RATKO DANGUBIĆ. MALE PRIČE (15)

 

MALE PRIČE /15/

RATKO DANGUBIĆ

Čovek koji je čuo kako zidovi misle

U malom gradu u kojem se nikada ništa važno nije saopštavalo, živeo je čovek koji je tvrdio da zidovi nisu tihi. Radio je kao službenik u gvožđari. Bio je tanak kao iskrivljen ekser, sa očima koje pogled nisu zadržavale na jednoj stvari. Ljudi su mislili da je rasejan, ali on je tvrdio da sluša.

Noću, kada bi se grad zatvorio u sebe kao školjka, sedeo bi u sobi i prislanjao uho uz malter. U početku je čuo samo uobičajeno brujanje cevi i škripu drveta. Ali kasnije, govorio je, zidovi su počeli da misle u fragmentima.

„Pamte sve“, šapnuo je jednom dečaku koji je došao da pozajmi šibice. „Pamte oblike tela koja su se oslanjala na njih. Pamte tajne bolje nego ljudi.“

Jedne zime prestao je da dolazi na posao. Kada su ušli u njegovu sobu, zidovi su bili prekriveni olovnim zapisima—krugovima, spiralama i rečenicama ispisanim unazad. Čoveka nije bilo. Samo zidovi, topliji nego bi trebalo, kao da nastavljaju misao koju su započeli u njegovom odsustvu.

Devojka koja je brojala snove unazad

Znali su je po tome što je u razgovore stizala sa zakašnjenjem, kao da se upravo vratila iz mesta gde drugi ne mogu da odu. Svako jutro zapisivala je snove, ali obrnutim redosledom—počev od buđenja pa unazad, nazad u san. Govorila je da je to jedini način da se istina ne slomi dok joj se približava.

Otac se plašio da gubi sebe u „privatnom vremenu“. Doktor je ovo zvao maštom. Sveštenik opasnošću. Ali ona je tvrdila da snovi nisu događaji nego pravci.

Jedne noći zapisala je samo jednu rečenicu:

„Stigla sam pre nego što sam otišla.“

Posle toga je prestala da govori. Ipak, ljudi koji su prolazili pored njenog prozora zaklinjali su se da vide kako joj se usne pomeraju, kao da i dalje broji, kao da i dalje preokreće nešto ogromno i nevidljivo.

Na kraju je nestala—ne iznenada, već kao rečenica koja polako zaboravi svoj kraj.

Poštar koji je dostavljao pisma u pogrešan vek

Bio je pouzdan u svemu što je bilo vidljivo, osim u jednom: pisma koja je dostavljao uvek su bila malo unapred ili malo unazad u odnosu na vreme.

Jedna udovica dobila je pismo datirano trideset godina u budućnost, u kojem je bio opisan dan čije vreme još nije došlo. Dete je dobilo razglednicu iz grada koji više nije postojao ni na jednoj mapi, potpisanu njegovim sopstvenim budućim rukopisom.

Poštanski upravnik tvrdio je da je to greška u štampi. Poštar nije ništa govorio.

Ali jednom je pismo stiglo njemu. Otvorio ga je usred poštanske rute, stojeći pod drvetom koje nikada nije bilo zabeleženo u zvaničnim planovima.

U pismu je pisala samo jedna rečenica: „Već kasniš za sopstvenim životom.“

Posle toga je prestao da raznosi poštu i počeo da hoda bez cilja, kao da pokušava da stigne trenutak koji mu stalno izmiče.

Žena koja je čula sopstveno odsustvo

Otkriće je došlo jednog tihog popodneva: mogla je da čuje mesto na kojem je nije bilo.

U početku jedva primetno—blagi odjek u sobama koje je napustila, tihi pritisak u stolicama koje više nije koristila. Zatim je postajalo jače, upornije.

Njen odsustvo dobilo je glas. Govorilo joj je iz dovrataka kroz koje je upravo prošla. Zvalo je njeno ime iz ogledala kada bi se prebrzo okrenula.

Muž je mislio da joj nije dobro, ali ona je objašnjavala mirno: „Nisam više sama u sebi.“

Jedne noći je pošla za zvukom svog odsustva na ulicu. Grad to nije primetio, jer ono što je odlazilo nije bilo sasvim vidljivo. Samo je odjek ostao, sedeći u njenoj stolici, učeći kako da postane neko.

Dečak koji je naučio oblik tišine

Odrastao je u kući u kojoj su se rasprave završavale prerano, ostavljajući za sobom tišinu sa oštrim ivicama.

Dečak je počeo da proučava ove ivice. Naučio je da tišina ima temperaturu, gustinu, pa čak i teksturu. Neke su bile meke kao prašina, druge tvrde kao smrznuto staklo.

Po zvuku tišine znao je kakva atmosfera vlada u sobi pre nego što bi iko progovorio.

Učitelji su ga smatrali darovitim, ali rasutim. Nikada nije odgovarao direktno—uvek je opisivao oblik pauze između reči. Kada je napustio dom, nije se oprostio. Samo je stajao u hodniku i slušao dok kuća nije prestala da govori.

Kasnije su govorili da je postao tumač neizgovorenog. On je, međutim, tvrdio da samo uči da čuje ono što je oduvek postojalo.

Onaj koji je izmeštao vreme iz satova

Onaj je verovao da je vreme greška koja je normalizovana. Popravljao je satove, ali je tajno uklanjao njihovu sposobnost da mere bilo šta dosledno. Neki su išli unazad. Neki su stajali u trenucima koji su bili značajni. Neki su kucali samo kada ih niko ne posmatra.

Kupci su se žalili, ali su se uvek vraćali, govoreći da im život deluje manje žuran.

Jednog dana napravio je sat koji odbija da prikazuje vreme. Umesto toga, pokazivao je raspoloženja—melanholiju, iščekivanje, žaljenje, mir.

Kada su ga pitali zašto to radi, rekao je: „Vreme nije ono što prolazi. Vreme je ono što nestaje dok gledamo na drugu stranu.“

Na kraju, svi satovi u njegovoj radionici prestali su da budu satovi i postali mala, zbunjena ogledala koja su odražavala ljude pred njima.

Stranac koji je stigao pre nego što je grad postojao

Niko se nije sećao kada se pojavio, jer je izgledalo kao da je njegov dolazak prethodio samom gradu. Hodao je ulicama koje još nisu odlučile svoj pravac. Kuće su se blago pomerale dok je prolazio, kao da ispravljaju neku grešku u svom položaju.

Ljudi su se osećali nelagodno u njegovoj blizini, ne zato što je bio čudan, već zato što je delovao poznato na način koji se još nije dogodio.

Govorio je retko. Kada bi progovorio, zvučalo je kao da se priseća razgovora koji još nisu izgovoreni.

Jedne večeri stajao je na ivici grada i gledao nazad sa nečim nalik nežnosti.

„Uskoro ću otići“, rekao je, „da biste mogli da završite ono što već jeste.“

I onda, kao da završava rečenicu koju je samo on mogao da čuje, nestao je. Grad je ostao—ali malo sigurniji u sopstveno postojanje, kao da se upravo setio sebe u nastajanju.