MILAN TODOROV: XXXIX POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

Milan Todorov

XXXIX POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Ko kaže da žene nisu za vojsku

U vazduhu se osećalo da se nešto kuva. Ovakav svet, polurazrušen, znao sam, ne može ostati zauvek u tom međuprostoru između mira i rata. Tog leta glavni urednik me je odredio da pratim vojnu vežbu lokalnih momaka i devojaka, takozvanih teritorijalaca.

Mrzeo sam te stvari. Kad bih ugledao uniformu uvek sam se osećao postiđeno. roba koja označava nameru da nekoga ubijete iz ovog ili onog razloga, bila mi je kao označavanje smrti crnom maramom ili tračicom na reveru belog sakoa. Ali,nisam imao izbora.

Sastajalište i polazni logor nalazili su se između Ciglane i groblja, kao da je neko namerno izabrao mesto gde istorija čeka.

Kad sam stigao, dočekao me je prizor koji je više ličio na vašar nego na vojni logor. Jedan pijani kapetan, inače markantni crni muškarac u najboljim godinama, dakle četrdesetim, crven u licu i promuklog glasa, pokušavao je da postroji ljude koji su takođe jedva stajali na nogama. Psovao je državu, pa je odmah zatim hvalio. Pretio je strogom disciplinom, a onda iz pljoske nudio rakiju prvom vojniku koji bi mu prišao.

U blizini su se vrzmale tri devojke u uniformama koje su, prekrojene, isticale njihove ženske atribute. Delovale su čudno žive, onako lažno postiđene kao kurve iz Monmartra u nerazgovetnom razgovoru na plakatima Tuluza Lotreka s kraja devetnaestog veka.

Sedele su pod improvizovanom nadstrešnicom, glasno se smejale i pušile, kao da su pozvane na seoski vašar, a ne na vojnu vežbu. Njihovo prisustvo govorilo je da ratovi i svetovi igraju različite uloge. Sve zavisi čemu se ko preda. Udar njihovog izloženog tela, namirisanog belog mesa, lenji pokret prilikom zabacivanja kose unazad tako da se sa strane jasno nazirala oblina mladih napupelih dojki u prašnjavoj livadi sprženoj junskom vrelinom delovao neshvatljivo. Ali, pomislih, u tome je možda spasonosna ideja za lakoću življenja, žena kojoj ližeš bradavice koje su te othranile dok je granica između postojanja i nepostojanja bila u Božjoj ruci.

U savkom slučaju, one su se igrale mira dok su se svi ostali pretvarali da se igraju rata. Moje simpatije bile su na strani kurvi. Ne prvi put, pomislih tek onako.

Predveče se nebo naglo zatvorilo. Oblaci su se spustili tako nisko da su dodirivali vrhove topola iza groblja. Prvi udar groma presekao je razgovore, a zatim je pljusnula kiša. Za nekoliko minuta zemlja se pretvorila u lepljivo blato. Šatori su prokišnjavali, uniforme se lepile za telo, a vojnička ionako srozana ozbiljnost ispirala se zajedno sa prašinom.

Stajao sam pod mokrim šinjelom i zapisivao beleške. Sve je izgledalo nestvarno: pijani kapetan koji je pokušavao da održi govor o otadžbini, devojke koje su se smejale kao da je pred njima pozorišna predstava, vojnici koji su ćutke gledali u kišu i groblje preko puta. Tada sam prvi put pomislio da se rat ne rađa iz velikih ideja, već iz haosa, pijanstva, straha i osećaja da je razum napustio ljude mnogo pre nego što će odjeknuti prvi pravi pucnji.

Trebalo je, znao sam, da napišem pozitivan izveštaj.

Ali prvi put nisam bio siguran šta zapravo znači pozitivan izveštaj. Da li je to izveštaj u kojem piše da je sve bilo dobro, ili onaj koji upozorava da ništa nije dobro i da bi, dok još ima vremena, nešto trebalo promeniti?

Gledao sam u beležnicu.

