RATKO DANGUBIĆ: MALE PRIČE (17)

 MALE PRIČE /17/

MIRIS LIPA

Jedne godine lipe su cvetale toliko obilno da je cela ulica mirisala kao čaj. Moja majka je govorila da takvo leto donosi dugu jesen. Moj otac nije verovao u takve stvari. Ali je svejedno zatvarao prozore noću, da se miris ne raspe.

Godinama kasnije više se ne sećam te jeseni. Ali se sećam mirisa. Možda je majka bila u pravu. Možda se godišnja doba ne pamte po vremenu, nego po mirisima.

Ponekad, predveče, kada negde osetim lipu, učini mi se da se otvore ona davno zatvorena vrata i da ponovo čujem majčin glas iz susedne sobe. Tada shvatim da je prošlost možda jedino mesto u koje čovek može da se vrati, ali samo na trenutak, koliko traje miris.

STARA FOTOGRAFIJA

Na tavanu sam pronašao fotografiju nepoznate žene. Na poleđini je pisalo: „Za uspomenu, ako se ikada zaboravimo.“ Nije bilo datuma. Nije bilo imena. Pokazao sam fotografiju tetki. Rekla je da ne zna ko je žena. Ali se rasplakala.

Ponekad ljudi ne prepoznaju lica. Prepoznaju samo vreme koje je prošlo. Kasnije sam fotografiju ponovo uzeo u ruke i dugo gledao njene oči, zamagljene od starosti papira. Bilo je nečeg poznatog u tom pogledu, ne zato što sam poznavao ženu, već zato što sam u njemu prepoznao onu tihu žalost ljudi koji znaju da će jednog dana biti zaboravljeni.

VRANE IZNAD REKE

Zimi su se vrane okupljale iznad reke. Moj deda ih je posmatrao kroz prozor. Govorio je da vrane uvek nešto znaju.

„Šta?“

„Ne znam“, odgovarao je. „Da znam, bio bih vrana.“

To mi je izgledalo razumno. Mnogo toga u životu ostaje nepoznato. Ali to nije razlog da se ne gleda kroz prozor.

Jednog jutra reka je bila sasvim mirna, a vrane su dugo kružile nad njom, crne i nepomične protiv belog neba. Deda je tada ćutao, i prvi put mi se učinilo da možda ne posmatra ptice, nego nešto što je već otišlo nizvodno i što se više nikada neće vratiti.

TREŠNJE

Komšinica Marija imala je najlepše trešnje u selu. Nije ih prodavala. Poklanjala ih je.

„Voće je tužno kada se meri“, govorila je.

Niko nije razumeo šta je time mislila. Ni ja. Tek mnogo godina kasnije, kupujući trešnje na pijaci, setio sam se njenih reči. Prodavač ih je pažljivo izmerio. I zaista, učinilo mi se da su nekako tužnije.

Toga dana sam kupio samo pola kilograma i dugo ih nosio kući, kao da nosim nešto što ne pripada pijaci. Kada sam ih stavio na sto, sunce je kroz prozor palo preko njihovih crvenih ljuski, i na trenutak sam ponovo video Mariju kako stoji pred svojom kapijom, pružajući deci punu šaku trešanja.

PRVI SNEG

Prvi sneg je uvek iznenađivao mog oca. Iako je dolazio svake godine. Stajao bi kraj prozora i govorio:

„Pogledaj samo.“

Kao da prisustvuje nečemu što se nikada ranije nije dogodilo. Kada sam ostario, uhvatio sam sebe kako izgovaram iste reči. Izgleda da se neke navike nasleđuju. Kao boja očiju. Ili tišina.

Sneg je tada padao bez vetra, krupne pahulje spuštale su se na krovove i baštu, brišući tragove jučerašnjeg dana. I pomislio sam da je možda upravo u tome tajna njegovog čuđenja: čovek svakog prvog snega ponovo poveruje da svet još ima sposobnost da počne ispočetka.

ŽELEZNIČKA STANICA

Na maloj stanici vozovi su retko kasnili. Ljudi jesu. Jednom sam čekao devojku koju sam voleo. Kasnila je četrdeset minuta. Voz je stigao na vreme. Ona nije. Kasnije smo se venčali. A još kasnije razveli.

Ali kad god prođem pored neke stanice, prvo se setim tih četrdeset minuta. Ne braka. Čekanja. Možda je ljubav upravo to. Veština čekanja.

Mnogo godina kasnije, na istoj stanici, video sam jednu mladu ženu kako trči prema vozu, dok je njen čovek čekao kraj prozora. Voz je zazviždao i krenuo, a ona je ostala na peronu. Gledao sam ih kako se udaljavaju jedno od drugog i pomislio da postoje trenuci koji traju četrdeset minuta, a u čovekovom životu ostanu duže od čitavog braka.

PISMO KOJE NIJE STIGLO

Moja baka je godinama čekala jedno pismo. Nikada nije rekla od koga. Poštar bi joj svakog jutra klimnuo glavom. Ona bi klimnula njemu. To je trajalo godinama. Pismo nikada nije stiglo. Poštar je umro. Baka je umrla. Stara pošta je zatvorena. Ponekad se pitam šta je bilo u tom pismu. A onda pomislim da je možda upravo čekanje bilo njegova sadržina.

Jednom sam, posle njene smrti, pronašao u njenoj fioci čist list papira, presavijen i požuteo po ivicama. Nije na njemu bilo nijedne reči. Samo datum, napisan njenom rukom. Tada sam pomislio da možda neka pisma ne moraju biti poslana da bi stigla do čoveka — dovoljno je da ih neko čeka celog života.