MILAN TODOROV: XXXVIII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

 

Milan Todorov

XXXVIII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Male crvene bobice

Ispostavilo se da postavljanje onih antena u obliku džinovskih tanjira na visokom dimnjaku stare Ciglane nije bilo bez posledica.

Dva brata, Sreto i Vesko, počeše iznenada da poboljevaju. Do tada su se sjajno držali. Starijeg Veska viđao bih ponekad ujutro, išao je u nabavku, jak, nabrekao i posle pozdrava hvalio se kako u sedamdseset petoj, ostavši bez žene koja je umrla od kaplje, sam kuva.

„Neću da jedem tu njihovu otrovnu gotovu hranu u konzervama.“, rekao bi mi dok je prolazio ulicom hitajući rano ujutro na pijacu na kojoj su radili lokalni preprodavci sumnjive robe.

Drugi brat, sušta suprotnost njemu, imao je ženu i ćerku koja je bila zaposlena niko nije znao gde. Delovao je zadovoljno. Bio je od onih tipova ljudi koji su zadovoljni svojim malim životom toliko da čak pomalo preziru sve druge.

Međutim, odjednom počeše njihove posete lekarima u Domu zdravlja. Išli su uvek odvojeno. Rođena braća su krila svoju bolest jedno od drugog. Gledali su da se nikada ne sretnu u sparnoj čekaonici lokalne ambulante u Sebastijanovu.

Bolest se kod nas uvek sakriva, kao velika sramota., ne samo obolelog nego i porodice pa i šire familije. Mogao bi, smatralo se, neko da pomisli da su krivi za nju, da se ne hrane dobro, da se iscrpljuju u poslovima bez para, da su pogani pa ih sopstveni jed jede kao ker slaninu i sve drugo tome slično.

Da bi prekinuli započeti lanac nesreće bilo je, po njima, neophodno da preseku kablove koji dovode smrtonosne zrake sa nepoznatog mesta do glomaznih zbunjujućih aluminijumskih tanjira na davno ugašenom dimnjaku.

Međutim oni, kao ni ja, nisu znali da su već postali predmet manipulacije. Njihova, kao i tela svih nas koji smo živeli unaokolo dimnjaka sa sada već mnoštvom antena, bili smo pretvoreni u nešto slično mobilnim elektranama za širenje programiranih signala.
Televizija sa njenim sloganim „Vaše pravo da znate sve“ i sličnim stereotipijama bila je maska za eksperiment koji je trebalo da stvori utisak da smo slobodni i da od nas sve zavisi.

U povratku iz Lokala zastao sam kraj Ciglane.

Okupljeni bivši ciglarski radnici su mi rekli da su poslali telegram Radoju Francuzu u kome ga obaveštavaju o svemu i da ga mole da se kod svojih novih prijatelja zauzmu za njih. Inače, rekoše, nas neće biti.

Umesto pisanog odgovora iz Švajcarske im je stigao paket sa tabletama. Tablete su bile male, crvene i sa preporukom da se upotrebljavaju oprezno zbog mogućih neželjenih dejstava.
„Kakvih“ - pitao me je Vesko pružajući mi svoju plavu kartonsku kutiju sa bobicama lekova.

Unutra je bilo uputstvo na nemačkom jeziku.

Taj jezik se kod nas obično povezuje sa dobom okupacije i robovanja.

Na kutijici je još pisalo da lek mogu upotrebljavati i trudnice i dojilje, ali na sopstvenu odgovornost. Tablete pospešuju kognitivne funkcije, ali povećavaju opasnost od smanjenja samostalnog razmišljanja u određenoj još neistraženoj meri, ali u suštini samo umanjuju mogućnost propadanja neurona usled zračenja

To ne bi nužno značilo smanjenje efikasnosti sistema sopstvenog održavanja, ali se savetuje oprez i u slučaju negativnih nuspojava konsultacija sa proizvođačem leka.

„Jebeš mi sve, Vesko, ako ja ovo razumem.“- rekao sam mu.

Nije bio zadovoljan. Ili je već bio klon, tačnije zamorče u sistemu koji od pojedinca traži slepu poslušnost.

U odeljku kontraindikacije bila je informacija da tablete mogu izazvati anksioznost ili agresivno ponašanje kod svega jedan odsto korisnika na sto njih što je, pisalo je, zanemarljiv uzorak u odnosu na korist koju lek pruža.

Zabrinuo sam se.

Da li je moje okretanje Bogu i hrišćanstvu sposobno da se uhvati u koštac sa ovim. Bio sam u pripremi ispita iz svetske književnosti u religijiskim oblacima.

Maltene sve velike vere sveta, uočio sam, počivaju na čovekovom izgnanstvu iz raja, odnosno odsustvu sreće.

Slučajno sam se podrobnije zabavio stranicama koje su govorile o budističkom odnosu prema tom pitanju.

