IVAN LUKA ANTIĆ: PROZNI POSTUPAK U DELIMA MILANA TODOROVA

 

IVAN. L. ANTIĆ

POETIKA MILANA TODOROVA

Proza Milana Todorova nastaje iz susreta ličnog iskustva i istorijskog vremena. Njena osnovna osobenost nije u tome da izmišlja svet, nego da stvarnost, već samu po sebi čudesnu i često apsurdnu, posmatra kroz ličnu svest pripovedača. Zato se njegova poetika može odrediti pojmom subjektivnog realizma: činjenica je početna tačka, ali tek njenim prolaskom kroz sećanje, slutnju, ironiju i lično iskustvo ona postaje književna činjenica.

Todorov ne gradi roman prvenstveno oko velikog zapleta. Njegove priče rastu iz fragmenata: prizora, susreta, datuma, predmeta, slučajno izgovorene rečenice. Iz naizgled nevažnog detalja otvara se širi prostor – lična prošlost prelazi u istoriju, svakodnevica u politiku, a konkretni događaj u pitanje o čoveku, vremenu, smrti i smislu. Zbog toga njegova proza ima osobenu fragmentarnu strukturu, ali fragmenti nisu rasuti: povezuje ih unutrašnji tok pripovedačeve svesti.

Posebnu vrednost ima odnos prema istoriji. Todorov istoriju ne koristi kao dekor niti kao puku dokumentarnu građu. On je vraća u prostor ličnog sećanja. Veliki istorijski događaji kod njega postoje tek kada dotaknu pojedinca. Istorija tako postaje intimna, a intimno iskustvo dobija istorijsku težinu.

U središtu takvog pripovedanja nalazi se ironija. Ona nije samo humorističko sredstvo, nego način zaštite od patetike. I kada govori o smrti, gubitku, ratovima, političkoj moći ili raspadanju jednog sveta, Todorov ne podiže glas. Njegova ironijska distanca omogućava mu da ozbiljne teme ostanu ozbiljne upravo zato što ih ne opterećuje velikim rečima. Apsurd svakodnevice često govori više od otvorenog moralnog suda.

Todorovljeva rečenica uglavnom je jednostavna, neposredna i nenametljiva, dok je ono što se iza nje nalazi složeno. Njegova proza ne želi da impresionira stilskom raskoši; ona želi da pokaže. Slika je često važnija od objašnjenja. Prizor prethodi misli, a misao se rađa iz prizora. Zato se čitalac u njegovoj prozi često ne susreće sa gotovim zaključkom, već sa prostorom u kojem zaključak mora sam da pronađe.

Od Leka protiv smrti do Traženja Boga uočava se i jedno dublje pomeranje: od pitanja kako čovek živi sa smrću prema pitanju šta čovek traži kada više ne može da se osloni ni na sopstvena sećanja, ni na istoriju, ni na velike društvene istine. Smrt, nestajanje, vera i sumnja postaju različita li

ca istog pitanja – šta ostaje iza čoveka?

Zato je Todorovljeva proza istovremeno lična i istorijska, realistična i ironična, fragmentarna i unutrašnje povezana. Njena posebnost nije u lepoti rečenice izdvojenoj od života, već u sposobnosti da iz običnog prizora izvuče neobičnu misao. 

Todorov ne izmišlja svet da bi pobegao od stvarnosti. On stvarnost pretvara u fikciju da bi je, možda, tek tada do kraja mogao da vidi.