MILAN TODOROV: XIX POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

 

Milan Todorov

XIX POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Svakog petka tačno u 10 časova u kancelariji glavnog urednika radija održavani su sastanci uredničkog kolegijuma. Na njima su učestvovali samo odabrani, stariji i iskusniji novinari. Mi smo ih zvali Veće sionskih mudraca. To su, kao što je poznato jevrejske vođe koji planiraju da preuzmu kontrolu nad celim svetom. Ali, samo kad bismo se zazali.. Iako je njihov protokol pokazaće se čist falsifikat nije bio bez uticaja.

Ovaj put na sastanak mudraca sa jerusalimskog brda Siona, bio sam pozvan i ja. Pretposlednja tačka dnevnog reda, dakle pre onog koje nas je zaticalo smlavlejnim azvalo se „Razno“ i aada se odnosilo se na moj jutarnji nastup uživo u radiju koji me je još kao gimnazijalca u čuvenoj novosadskoj Jovinoj gimnaziji zaveo dok sam uređivao zidne novine i slušao ga.

Glodur je raspravu o meni otvorio rečima:
„U našem kolektivu postoji jedna osoba koja se služi neiskrenim moralisanjem čime pokušava da svima nama drži lekcije. Ta osoba glumi moralnu ogorčenost i pokušava da svima nama drži predavanja o svakoj temi, bilo da je reč o radnoj disciplini ili o pitanjima koja nisu povezana sa novinarskom profesijom“.

Ličilo je na partijski sastanak. Nema smisla da govorim da tada još nisam bio član partije. To se, valjda, podrazumeva.

Konobarica Zlata, koja je imala levu nogu kraću od desne i koju su obesni novinarčići častili komentarom da ima dobre noge, naročito desnu, unela je kafe na velikoj plehanoj tacni.

Tišina koja je nastupila naterala me je na pomisao da ustanem i odem.

Jasna me je gurnula kolenom ispod stola.

„Strpi se, budalo!“

U tišini razmišljao sam o njoj. Bila je u početku glumica. Igrale je u nekim scenama Žilnikovih , kako su ih označavali, subverzivnim crnim filmovima.

Bili smo oboje zbunjeni. Oboje smo osećali da nam savest negde nije čista.

Znao sam da se razvela, da živi u stanu u Novom Sadu, da je dugo sama. Muž joj je umro i ona je odbila da ode na njegovu sahranu. Toliko sam znao o njoj. Šta je to značilo nisam imao ni vremena ni prilike da je pitam. Shvatao sam da ne želi da pričao njemu.

Glodur se značajno nakašljao i rekao da moramo da požurimo dok me je krišom i dalje držao na oku.

„Da li bismo mogli da se nađemo nasamo?“ šapnula mi je Jasna.

„Zašto?“

„Ovo su osobenjaci“, rekla je. „ Navijaju za komunizam a nadaju se da će im neki bogati rođak iz Amerike poslati nasledstvo od milion dolara“.

Pitao sam se kako je znala da su moji preci živeli u Čikagu.

Međutim, tu nikakvih dolara nije bilo u izgledu. Deda je po povratku u Srbiju umro od nelečene šećerne bolesti. Kuće koje je kupio od zarađenih dolara moj otac i stric su za male pare prodali i sa tim novcima kupili pola kuće U Petrovaradinu.

Posle je to sa kućama uprkos nadama da ćemo stvoriti život nalik onom u Čikagu postalo još jedan neostvareni san.

„Dakle, da vas čujem junaci“ -proderao se staračkim krkljavim glasom glodur.

Učinilo mi se da su Sionski mudraci odjednom shvatili da su sumnjivi i da su proizvod starostavnog , dokazanog istorijskog falsifikata. Ovdašnji svet nije bio spreman da ih prihvati širom raširenih ruku i oni su toga postali svesni tog trenutka.

Zato su oklevali. Ne zbog mene i mog tobožnjeg slučaja.

Između mene i svoje sigurnosti u poslu pokušali su da kupe naklonost vlasti.

Pokušali su da se ponašaju kao da nemaju ništa sa mojim slučajem.

Oni su, doduše, ponešto čuli, ali nažalost nemaju uverenje da je to zvanično.

Urednik emisije „Stara dobra vremena“ se trgao iz dremeža podstaknut noćašnjim ispijanjem špricera u svom ateljeu na Tvrđavi u kome se bavio slikarstvom dok mu je rad u radiju služio za preživljavanje. Bio je već afirmisani slikar i crtač koji je u portretima savremenika naginjao karikaturalnom prikazu. Divio sam mu se zbog toga što je imao tu alternativu novinarskom poslu.

Posmatrao sam i ostale.