„Izvesni budistički monah po imenu Jongej Mingjur Rinpoče je najsrećniji čovek na Zemlji. Skeniranjem mozga , istraživači su primetili da je Mingjurova neuronska aktivnost pokazala vanredne nivoe aktivacije u levom prefrontalnom korteksu, području povezanom sa pozitivnim emocijama kao što su sreća, entuzijazam i radost. U drugim testovima sprovedenim kada je imao 41 godinu, njegov mozak je navodno  ličio na mozak 33-godišnjaka . Takođe se mnogo smeje“.

Suština njegove mantre bila je, dakle, da se ništa ne menja i da je najbolje da sve ostaje isto.

Nisam bio zadovoljan.

Mora da postoji još nešto. Jer ako je vrhunac mudrosti samo u tome da čovek prihvati svet onakav kakav jeste, bez želje da ga menja, onda se previše lako može skliznuti u ravnodušnost. A ravnodušnost je, pomislio sam, najpoželjnije stanje za svaki poredak koji želi podanike, a ne ljude. Onaj ko više ne pruža otpor, ma koliko spokojan izgledao, prestaje da bude učesnik sopstvenog života. Mir koji se plaća odricanjem od slobodne volje ličio mi je na onu crvenu tabletu iz švajcarskog paketa – uklanja nemir, ali zajedno s njim i potrebu da se postavljaju pitanja. Nisam tražio religiju koja će me naučiti kako da se pomirim sa svetom, već onu koja će mi objasniti kako da ostanem čovek i onda kada je ceo svet protiv čoveka.

Gledao sam u Veska dok je prevrtao onu plavu kutijicu među grubim, žuljevitim prstima. Njegovo lice, nekada jedro i rumeno od zdravorazumskog inata, sada je imalo neku sivkastu, skoro plastičnu nijansu. Kosa ošišana na nularicu poput robijaša osuđenih na teške kazne strogog zatvora.

„Šta piše, majku mu?“ pitao je tiho, a u glasu mu se prvi put pojavila panika.

Osetih potrebu da mu toplinom običnih zemaljskih, tačnije svakodnevnih reči objasnim o čemu se radi.

„Piše da ti ove crvene bobice daju sreću, Vesko, ali ti uzimaju pamet,“ rekoh mu pojednostavljeno i vratih mu kutiju. „I piše da, ako ti ode glava, sam si kriv jer si potpisao da ih progutaš.“

Vesko mi se zahvalio klimanjem glavom a zatim je iznenada otvorio metalnu kutijicu, izvadio jednu crvenu tabletu i zatim je, bez kapi vode, progutao.

Sledećeg jutra, prošao je pored moje kapije. Išao je na pijacu, kao i uvek. Ali više se nije hvalio. Nije spominjao ni otrovnu hranu, ni pokojnu ženu, ni komšije. Izgledao je srećno, skoro svetački nasmejan, sa onim istim odsutnim osmehom kakav sam viđao na slikama budističkih monaha. Prvi put u životu nije mi rekao ni „Pomaže Bog“, ni „Zdravo“. Samo me je pogledao, klimnuo glavom i produžio dalje, gotovo lebdeći.

Generator na dimnjaku Ciglane tiho je zujao, napajan novim ćelijama.

Otišao sam do njegovog brata. Našao sam ga iza kuće, u jednom od onih haotičnih ciglarskih kanala koji su sada nestajali u šipražju. U rukama je držao stare kovačke makaze za lim, pokušavajući da se preseče kabel koji je iz zemlje izlazio i puzao uz zid tunela. Ruke su mu se tresle, a niz lice mu se slivao prljavi znoj.

„Nemoj, Sreto,“ rekoh mu tiho, prilazeći mu s leđa. „Ne vredi.“

On pogleda gnevno gore a ja se povedoh za njim. Onih nekoliko tanjira je polako, skoro neprimetno rotiralo.

„Moram“, rekao je. „Majku im gadnu!“

Sečiva makaza u njegovim rukama su se istog trena sklopila oko izolacije kabla. Iz reza je suknuo tanak dim poput modrog crva.

Gore, na dimnjaku, tanjiri su usporili rotaciju. Za trenutak se činilo da su se zaustavili, a onda se ponovo pokrenuše, samo unazad.

Sad mi je nezgodno da se sećam tog sna kao da sam sa duhovima kolonije prevario posadu broda koji je ionako tonuo.

Ali to nije bio san. Bilo je to klupko jave i sna, ravnomerno i čvrsto uvezano jakim koncima, koje je počelo da se raspliće, odmotava i puzeći odlazi u vlažan kostur mrtve Ciglane. Ne znam ko je izmislio fizičke zakone, ali svaka nauka je pomalo izmišljotina.

I svašta se još može dogoditi.

Sreto je ustao iz do tada klečećeg položaja. Telo grdosije,  čoveka sa pramenovima sedog runa po prsima i oko polnog organa neobično velikog, kako se govorkalo u Koloniji među inače ćutljivim i zarozanim ženama - bilo je sada neobično glatko i belo kao kostur za studente anatomije.

(nastaviće se)