MILAN TODOROV: XXXXV POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

Milan Todorov

XXXXV
POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE
BOGA“

Trbuh
sveta

Na svečanosti upriličenoj povodom odlaska finansijskog direktora u penziju, okupila se cela rukovodeća svita.

Po nalogu glodura trebalo je da sa starim dobrim Uherom zabeležim najdirljivije trenutke. Ne mogu opisati koliko mi se to činilo beznačajnim.

Spojeni stolovi, beli stolnjaci sa sendvičima, torta u sredini i čaše za vino i pivo.

Urednik dramskog, Brana, sedeo je na ivici u poslednjem redu. Ruke su mu
drhtale.

Prvo sam to primetio kada je pokušao da podigne čašu.

Prsti su mu obuhvatili tanko staklo, ali se čaša zatresla toliko
da je vino zapljusnulo beli stolnjak. Brane se nasmejao i pogledao
oko sebe, kao da želi da proveri da li je neko video.

Video sam.

I pravio se da nisam.

" Ove čaše su sve gore",  rekao je.

Neko za stolom se nasmejao.

"Ili je vino jako", dodao je drugi.

Brana je klimnuo glavom.

" I jedno i drugo".

Ponovo je pokušao da prinese čašu ustima. Ovoga puta uspeo je.
Otpijao je mali gutljaj, spustio čašu i obrisao usne salvetom.

U tom trenutku neko je pričao o novom programu, neko o platama,
neko o tome kako je jedan spiker pogrešio ime predsednika. Svi su se
smejali.

Brana nije.

Gledao je u čašu.

Posle nekoliko minuta ponovo ju je podigao. Drhtanje je bilo jače.
Čaša mu je ispala iz ruke i razbila se na podu.

Razgovor je istog časa prestao.

" Ništa, ništa", rekao je Brana. "To je samo moja
ruka".

Kao da je ruka bila neko drugi.

Konobar je doneo metlu i lopaticu. Čučnuo je pored njega i
pokupio staklo. Jedan komadić ostao je ispod stola, pa ga je neko
cipelom gurnuo prema zidu.

Svečanost se nastavila.

To mi je bilo čudnije od svega.

Muzika je ponovo pojačana. Neko je otvorio novu bocu. Torta je
presečena, mada je nož prolazio kroz nju teško, lepljivo kao kroz
glinastu mokru zemlju kraj Ciglane.

Brana je  dobio novu čašu.

Držao ju je obema rukama.

Pomislio sam da čovek ponekad mora da se drži za čašu kao za
ogradu nad provalijom.

Onda mi je pogled pao na njegove ruke.

Na zglobu mu je bila mala tamna fleka. Ne znam zašto sam je
zapamtio.

Možda zato što sam tih dana sve više verovao da ništa nije
slučajno.

Ni kopači kraj groblja.

Ni rovokopač koji je u zoru prevrtao zemlju.

Ni čovek koji je drhtavim rukama držao čašu.

Ni Mormonova knjiga koja me je čekala na stolu.

Sve je počinjalo da liči na neku istu priču, samo što još
nisam znao ko ju je napisao.

Brane je odjednom podigao pogled prema meni.

"Šta gledaš?"

" Ništa".

" Gledaš."

" Gledam kako držite čašu, Brano.. Pazite da vas ne
prevari."

Nasmejao se.

"Zar i ona da me prevari?"

Zatim je podigao čašu jednom rukom, kao da hoće da mi dokaže
da može.

Ruka mu je zadrhtala.

Čaša je skliznula.

Ovoga puta nije pala na pod. Uhvatio sam je pre nego što je
udarila o sto.

Brane me je nekoliko sekundi gledao. Utom nam je prišla Jasna. 

Bila je pripita.

„Brano“ rekla je, „ zar ponekad nije časnije ubiti se nego
ovo mrcvarenje?“

Brana nije ni trepnuo.

„Draga koleginice, ja smatram da su srećni krajevi u dramama
mnogo bolji. I ja pokušavam da sa tim demonom zla o kome vi govorite
izađem na kraj pa ma kakav danak platio tom svom naumu. Najzad, moram da priznam da ne verujem u život posle smrti.“

Onda se zakašljao i savio u struku.

Uzeo sam Jasnu za ruku i odveo je od Braninog stola. Stegao sam
joj mišicu da će joj se podliv, mislio sam, videti bar nedelju
dana. Odveo sam je do velikih krilatih prozora kroz koaj se lepo
videlo brdo i sebastijansko groblje koje je dominiralo nad gradom.

Malaksalo se osmehnula.

„Kako su ti jaki prsti, kakav ti je tek trbuh?“

(fikcija se nastavlja)

,