RATKO DANGUBIĆ. MALE PRIČE (16)

 

MALE PRIČE /16/

RATKO DANGUBIĆ

TOPOLE

Moja baka je verovala da su dve topole iza kuće zaljubljene. Nikada nije objasnila zašto. Svakog jutra najpre bi pozdravila njih, pa tek onda mene. Tada mi je to izgledalo pomalo uvredljivo.

Godinama kasnije, posle njene smrti, vratio sam se u selo. Kuće više nije bilo. Ograde više nije bilo. Čak je i stari bunar nestao. Samo su dve topole ostale. Porasle su. Stajao sam ispod njih i primetio dva goluba među granama. Naravno, nisu to mogli biti isti golubovi iz mog detinjstva. Ali sećanje nije ornitolog. Dozvoljava sebi izvesne netačnosti.

Vetar je prolazio kroz lišće. I na trenutak mi se učinilo da je baka samo ušla u kuću i da će se svakog časa vratiti, noseći činiju trešanja i žaleći se na vreme. Zamalo da je pozovem. Umesto toga, poželeo sam dobro jutro drveću. Činilo mi se nepristojnim da ne učinim tako. Tada sam prvi put pomislio da možda drveće pamti ljude bolje nego ljudi drveće. Možda je baka svih tih godina razgovarala sa topolama zato što je znala nešto što ja još nisam znao: da ono što odlazi ne mora zaista i da nestane.

Jedna od topola zašumila je jače od druge. Nisam znao da li mi odgovara. I nisam više bio siguran da mi je važno da znam.

GOLUBOVI

Moj deda je više verovao golubovima nego ljudima. Govorio je da ljudi neprestano pokušavaju da postanu nešto drugo. Golubovi nisu imali takve ambicije.

Svakog popodneva bacao im je mrvice po dvorištu i tiho razgovarao s njima. Jednom sam dedu upitao o čemu pričaju.

„O zimi“, rekao je.

„Ali sada je jul.“

„Pripremaju se.“

Godinama kasnije, posle njegove smrti, nasledio sam njegov sat, vuneni kaput i nekoliko neplaćenih računa. Golubovi su nasledili dvorište. To se svima činilo pravednim.

Ponekad sam dolazio tamo i posmatrao ih kako kljucaju po zemlji, kao da traže nešto što je neko davno izgubio. Možda su zaista znali šta traže. Možda je deda znao. Samo nije umeo da mi objasni.

Jednog dana jedan golub je sleteo na stari zid i dugo gledao prema meni. Učinilo mi se da me prepoznaje. Onda sam se setio dedinih reči i prvi put shvatio da možda nije govorio o golubovima. Možda je govorio o ljudima. O njihovoj zimi.

MIRIS JABUKA

Postojala je jedna devojka po imenu Katja koja je mirisala na jabuke. Barem je se ja tako sećam. Moja sestra tvrdi da je mirisala na jorgovan. Majka kaže da je mirisala na sapun. Otac, koji je malo šta primećivao, tvrdio je da je koristila parfem.

Katja je u međuvremenu umrla. Zato više ne može da razreši spor. Možda smo svi u pravu. A možda sećanje, kada ne uspe da sačuva nečije lice, izabere miris.

Kako god bilo, svakog septembra pomislim na nju. I jabuke odjednom postanu pomalo tužne. Jednom sam pokušao da pronađem objašnjenje za to. Kupio sam isti parfem za koji je otac tvrdio da ga je Katja koristila. Pomirisao sam ga i nisam osetio ništa. Onda sam otvorio prozor. Sa ulice je dopirao miris zrelih jabuka. Tada sam shvatio da možda ne pamtimo ljude onakve kakvi su bili, nego onakve kakvi su nam potrebni da budu kada ih više nema. A Katja je, izgleda, izabrala jabuke. Ili sam ih ja izabrao za nju.

Više nije bilo nikoga ko bi mogao da kaže ko je prvi počeo.

VISOKI JABLAN

Iza naše škole rastao je visok jablan. Svi su govorili da će ga jednog dana pogoditi grom. Ali grom je uvek birao nešto drugo. Kada mi je bilo četrnaest godina, urezao sam ime Jelena u njegovu koru. Ne zato što sam je voleo. Sa četrnaest godina čovek često pomeša radoznalost sa ljubavlju.

Sledeće godine odselila se. Godinu dana kasnije zaboravio sam joj rođendan.

Ali drvo nije. Prošlog proleća prošao sam pored stare škole. Jablan je još bio tamo. I njeno ime. Moje je nestalo.

Učinilo mi se da je to sasvim prirodno. Jelena je oduvek umela duže da ostane gde treba. Prišao sam stablu i dodirnuo njeno ime. Kora je bila hrapava, gotovo topla. Pomislio sam da možda drvo ne čuva uspomenu zato što je sentimentalno, nego zato što nema drugog izbora. Mi možemo da zaboravimo. Drvo ne može.

Tada mi se učinilo da sam čuo ženski glas iza sebe. Okrenuo sam se. Nije bilo nikoga. Možda je to bila Jelena. Možda vetar. A možda je samo moje sećanje konačno pronašlo mesto na kojem može da govori bez mene. Otišao sam ne okrećući se. Jablan je ostao.