Bela Rada, kako smo zvali urednicu kulture, zbog njene astralne beline i komentatorskih tekstova o filmu, delovala je uplašeno. Ali, to nije bila novost. Ona je uvek delovala uplašeno. Postoje takve osobe koje se unapred čak i fizički pripreme za najgori ishod. Da li im je kada do tog ishoda dođe lakše ili je nošenje grobljanskg vela preko lica uvek i svuda samo oblik nemogućnosti da se odbrane?

Za reč se najzad javio urednik Dramskog programa koji je blagonaklono pogledavši u mom pravcu predložio da se rasprava ne vodi u tonu osude, već konstruktivnog usmeravanja.

„Mladost nosi sa sobom izvesnu dozu idealizma, drage kolege“, rekao je mirnim, dubokim glasom, istim onim kojim je decenijama uspavljivao i budio generacije slušalaca. „Ako u novinarstvu izgubimo tu potrebu za etičkim preispitivanjem, šta nam onda ostaje? Rutina? Suvi izveštaji? Smatram da kolegu ne treba sputavati, već njegovu energiju kanalisati na pravi način. Radio živi od autentičnosti, a ne od puke poslušnosti.“

Glodur je na trenutak stisnuo usne, vidno nezadovoljan što mu je autoritet poljuljan stavom nekoga koga je i sam potajno poštovao. Pogledom je prešao preko prisutnih, tražeći podršku, ali su ostali, ; gledali u svoje beležnice, iznenada fascinirani sopstvenim žvrljotinama.

Jasna me je ponovo dodirnula kolenom ispod stola.

Pogledao sam je začuđeno. Šta joj to znači? Odvojila je nogu tek posle nekoliko dugih pogleda.

„Dobro“, presekao je glodur suvoparno, sklapajući fasciklu pred sobom. „Neka bude tako. Ali uživo nastup nosi odgovornost. Svaka izgovorena reč ide u etar i povratka nema. Ako zabrljaš, kolega, sam snosiš posledice. Prelazimo na tačku Razno.“

Sastanak je završen desetak minuta kasnije. Dok su se ostali razilazili uz uobičajeno mrmljanje i dogovore za nastavak druženja u radijskom klubu, ostao sam na trenutak sam za dugačkim stolom.

Izlazeći na hodnik, osetio sam kako me popušta pritisak u grudima. Slikar mi je u prolazu samo namignuo, a dečji pesnik mi je stavio ruku na rame i tiho dodao: „Boga nećete pronaći u inatu niti u hrabrosti, mladiću. On je možda još jedino u dečjim…

Nije dovršio rečenicu jer se glodur iznenada pojavio iza naših leđa.

Očima, nevinosti, suzama? U čemu? Možda to niko ne zna? Možda je tako bolje?

U tišini smo krenuli prema radijskom klubu, mestu gde su se sve redakcijske napetosti obično utapale u mirisu kafe i duvana. Prvi put mi se učinilo da među nama, uprkos svim sitnim pakostima i sukobima, postoji nekakva nevidljiva, topla nit. Možda zajednička slabost. Možda usamljenost. Možda samo ona tiha spoznaja da smo svi svakog jutra ulazili u istu zgradu i, svako na svoj način, pokušavali da sačuvamo bar mrvu sebe i svog sveta od onog izgovorenog, zvaničnog i često nam sasvim stranog.

U klubu su služili, bez sumnje, najbolje ćevape u gradu. Atmosfera se brzo opustila uz zveckanje escajga i šum glasova. Dečji pesnik je seo na svoje uobičajeno mesto na kraju stola i, ne gledajući u jelovnik, sa onim svojim prepoznatljivim blagim osmehom rekao:

„Sto ćevapa, molim vas.“

Konobar ga je zbunjeno pogledao, sa olovkom u vazduhu.

„Sto, čika-Boro?“

„Pedeset odmah. Ostalih pedeset malo kasnije… Da se prvi ne uvrede što čekaju druge.“

Svi za stolom su se nasmejali. Čak se i na glodurovom licu na sekundu pojavila neka neodređena, jedva primetna grčevita grimasa, iako se nije naglas nasmejao.

Gledao sam u čoveka koji me je samo pola sata ranije tako dostojanstveno i očinski branio na kolegijumu. Sedeo je preko puta potpuno odsutno i nezainteresovan za mene, kao da se na onom sastanku ništa nije ni dogodilo ili kao da me vidi prvi put u životu. Nazdravljao je neuobičajeno veselo, čak bahato sa glodurom koji je stajao za šankom. Nije bilo više one zaštitničke topline, čak me nije ni pogledao.
Slepilo ima više oblika pomislio sam i pomislio sam na jadnog Francuza oslepljenog u eksplozijom u nedalekoj bukovičkoj Cigani i stresao se na pomisao da je upravo ovaj moj krupni samozadovoljni stariji kolega, viđen za novog glavnog urednika jer stari uskoro, kako se šuškalo, odlazi u prevremenu, političku penziju.

(nastaviće se)