MILAN TODOROV: XXI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

 

Milan Todorov

XXI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

To što je sve u previranju, tačnije što se svet lomi nije me posebno pogađalo. Nisam jedino, kao uostalom i većina onih koje sam poznavao, znao na koju stranu se lomi i šta će od njega, kad na tu stranu, zapadno od istočnog raja svakako, padne - zapravo ostati.

Kažu da sudbina ne postoji. Ona je spoj naslednih osobina, okolnosti, slučajnosti i naših odluka. Ono što nam se događa nije zapisano unapred. Ako je tako, da li čovek traži Boga zato što ga vodi sudbina ili zato što ga do Boga, ili od njega, dovede niz njegovih sopstvenih odluka?

U Petrovaradin sam došao sa nepunih devet godina. Išao sam u treći razred osnovne škole koja se tada zvala po partizanu i pesniku Vladimiru Nazoru. Posle su promenili naziv jer je, navodno, Nazor bio prisilno odvedem u partizane a utvrđeno je i da je ispevao odu Paveliću. Kako bilo da bilo osećao sam se kao uljez. Tek docnije ću čuti da je Ciceron, veliki rimski govornik na komentare starih Rimljana kako suviše robova biva oslobođeno i dobija građanske prava, rekao: Neka. Njihova deca će biti odlični Rimljani!

Postao sam Rimljanin i vozio se autobusom broj 3 sa posla u Radio Novom Stajao sam na zadnjoj platformi kada sam ugledao svog razrednog starešinu iz osnovne škole.

Posle malog iznenađenja pitao me je šta radim.

Rekoh mu da sam novinar pripravnik, tačnije mlađi saradnik, najmanje zvanje u novinarskoj nomenklaturi.

On me na to, ni pet ni šest upita, kolika mi je plata.
Nisam znao šta da mu kažem. Zaista nisam znao kolika mi je plata. To je bilo skoro kobno pre nekog vremena. Auto, zelena Škoda MB 1000 se pokvarila i majstor Mile iz susedne ulice je, posle detaljnog pregleda rekao da bi trebalo uraditi generalku. Za nju nisam imao para i prodao sam mu automobil budzašto. Da stvar bude gora podigao sam neki kredit da bih obezbedio osnovne aparate za domaćinstvo. Nisam obraćao pažnju na dospele rate kredita, misleći naivno da će mi to u radiju svakog meseca odbijati od plate. Oni to, razume se, nisu činili. Stigla mi je opomena da izmirim dug od nekoliko meseci neplaćanja inače sledi tužba sudu.

Nemajući kud odlučio sam da se za pomoć obratim finansijskom direktoru Radija. U stvari, tada nije postojala funkcija direktora, nego samo Predsedništva Radija i Televizije. Izvesni stariji gospodin, sa velikom dioptrijom naočara, po prezimenu Nemcišković, član Predsedništva, udostojio se da me primi u maloj sparnoj kacelariji na spratu pomoćnog novinarskog osoblja zvanog koordinatori programa, i to posle više dana moljakanja. Zamolio sam ga da radio stanica plati moje zaostale rate kredita a da mi oni zatim taj novac odbijaju u mesečnim ratama.

„Mladiću“, rekao je „Prostorije Crvenog krsta su tu odmah iza ugla, kod teniskog igrališta.“

Bio je u pravu. Crveni krst se zaista tamo nalazio.

A ja sam se nalazio u govnima.

Nisam znao šta da mu kažem. Najzad, priznadoh razrednom da mi je plata mala.

„I meni je“ , reče. „Samo pred tobom je život. Možeš što hoćeš i da bude što hoćeš.“

Iz usta mu se širio lak zadah alkohola.

„Možeš što inače ne smeš. Tvoj učitelj ti to garantuje.“

Sišao je na stanici pre moje. Izlazio je dugo, izazivajući nestrpljenje vozača i putnika. Nije mogao da prikrije svoju slabost.

Tek sada, kada sam prestao da ga se plašim, osetio sam da ga volim.

Nisam smeo ženi da kažem da me je finasijski direktor hladno odbio.

Vašington je bio iza zatvorenih vrata.

Buteljka slovenačkog kabernea i dve ili tri stotine grama šunkarice na hlebu su me dočekale i to veče.

Sitna radost mladosti samo da bismo dokazali sebi da se nikoga ne bojimo.

Ako je potrebno suprostaviću se, rekoh već pomalo podnapit, čitavom ovom gradu, ovom grobnom mestu bez Boga, sa eutanizairanim psima i ubijanjem sirotih radnika koji samo žele da rade…

Ali, u stvarnosti bio sam daleko od tog koraka.

Pisao sam a to nije bilo dovoljno za iskupljenje. Naprotiv.

Uloge heroja koji ruše komunizam i komunista koji ne brane sistem nego svoje privilegije, pokazali su da više ne postoji red.

Psi su još bili iza zaključane kapije Ciglane. Kad sam naišao nisu zalajali ni u znak pozdrava. Pomislio sam da je to zbog traume koju su preksinoć doživeli bežeći u jamske kanale pred žicama šintera.

(nastaviće se)