IVAN L. ANTIĆ: AKTUELNIJE NEGO 2022.
(Milan Todorov: "Kukavičke junačke pesme", Arhipelag, Beograd, 2022.)
Naslov romana odmah postavlja oksimoron koji radi kao književni detonator: „kukavičke” i „junačke” pesme. To nije jeftina ironija, nego precizan dijagnostički instrument. Epska tradicija i patrijarhalni narativ, koji su vekovima pretvarali poraze u pobede i tražili heroizam tamo gde ga nema, ovde se prevode u svakodnevicu Novog Sada i Petrovaradina. Glavni junak – radijski novinar – hoda ulicama, trgovima i senovitim prostorima i gradi sopstvenu intimnu istoriju tih mesta. Roman je razapet između sobe i grada, unutrašnjih previranja i spoljnog sveta, onoga što junak sanja i onoga što mu se stvarno dešava. U tom rascepu Todorov ne gradi klasične tragičke heroje, već autentične anti-heroje koji odbijaju da budu nosioci „svetle tradicije” i radije biraju mir, preživljavanje i beg od besmislenog stradanja.
„Kukavičluk” ovde nije moralni pad. To je svesno prihvatanje ljudske ranjivosti naspram isforsiranog, lažnog i često destruktivnog junaštva. Kolektivno istorijsko pamćenje – sklono da privatne sudbine usisa u mašineriju velikih nacionalnih narativa – sudara se sa potisnutom individualnom stvarnošću. Todorov analitički precizno demontira politiku pamćenja i zaborava: kako se događaji prekrajaju, a ljudske slabosti maskiraju u mit. U tome leži njegova srodnost sa najboljom tradicijom domaće satirične i dekonstruktivne proze (Pekić, Tišma), ali sa savremenim žargonom, intelektualnim diskursom i finim lirsko-melanholičnim akcentima. Arhaični epski ton sudara se sa urbanom svakodnevicom i proizvodi snažan parodijski efekat, a humor i samoironija likova ostaju jedini preostali odbrambeni mehanizam u svetu poremećenih vrednosti.
Moje viđenje ide korak dalje od same demitologizacije. Roman nije samo kritika mentaliteta koji odbija da se suoči sa stvarnošću; on je i humanistički poziv na otrežnjenje kroz ljubav i intimu. Junak u ljubavi traži svet bolji i ispunjeniji od onoga u kome živi – i u tom traganju zapravo traži samog sebe. Intima postaje poslednje uporište, prostor u kome se prepoznaje krhkost svakodnevnog ljudskog života. Priznavanje straha i slabosti nije kapitulacija, već možda jedini preostali oblik istinskog junaštva. U vremenu kada se nacionalni narativi i dalje lako reaktiviraju, Todorov podseća da je pravo junaštvo često tiho: odbiti da budeš junak u tuđoj pesmi i izabrati sopstvenu, čak i ako je „kukavička”.
Stilski zreo, jezički gipak, roman uspeva da uznemiri „duboko more” ispod površinske plovidbe (kako je Vasa Pavković primetio). To nije samo vrhunski satirični roman savremene srpske književnosti, već i potreban podsetnik da mitovi, kada se ne preispituju, postaju zatvori – a da je prihvatanje sopstvene ranjivosti prvi korak ka slobodi.
Коментари
Постави коментар