MILAN TODOROV: XX POGLAVLJE "TRAŽENJA BOGA"

 Milan Todorov

XX POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Dok je Francuz sa još petoricom radnika Ciglane ležao na traumatološkom odeljenju Vojne bolnice u Petrovaradinu gde su pokušavali da mu sačuvaju vid, u krugu Ciglane, privremeno napuštene, nastanio se čopor pasa.

Ostavljeni pred zimu od vlasnika koji su se vraćali iz svojih vikendica na Fruškoj gori u male pretrpane stanove ti psi su svoju nesreću odenuli u smisao čuvanja fabrike.

Kako bi se ko automobilom ili pešice približio oljuštenoj portirnici i ulaznim vratima oni bi jurnuli na neznanca sa besomučnim lajanjem i iskeženim zubima. Nijedno drugo obezbeđenje, činilo se, ne bi požrtvovanije radilo taj posao. Pse ne zanimaju razlozi koje bi posetioci mogli da iznesu nekom drugom. Oni su svoju sudbinu silom prilika vezali za nesreću koja se dogodila u Ciglani pre samo nekoliko nedelja i postali njeni najverniji čuvari. Nisu mogli da shvate da je svet koji su čuvali već prestao da postoji, niti da su ih oni koje su smatrali gospodarima jednostavno ostavili iza sebe  kad je postalo tesno i hladno.

Odlučio sam da im delim ostatke hrane koji bismo inače zapakovali u tanke najlonske vrećice i odlagali u kantu za smeće. Posle nedelju dana izgledalo je da smo se sprijateljili.

Noću, primećivao sam u prolazu, figure pasa bi uznemirene mojom pojavom, nakratko a zloslutno izbivale iz jamskih kanala i ubrzo bivale progutane senkama obližnjeg groblja, spomenicima od mermera ili odrazom visokog stuba na kome je nekad, pre strašne oluje, stajao kip Isusa spasioca.

Ujutru, dok sam im delio ostatke hleba i kosti od jučerašnje supe, čuo sam glasove ispred portirnice. Dva čoveka u radničkim kombinezonima, sa papirima u rukama. Jedan je bio stari majstor koji je pre nesreće na peći tavorio u krugu Ciglane. Znao sam ponešto o njemu. Sredovečan, beli udovac, žena ga napustila i ostavila sa dve devočice u sred puberteta. Zvao se Stevan Radlovački znan po nadimku Rada. Drugi, vremešniji bio mi je nepoznat. Gledali su razbijene prozore, pukotine u zidovima, i mene kako stojim među psima.

„Šta radite ovde komšija? Hranite pse.“, upitao me je pomalo bojažljivo Rada, odmeravajući me ljubopitljivo od glave do pete.

„Pogodio si, Rado“, odgovorio sam.

„Jebote „ rekao je onaj drugi „on donosi psima klopu, zamisli! Neko ima hrane i za bacanje!“

Hteo sam da im kažem da nije tu i tamo ponekog honorara možda bih i ja razmišljao poput njih.

Prvi je neodlučno klimnuo glavom. Video sam da mu je pomalo neprijatno, ali mu nije protivurečio. Drugi je i dalje beležio nešto u svesku.

„Šta se dešava?“ usudio sam se da ih upitam.

Umesto odgovora oni su se samo tajanstveno smeškali.

„Bolje je da držimo jezik za zubima“, rekao je nepoznati.

Kasnije sam saznao da su došli da procene štetu, da odluče da li će Ciglanu srušiti ili je prodati nekoj firmi koja pravi stambene zgrade.

Psi su i dalje stajali između nas i ulaza, ali nisu napadali. Samo bi nas, kad bismo se pomerili, pratili u stopu.

„Šta ćemo sa njima“, pitao je moj komšija svog nadmenog kolegu.

„Pa valjda u ovom gradu postoji služba za to.“

„Šinteri?“
„Šinteri, nego šta! Njih treba obavestiti i gotovo. Oni će već znati šta da rade sa njima. Ovako, mogli bi još nekog da izujedaju, možda baš dete nekog budžovana. Vidiš kakve se kuće već grade okolo! Sve vila do vile bivših komunista!“

„Ali, ti kerovi nisu naši, mislim fabrički.“

„Ko te pita? Dok su u našem krugu smatraju se našima.“

Sutradan, predveče, bacio sam psima kosti, preko ograde sada zaključane kapije. Možda nemaju vode, pomislio sam, ali nije bilo mogućnosti da to proverim.

Nastavio sam put ka obližnjem groblju. Otišao sam do grobova svojih roditelja, očitao Očenaš, prekrstio se i, kao što to uvek radim, kažiprstom leve ruke dodirnuo sliku, napre oca u mladim godinama, fotografisanog verovatno odmah posle rata, po izlasku iz nemačkog logora a zatim majčinu, nasmešenu sa zauvek finom kožom lica. Očeve krupne crne oči sada ništa nisu govorile o tome je li i koliko vredela žrtva njegove mladosti.

Zatim sam otišao do središta starog groblja na kome se nekad uzdizao kip raspetog Isusa. Na tom mestu sada je stajalo golo postolje od belog peščara, izlizano kišom i vremenom. Na njemu je neko, možda kakav lokalni pijanac, ostavio praznu flašu vina i polovinu sveće.
I ta polovina sveće, koja je isijavala slabo, čiji je plamen drhtao poput ostarele ruke i koja je, videlo se, nepoznatom posetiocu mnogo značila, davala je jedini smisao tom danu, tačnije njegovom okrajku.

(nastaviće se)