MAJČIN PEKMEZ OD KAJSIJA

Majka je svakog avgusta kuvala pekmez od kajsija. Cela kuća mirisala je na leto koje pokušava da ne ode. Tegle je na kraju povezivala komadima platna i slagala ih na police kao da se sprema za dugu opsadu.

„Zima je proždrljiva“, govorila je.

Kao dete, zamišljao sam zimu kao debelog čoveka koji noću krade pekmez kašikom.

Mnogo godina kasnije, posle majčine smrti, pronašao sam u podrumu jednu zaboravljenu teglu. Kajsije su potamnele. Poklopac je zarđao. Bacio sam je. Ali narednih nekoliko dana osećao sam miris leta. Trajao je duže od samog pekmeza. Nisam nikome rekao za to. Jer kada čovek dovoljno ostari, nauči da neke stvari ne treba objašnjavati. Objašnjenje ih ponekad učini manjim.

Te noći sanjao sam majku kako stoji u kuhinji i meša pekmez. Nije me pogledala. Samo je rekla:

„Nemoj da čekaš zimu da bi shvatio šta si imao.“

Probudio sam se pre nego što sam stigao da je pitam šta znači zima. Ujutru sam otvorio prozor. Napolju je bilo leto. Ali miris kajsija više nije dolazio iz kuhinje. Dolazio je iz mog sećanja.

VI.

BELI GOLUB

Jednog jutra među sivim golubovima pojavio se beli. Niko nije znao odakle je došao. Tetka je tvrdila da je to znak sreće. Ujak je govorio da ne znači ništa. On je verovao činjenicama. Tetka je verovala znacima Beli golub ostao je tri nedelje. A onda je nestao. Ništa naročito se nije dogodilo. Ujak je to smatrao svojom pobedom. Tetka se nije slagala.

„Nešto se ipak dogodilo“, rekla je.

„Primetili smo ga.“

Godinama sam mislio da nije u pravu.

Sada mi se čini da možda jeste. Ne ostavlja sve važno trag za sobom. Ponekad je dovoljno da se nešto pojavi i da promeni način na koji gledamo ono što je do tada bilo obično. Možda beli golub nije doneo sreću. Možda je samo na nekoliko dana promenio svet tako što nam je pokazao da sivilo nije zakon.

Kada je otišao, dvorište je ponovo izgledalo isto. Ali više nikada nije bilo isto. I možda je upravo to bio njegov znak.

JABLANOVI

Na kraju naše ulice rasla su tri jablana. Predveče su postajali gotovo crni naspram neba i činili se mnogo višim nego preko dana. Kao deca verovali smo da se noću pomeraju. Ne mnogo. Tek toliko da im ne bude dosadno.

Moja prva ljubav živela je u žutoj kući pored njih. Zvala se Anja. Loše je svirala klavir, ali se prelepo smejala. Leti su njeni prozori bili otvoreni i zvuci pogrešnih tonova razlivali su se ulicom. Slušao sam ih verno.

Kasnije sam otkrio da je ljubav, dobrim delom, sposobnost da verno slušaš tuđe greške. Jedne jeseni Anja je otišla u grad. Bez tragedije. Bez suza.

Ljudi u tužnim knjigama često odlaze tiho, kao da ne žele da uznemire nameštaj. Prošle su godine. Roditelji su umrli. Žuta kuća dobila je nove vlasnike. Deca koju nisam poznavao vozila su bicikle tamo gde smo nekada šetali. A tri jablana su ostarila.

Kada sam se prošlog oktobra vratio, jednog više nije bilo. Preostala dva stajala su pomalo zbunjeno. I odjednom sam se setio mirisa toplog hleba iz majčine kuhinje. Očevog radija. Golubova na krovu. Anjinog smeha posle pogrešno odsviranog tona. I one neobične sreće zbog koje smo verovali da je sve važno još pred nama. Tada sam shvatio da detinjstvo nije mesto. Nije čak ni vreme. To je samo miris koji nas povremeno poseti i ode pre nego što uspemo da ga prepoznamo. Vetar je prolazio kroz grane. Dva preostala jablana nešto su šaputala jedan drugom. A možda su samo šuštala. U mojim godinama više ne insistiram na razlici. Stajao sam dugo između njih i prvi put pomislio na sve ljude koji su otišli, a da nisu znali da su u tom trenutku postajali uspomena.

Možda čovek ne odlazi onda kada zatvori vrata za sobom. Možda odlazi tek onda kada ga poslednji put neko čuje u nekom običnom zvuku: u pogrešnoj noti klavira, u radiju koji šušti, u vetru kroz krošnje. Tada sam začuo nešto nalik Anjinom smehu. Okrenuo sam se. Nije bilo nikoga. Samo dva jablana. I nebo koje je polako prelazilo u veče. Ostao sam još malo. Jer ponekad je dovoljno ostati na mestu na kojem se ništa više ne događa da bi se dogodilo nešto što ne možemo da objasnimo. A možda se, uostalom, ništa nije dogodilo. Samo sam slušao. Kao nekada.