MILAN TODOROV: BEKSTVO ANTE PAVELIĆA

Milan Todorov

XXXXVII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

DAN IZMEĐU

Datum na karti metroa na liniji Porte de Clignancourt – Porte d’Orléans glasio je: 5. oktobar 1988.
Tada Francuz nije bio u Parizu.

Ja sam ga video kako raskrečenih nogu kao domaćin stoji na ulazu u pustu Ciglanu dok sam išao, na nagovor svoje supruge, na demonstracije Srba proterivanih sa Kosova i Metohije tog istog kalendarskog dana.

Datum tetoviran na nadlanici gvardijana fra Marka: Sestriere Napoli 12.10. 1948. razlikovao se samo u nekoliko dana i ravno šezdeset godina.

Reč je bila takođe Oktobar?

Šta je uopšte oktobar?

Možda je to samo ime koje smo dali jednom delu godine da bismo lakše podneli njeno prolazak.

A možda i nije.

Oktobar je dobio ime po broju osam. U starom rimskom kalendaru bio je osmi mesec. Onda su Rimljani pomerili početak godine, ubacili januar i februar tamo gde ih ranije nije bilo. Ali ime je ostalo.

To mi se učinilo važnim.

Čovek može da promeni mesto, državu, veru, ime, čak i lice, a da u njemu ostane nešto što pripada nekom ranijem vremenu.

Oktobar je, dakle, bio osmi, a postao je deseti mesec.

Kao da je istorija ponekad samo pogrešno zapamćena prošlost.

5. oktobar 1988.

Sećam se tog dana i ne sećam ga se.

Sećam se ljudi.

Sećam se njihovih lica, zastava, glasova, reči koje su se izgovarale kao da će samim izgovaranjem promeniti ono što se događalo.

Kosovo je tada već bilo mnogo više od mesta.

Bilo je reč. Moj prijatelj Milovan Vitezović je rekao: Dogodio se narod. Ali i to su bile samo reči.

A neke reči, kada ih ljudi dovoljno dugo ponavljaju, prestanu da označavaju stvarnost i počnu da je stvaraju.

Nisam tada znao da prisustvujem nečemu što će jednoga dana izgledati kao početak kraja.

Niko, uostalom, ne zna da se nalazi u početku kraja.

Tek mnogo kasnije datum dobije svoje pravo značenje.

Sutradan, 6. oktobra, jedan američki obaveštajac koji je radio u ambasadi u Beogradu kao podsekretar poslao je izveštaj CIA-e u kome govori o sve većim srpskim masovnim demonstracijama i o opasnosti da se jugoslovenska kriza produbi. Bila je to, verovatno, kratka, ne preterano teško dostupna javnosti, beleška. Posle nje se naizgled ništa nije dešavalo. Kao posle rasprave o Bogu. Ništa vidljivo. Ali u okrilju te beleške siguran sam krilo se i poneko nečitljivo slovo. Ta nečitljiva slova su gospodari sveta.

Tada je to još bila sadašnjost. Kasnije će postati istorija.

A istorija je čudna. Kod nje ništa nije uzaludno, nijedan detalj, biser u kruni carice sveta.

Dok silinom lepote obasjava njen dugi beli vrat, liči na brzu bezubu buku koju stvara vetar iz pustinje.

A onda sam pogledao drugi datum.

12.10.1948. Sestriere. Napoli.

Četrdeset godina ranije.

Fra Marko je nosio taj datum na nadlanici kao da je svoje telo pretvorio u kalendar.

Zašto baš Sestriere?

Zašto Napoli?

I zašto 1948?

Te godine rat je već bio završen ili je rat hleb što miriše na telo Isusa, raskomadanog olujom?

Možda rat , pomišljao sam, nikada ni ne završi tamo gde je počeo?

Četrdeset godina? To me je mučilo. Taj razmak između dve tačke na kalendaru.

5. oktobar 1988.

6. oktobar 1948.

Između njih, jedan život.

Između njih, jedna zemlja.

Između njih, ratovi, granice, ideologije, crkve, partije, mrtvi i živi.

A između njih dvojice, između mene i fra Marka, nekoliko dana u oktobru.

Jesen je dolazila noću, kao razbojnik ili palikuća ili tajna policija. Čula su mi bila prenapeta. Išao sam polako kao bolesnik od nepoznate bolesti. Ako napustim ovo istraživanje, znao sam, nikada neću znati šta je svet i šta je poznavanje sveta i šta je malo znanje u dogmi svetskog ogromnog kao kvasac znanja.

Onda sam počeo da se pitam da li datumi zaista pripadaju prošlosti.

Ili mi pripadamo njima.

Jer čovek misli da bira dan u kojem će se nešto dogoditi.

A možda je obrnuto.

Možda datum bira čoveka. I čeka ga.

Počeo sam da mislim o datumima.

Ne o datumima iz istorijskih knjiga, nego o onima koje ljudi nose sa sobom, ponekad a da ni sami ne znaju zašto.

Tada sam se setio Jaroslavljeve majke.

Jaroslav mi je, gotovo uzgred pomenuo , da je, prolazeći hodnikom pored sobe Gvardijana, čula kako nešto govori u snu.

Ili možda nije spavao.

To nije znala.

„Kao da je nekoga dozivao“, rekla mi je.

„Koga?“

„Ne znam.“

„Jesi čula ime?“

„Nešto kao Sestri...“

Nasmejao sam se.

„Sestri?“

„Da. Tako nekako.“

Tada tome nisam pridavao nikakav značaj.

Ime kao ime.

Reč kao reč.

Čovek ponekad čuje nešto što ne razume i onda to, da bi sebi olakšao, pretvori u nešto poznato.

Tek kasnije sam se setio tetovaže. Sestriere. Napoli. 12.10.1948.

Otvorio sam knjige. Tražio sam. Napulj. 11.oktobar. 1948.

I tada sam ugledao ime Ante Pavelića.

Dan ranije, ili dva dana kasnije, zavisno od izvora i svedočenja, čovek koji je četiri godine bio na čelu Nezavisne Države Hrvatske u Drugom svetskom ratu, na strani nacističke Nemačke, ukrcao se u Napulju na italijanski brod Sestriere i pod lažnim imenom krenuo prema Argentini.

Brod je stigao u Buenos Ajres 6. novembra.

Ali mene više nije zanimao Pavelić.

Zanimao me je datum na ruci fra Marka.

12.10.1948.

Dan između ili noć.

Sklopio sam knjigu i odložio je na stočić pored kreveta na kome sam ležao u sobi sa širom otvorenim prozorima. Trenutak kasnije čuo sam kako učauren plod badema, koji sam zasadio pre pet godina i koji je tek sada rodio, pada ispod prozora. Trenutak kasnije lupnuo je još jedan.

(nastaviće se)