neki kurs za primamljivanje mušterija. Puste osmeh na lice i on radi za njih. Osim toga moguće je da su birali devojke sa kompleksom nogu da bi ih manje plaćali ili zbog toga što se taj njihov manjak u muškim očima morao odraziti kvalitetom u nečem drugom. Bile su lepotice pedeset odsto. Moji roditelji su imali prijatelje, jedan divan bračni par. Ona je bila krojačica a on železničar koji je prilikom spajanja vagona izgubio obe noge do kukova. ...

  Probudio sam se obukao kućni mantil pripalio malu kaljevu peć u kuhinji otvorio prozor da u prostoriju uđe novi vazduh i izađe malo dima koji uvek izlazi iz peći kad je nizak pritisak koji nagoveštava loše vreme. Uskoro peć je veselo pucketala. Bukova drva iako sirova pokazala su se još jednom kao najbolja odbrana od ćudljive mokre zime. Stavio sam u tanjirić krišku posnog belog sira i prelio ga sa dosta maslinovog ulja. Na boci je pisalo ekstra devičansko. U tostu sam ispržio komad hleba. Volim da pišem dok jedem. Međutim onaj natpis ekstra devičansko nije mi davao mira. Ipak su te stisnuli maslino makar samo jednom ali stisnuli su te  mislio sam jednako. Stisnuli uz neku ogradu maslino u crkvenoj porti iza pola noći iza puste škole na klupi u parku iza zgrade Mašinskog fakulteta u kojoj su svirali Indexi na staroj pruzi zarasloj u paprat u vratima seoskog Doma kulture kad je predstava sa M...

  Postoji stvarno vreme zime i ono vreme zime koje osećamo. Narodi na krajnjem severu planete Zemlje zbog toga imaju osam godišnjih doba. Ne samo zimu, nego doba jesenje zime, pa zima zime i najzad zime proleća. Pošto sam kao mali često patio od gušubolje, majka bi mi tokom zimskih meseci stalno davala mlaku vodu. Brinula je o tome da u kući, slabo grejanoj, ipak uvek bude dovoljno tople vode za mene. Ostavljala bi, naime, glineni bokal sličan vazi za cveće pun vode na kaljevoj peći preko dana i preko noći. Docnije ću utvrditi da je to bilo pogrešno. Jer kad sam počeo da jedem sladolede i pijem veoma, veoma hladna pića moja gušobolja je nestala kao rukom odnešena. I sad mislim o majčinoj dobroti u onom vremenu. Ona je sve to sa mlakom vodom činila da bi me sačuvala, a dejstvo je bilo  nevidljivo. Međutim, zahvalan sam joj na toj zabludi. Provodeći dane i noći pod lakom temperaturim, znojeći se u krevetu i plašeći smrti, bežao sam u ono drugo vreme koje nisu odre...

  Danima pokušavam da oborim stari sasušeni bor ispred kuće. Odslužio je svoje. Poslednja oluja ga je prepolovila. Penjem se na merdevine u jednoj ruci držim uključenu motornu testeru i penjem se sve više da odrežem njegovu suvu glavu. Ali, osećam da ne mogu. Malo mi se i vrti  ali nije to razlog. Ne znam šta je razlog. Silazim. Gledam ga. Loše izgleda. Ipak ne mogu. Možda neki dobri  Bog šume i vetra u florofilu uvek prisutan i neprimetan čuva bor. Ali šta je sa mnom? Ko mene čuva? Pali anđeli? Ali oni više ne postoje. Posle palih anđela tih pogrešnih svetaca pad je samo oblik magneta svakodnevnog života i ako kojim slučajem ne padneš to je kao da nisi ni živeo.