Ako napišem istinu, pomislio sam, kome će ona koristiti? Kapetanu sigurno neće. Teritorijalcima još manje. A možda ni meni. Mogao sam da izazovem istragu, da nekoga smenim, da nekoga ponizim, da napravim neprijatelje tamo gde ih do tada nisam imao.

Ali ako napišem da je sve bilo u redu, šta onda?

Onda će neko drugi, na osnovu mog izveštaja, poverovati da je zaista sve u redu. Ili će me brzo provaliti da lažem?

Jedna od devojaka, sada samo u maskirnim vojničkim pantalonama i belom grudnjaku mi je mahnula. Ali, to nisam bio ja. Mahnula je nekom vojniku pored, proćelavom, sa isturenim stomakom i on joj je pružio flašu piva da bi se zatim zagrljeni povukli u groblje ili u mračne dubine ciglarskih kanala u blizini.

Ali, devojka je zastala. Pogledala me je još jednom. Oči su joj bile zamagljene. Pila je pivo dugo, stojeći, pila je otegnutim gutljajima. Moja je duša takođe pila prizor koji se pojavio između slike vojnikove ljubavnice i nekog mog davnog, mišljah, zaboravljenog sna.

Šta da napišem a da to bude svet koji nije priprema za borbu, svet koji nije prostačko pijano jebanje na mermernoj ploči nečijeg groba, svet koji nije grabljivi sled ljudskih poriva?

Tada sam prvi put shvatio da čovek ponekad ne laže zato što želi da sakrije istinu. Ponekad laže zato što se plaši onoga što bi istina mogla da pokrene.

A ja sam se, priznajem, plašio.

Ne onoga što sam video, nego onoga što sam naslutio.

Ponovo sam pročitao prvu rečenicu unapred sročenog izveštaja.

„Vežba je protekla u najboljem redu...“

Zatim sam precrtao reč „najboljem“.

Ostalo je:

„Vežba je protekla u redu.“

Zatim sam i to zgužvao i bacio.

Koliko juče bolesni urednik Dramskog programa čija se reč na kolegijuma uvažavala, u poverenju mi je rekao da će moja supruga na njegovo zalaganje moći da radi u Prijemnom centru vesti u Lokalu, doduše na probni period od dva meseca. On, rekao je, veruje da će se dokazati i da će biti novi borac na strani istine i morala u našoj kući.

Kiša je prestala tek pred zoru. Ostala je samo vlaga koja se lepi za kožu i miris blata pomešan sa rakijom. Vojnici su se razišli po šatorima, kapetan je zaspao naslonjen na sanduk od municije, a tri devojke su nestale kao da ih nikada nije ni bilo.

Sedao sam na mokru klupu pored puta i gledao u groblje. Kamenje je bilo crno od kiše. Pomislio sam da su mrtvi, jedino pošteni.

Pokušao sam ponovo.

„Vežba je protekla…“

I opet sam stao. Reči su se opirale.

Napisao sam:

„Prisustvovao sam vežbi teritorijalaca. Vreme je bilo loše. Disciplina neujednačena. Moral…“

I opet sam stao. Reč „moral“ mi je zaglavila u grlu. Čija moral? Moj?

Pogledao sam prema mestu gde su sedele devojke. Da nisam oženjen da li bih prihvatio njihovo mišićavo telo?

Pomislio sam na urednika dramske redakcije. Na njegove reči o supruzi. Na probni period od dva meseca. Na „borca na strani istine i morala“.

I tako, dok sam stajao u blatu i gledao pijanog kapetana, već sam znao šta ću napisati. Samo sam tražio način da to opravdam.

Uzeo sam olovku. Ovog puta nisam počeo izveštajem.

Napisao sam samo ovo što sada možda neko čita kao jednu rečenicu, sitnim slovima, u donjem uglu strane, kao da je ne želim ni sam da pročitam:

„Ovo će jednog dana postati deo istine o nama“.

Zatim sam reportažno opisao vežbu, od slike do slike, verno, brutalno. Predao sam tekst gloduru da ga pročita. Znao sam da nije za snimanje.

Pročitao ga je u dahu, zatim pažljivo smotao i stavio u unutrašnji džep sakoa. Pritom je samo rekao:

„Tako dakle.?“

(nastaviće se)