MILAN TODOROV: LOLITA

 

Milan Todorov

XXXXX POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Lolita

Posle nekoliko dana od razgovora sa Francuzom izašao sam na polaganje završnog ispita koji mi je nedostajao do diplome profesora književnosti.

Polagala se svetska književnost.

Nisam se pripremao strogo po protokolarnom programu. Birao sam pisce koji su mi se sviđali. Nadao sam se da će i stari profesor Marić imati sličan ukus kada mi bude postavljao pitanja.

U stvari, zavodio me je Nabokov. Najviše on — Vladimir Nabokov, majstor poetske završnice u kojoj ljudi sede na podu među rasutim novčićima, modri i iskrivljenih lica, a njihove dojučerašnje ljubavnice lebde iznad njih nedodirljive kao baršunasti crni leptiri nad džunglom u Tasmaniji.

Ispit se sastojao iz dva dela. Prvi, polučasovni, po ideji profesora Marića bio je pismeni. Trebalo je da u najviše dvadesetak redova napišemo mali prikaz jednog od dela autora koji bismo, kao kod mađioničara, izvukli iz profesorove kape.

Ja sam, nažalost, izvukao pitanje koje se odnosilo na Vlati trave Volta Vitmana. Nisam voleo taj tip poezije. Međutim, nisam imao izbora.

Sedeo sam u klupi pored koleginice Jasne. Bila je u dugoj crnoj haljini koju je zadigla do kukova. Videle su joj se crne čarape do polovine butina, vezane crnim halterima. Malo-malo pa je zavlačila ruku u čarape i iz njih vadila puškice. Posle mi je rekla da se baš uživela u ulogu Lolite. Profesor opšteg sveznanja je svakako shvatio da pokušava da vara. Nije ustajao sa katedre. Samo je posmatrao šta Jasna radi.

Ja sam o Vitmanu napisao samo nekoliko redova. Naveo sam da je nepouzdan pesnički svedok, kao i da je želeo da od poezije napravi novi kosmos, a napravio je haos. U njegovim stihovima ima svega: čoveka, tela, seksualnosti, rada, Amerike, prirode, smrti, Boga, demokratije. Ali problem nastaje onda kada poezija želi da obuhvati sve, a prestane da bira. Vitman često ne pravi razliku između onoga što je pesnički dragoceno i onoga što je samo zanimljivo. Njegova poezija zbog toga može da deluje kao ogromna otvorena knjiga beležaka u kojoj se smenjuju vizije, katalozi, proklamacije i lične ispovesti.

Sklopio sam hartiju i predao svoj rad. Nisam od njega ništa očekivao. Jasna je još pisala, tačnije prepisivala. Oboje smo dobili prelaznu ocenu. Usmeni je bio zakazan za sledeći ponedeljak.

Vratili smo se u Radio Lokal. Ja sam, iz neobjašnjive znatiželje, najpre svratio u Arhivu gde je radio Jaroslav.

„Imam nešto, ali ne znam da li je važno“, rekao je. „Majka mi je ispričala da je fra Mario do pre godinu ili malo više redovno primao pisma od nekog sveštenika iz Varaždina. Ne zna šta je u njima pisalo. Taj sveštenik je umro. To joj je rekao gvardijan lično kad su pisma prestala da dolaze.“

„Kako se zvao?“, pitao sam ga.

„Zapisao sam, ako majka nešto nije pogrešila. Zvao se Kruna... ne znam prezime. Uvek je na zaglavlju pisma stajala kruna i natpis Kruna.“

„To je bilo njihovo staro prijateljstvo“, rekla mi je majka. „Još od posle Drugog rata.“

Zahvalio sam Jaroslavu i izašao iz Arhiva.

Na hodniku sam se, iznenada, setio Jasne. Njene crne haljine zadignute do kukova i crnih čarapa koje su se završavale tamo gde je mašta počinjala da radi svoj posao. Setio sam se i njene ruke kako nemarno zavlači prste pod haljinu, tražeći puškice, kao da je ceo taj ispit bio samo mala predstava za mene i starog profesora.

Uveče sam ponovo iščitavao Lolitu Nabokova.

„I onda su ta očvrsla crna krila noćnih tasmanijskih leptira, sa blistavom mrljom na svakom ponaosob i purpurnom svežinom raspršenom po njihovim zakrivljenim obodima, snažno zadrhtala...“

(nastaviće se)