RATKO DANGUBIĆ: MALE PRIČE (13)

 

MALE PRIČE /13/

RATKO DANGUBIČ

.

Komisija za proveru stvarnosti /zapisnik br. 117/

Mihajlo je tog jutra zatekao u kancelariji čoveka u crnom kaputu kako već sedi za stolom, iako ga niko nije pozvao. Na fascikli pred njim je pisalo: M. K. – savetnik po potrebi. Inspektor Mihajlo je progutao suv vazduh.

„Vi ste iz koje ustanove?“

„Iz one koja se ne registruje,“ rekao je M. K. „Tako je lakše za arhivu i nas.“

Navodno je udovica iz stana 4 prijavila da joj se muž vratio, i moli da mu se omogući produženje postojanja. M.K. je pregledao dokument. „Prekratak rok,“ rekao je Mihajlo. „On ima pravo jedva na tri nevidljiva dana.“

Na kraju razgovora, M. K. je shvatio: Stvarnost funkcioniše, ali pod spoljnim upravljanjem. M.K. je prvi put tada potpisao i zapisnik bez čitanja.

Doktor koji je lečio prošlost /reklamacija vremena/

Jovanović je imao pacijenta koji je došao sa ugovorom u rukama. Čovek u grombi kaputu seo je bez pozdrava.

„Imam reklamaciju na sopstvenu biografiju,“ rekao je.

„Kasnite,“ odgovorio je doktor.

„Naprotiv. Ja sam pre vremena.“

U kartonu je već stajalo: „Pacijent odobren za korekciju od strane vanrednog revizora stvarnosti.“

Jovanovi se pomirio s tim da više ne leči ljude, već ustanovljene odnose sa sudbinom.

U čekaonici su se komešali pacijenti koji se sećaju budućih bolesti. Jvanović je bacao pogled po ordinaciji.,„Solidno,“ mislio je. „Ali ljudi imaju previše nade u dijagnozu.“

Na kraju je mrmljao: „Ako neko pita — niste me videli. To je petika nevidljivog.“

Teatar „Zlatni Protok“ /predstava sa potpisnikom u loži/

U loži je sedeo čovek koji nije aplaudirao, ali je svaki njegov pokret menjao tok scene. Glumci su osetili njegove moći odmah. Sudija je u trećem činu dobio sumnju u sopstveni autoritet. Ljubavnici su počeli da razgovaraju kao da potpisuju ugovor. Režiser je šapnuo: „To nije publika. To je revizija iluzija.“ U drugom redu pojavio se program koji se sam dopisivao: Lik X bi mogao biti oslobođen, uz odgovarajuću naknadu za dramaturški rizik.

Tajanstveni čovek u loži nije gledao scenu nego reakcije. Na kraju je predstava završila bez završetka, ali sa zapisnikom i porukom: „Publika saglasna sa promenom stvarnosti u realnom vremenu.“

. Čovek koji je prijavio sopstveno postojanje /ugovor o privremenoj stvarnosti/

Andrej Petrović je konačno pozvan u kancelariju broj 6. Na stolu je već bio dokument sa njegovim imenom. I potpisom: J. T.

„Vi ste…?“ pitao je Andrej.

„Ja sam razlog što papir postoji,“ rekao je čovek.

Objasnio mu je da njegovo postojanje ima status „privremeno potvrđen uz reviziju vikendom“.

„A ako odbijem?“

„Onda postajete slobodni,“ rekao je J. T. „Ali to je administrativno komplikovanije.“

Andrej je potpisao. Od tog dana, postojao je slobodan — uz napomenu: „Subjekt ne sme da dovodi u pitanje prihvaćenu stvarnost bez prethodne najave.“

J.T. je samo dodao: „Odlično. Sad ste deo stvarnosti.“

Crkva Svetog Preobražaja /inspekcija đavola/

Crkva je bila puna ljudi koji su menjali veru u veru svakih nekoliko minuta. Otac Kiril je bio iscrpljen.

„Ovo nije normalno,“ rekao je.

„Naravno da nije,“ odgovorio je tajnoviti Vladika, stojeći u prvom redu kao vernik koji zna previše tekstova napamet.

Vlast je pokušala da zatvori objekat, ali su vernici počeli da izlaze kao različite verzije sebe:

– jedan kao čovek koji veruje u sve osim u zatvaranje crkve,
– drugi kao čovek koji se moli iz navike,
– treći kao fusnota.

Tajnoviti Vladika je prišao oltaru.

„Dobra adaptacija crkve,“ rekao je. „Ali previše improvizacije.“

Crkva je na trenutak odgovorila zvukom koji liči na smeh. I ostala otvorena.

Sud za neostvarene namere /advokat đavola/

Sudnica je bila puna „moglo je biti“ slučajeva. Sudija je gubio kontrolu nad sopstvenim rečenicama. Tužilac je počeo da optužuje i sebe iz alternativnih verzija. Tada je ušao izvesni T, noseći fasciklu bez naslova.

„Zastupam stvarnost,“ rekao je.

„Stvarnost nije stranka u postupku,“ rekao je sudija.

„Zato i gubi,“ odgovorio je izvesni T.

Svedoci — neostvarene verzije čoveka — počeli su da traže nadoknadu za propuštene živote. Presuda je glasila: „kriv, ali uz pravo na žalbu koja se nikada neće podneti.“

Izvesni T. je zatvorio fasciklu. „Slučaj završen,“ rekao je. „Za sada.“

Hotel „Poslednja Prijava“ /vlasnik koji to nije/

Sidorov je konačno video papire koji menjaju vlasništvo hotela svakog sata. Na svim je stajao isti potpis: M. M.

Čovek u crnom je sedeo u lobiju i pio nešto što nije bilo u ponudi.

„Vi ste vlasnik?“ pitao je Sidorov.

„Ne,“ rekao je. „Ja sam samo trenutni tumač vlasništva.“

Hotel je naredne noći počeo da menja strukturu. Sobe su raspravljale o gostima. Ključevi su tražili identifikaciju. Knjiga gostiju je odbila da se zaključa. Ujutru, M.M. je već bio na izlazu.

„Hotel je stabilan,“ rekao je. „Samo više ne zna kome pripada. To je zdravo stanje.“

Sidorov je ostao za pultom, sada nesiguran da li radi u hotelu ili je deo njegovog inventara.