MILAN TODOROV: XXXXIV POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

 

Milan Todorov

XXXXIV POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Nije bilo mesta sumnji da li sam ili nisam u kandžama neke tajanstvene i sveznajuće sekte. Ali, koje? Šta hoće od mene? I zašto baš od mene, pored toliko drugih kolebljivaca?

Možda su i oni od iste vrste.

Korice knjige koja je sada ležala preda mnom behu tamnoplave, kao bobica prezrelog grozda. Velikim zlatnim slovima na njoj je pisalo MORMONOVA KNJIGA, da bi ispod crte stajalo pojašnjenje: „Još jedno svedočanstvo o Isusu Hristu“.

Otvorio sam knjigu vrhom desnog kažiprsta. Očekivao sam prazne listove. Neko je iz redakcije odlučio da se našali.

Međutim, jedan od prvih pasusa bio je posvećen Lamancima, za koje su tvrdili da su preci američkih Indijanaca, a sama knjiga, sa mnoštvom zapisa, otkrovenja i kataklizmičkih proricanja, utvrdih vrlo brzo, pisana je sa namerom da što više ljudi preobrati iz izvornog hrišćanstva u sledbenike Crkve poslednjih dana.

Samo mi je to još trebalo.

Sa lakim sarkazmom uperenim ka sebi setih se kako smo kao dečaci, prilikom gledanja vestern filmova, uvek navijali za američku plavu konjicu koja bi se pojavljivala na brdu u plavim uniformama boje prolećnog neba, sa zastavom na kojoj je bezbroj zvezdica i neizbežnim oglašavanjem trube pred juriš. Za Indijance, čiju su teritoriju upravo uzimali belci, nismo imali ni najmanje simpatija.

Poslednjih meseci činilo mi se da svet sve manje liči na skup slučajnosti, a sve više na pažljivo režiran komad. Kao da neko iz senke razmešta ljude, događaje i reči, nevidljivom rukom pomera kulise, dok mi, ubeđeni da živimo sopstvene živote, samo izgovaramo unapred napisane replike. Svako novo poznanstvo, svaki slučajno pronađeni trag, svaka knjiga koja bi mi dospela u ruke, svaka poruka ili telefonski poziv, izgledali su kao delovi istog mozaika.

Odavno sam prestao da verujem u slučajnosti. Previše ih se nagomilalo. Kada se dovoljno dugo bavite novinarstvom, naučite da iza gotovo svake velike priče stoji neko kome nije u interesu da ona bude ispričana. Ali ovo je prevazilazilo politiku, službe bezbednosti i sitne interese. Mirisalo je na nešto mnogo starije, rasprostranjenije i upornije. Na mrežu koja ne poznaje granice država ni jezika.

Ponekad bih pomislio da sve velike religije, tajna društva, ezoterijska bratstva i novovekovne sekte nisu međusobno suprotstavljeni tabori, već različita lica iste sile. Kao glumci koji se na pozornici svađaju i ratuju, a iza spuštene zavese zajedno piju vino. Možda je čitava istorija čovečanstva samo predstava za običan svet.

Naravno, čim bi mi takva pomisao pala na pamet, odmah bih je odbacio kao besmislicu. Nisam želeo da postanem jedan od onih koji u svakom oblaku vide leteći tanjir, u svakom prolazniku agenta, a u svakom slučajnom susretu dokaz zavere. Ali upravo tada bi se dogodilo nešto novo, dovoljno neobično da mi ponovo probudi sumnju.

Imam jedan stari kožni kofer u koji bez reda i plana odlažem knjige za koje sam skoro siguran da im se nikada neću vratiti. Pre nego što sam to učinio sa Mormonovom knjigom, iz nje je ispao kolorisani letak sa odgovorima na pitanja: Zašto smo ovde, kako da pronađem sreću i zašto je život ponekad težak.

Zašto je život težak... hm... Moram na to pitanje da nađem odgovor, ali nisam želeo da mi ga mormoni ponude. Znao sam na šta bi to ličilo.

Život je ponekad težak, mogao sam se jedino u tome složiti sa njima.

Finansijski direktor, zaboravio sam mu nemačko prezime ili češko ili mađarsko, svejedno mi je, mislim sada, koji je odbio da mi pomogne u otplati kredita, išao je u penziju i svi su se spremali da mu prirede dostojan odlazak u mirovinu.

U novinarskom klubu su od ranog jutra postavljeni beli stolnjaci na stolovima i na svakom je pisalo Reserve. Kao naziv kabarea koji ću, nemajući kud, sa prijateljima glumcima i muzičarima uskoro pokrenuti.

Moja žena je počela da radi u kateru za prijem vesti, ali je već trećeg dana došla kući sa vrlo odsečnom i neumitnom izjavom da ona tamo, u taj direktorski harem, kako ga je nazvala, ne ide ni po koju cenu.

Da ne pominjem da je moj status u Lokalu bio status hodača po razapetoj žici iznad provalije.

Nagnut nad sklopljenom knjigom života pre i posle smrti, kako je pisalo u predgovoru, nisam čuo korake popodnevne dežurne lektorke. Prišla mi je tiho iza leđa, u baletskim mekim cipelama.

Nagnula se. Isti položaj, iste kesice za ružino trnje u rasadu.

„Da vidiš nešto.“

Izvadila mi je kopije fotografija objavljenih u listu Čik. Na njima je bila, kako mi je objasnila, njena ćerka.

„Pljunuta ja, zar ne?“

Ćerka je, pisalo je u tekstu, bila prva pratilja mis hotela Internacional.

„Svaka čast“, rekoh kurtoazno.

Na prvoj fotografiji ćerka, po imenu Mima, imala je na nogama lake letnje čizmice od drap antilopa, belu suknjicu kratku do dupeta i usku majicu u bež boji čizmica koja je isticala njen mlad, još vitak struk i tek zaobljene male grudi.

Na drugoj, koju mi je takođe pokazala, nadvivši se iznad mene, sa rukom oko mog ramena, pri čemu se slobodnim grudima naslanjala na moja leđa, Mima je bila u dugoj uskoj beloj haljini od lana, plava duga kosa bila joj je začešljana na levu stranu, a neverovatno dug i beo vrat sa nežnom resicom uha, viđenom iz profila, krasio je mali tetovirani ruski krst.

Šta je materija od koje je sastavljeno ljudsko, hajde de, žensko telo?

Možda su naša tela samo sprave koje je neko dalek i nepoznat, za sada, projektovao da budu mamac.

„Šta misliš?“

„O čemu?“

„Pa onako, o životu, o smislu boravka na ovom svetu“, nasmejala se.

„Ne znam šta da mislim“, rekoh joj iskreno. „Ne znam da li smo spremni da odemo tamo, iza zida.“

Nije razumela.

„Kakvog zida?“

Nisam imao nameru da joj objašnjavam. Nisam joj rekao ni da sam poslednjih dana sve češće imao osećaj da se taj zid pomera.

Prema meni.

Čekao sam povratak Francuza i navijao za čoveka iz limba koga su uhapsili sa objašnjenjem da je oštetio kip od kulturnog i istorijskog značaja, iako se znalo da je kip Isusa na Sebastijanskom groblju oborila oluja.

Ali, sve se nekako sužavalo. Kao u okularu dvogleda kada ga pokreneš uobrnuto.

Ciglarske kuće su ljudi, po prirodi životnog toka, počeli da obnavljaju. Umrli su svi koji su umrli. Braća, jedan za drugim.

Svet gline bio je kao sat u časovničarskoj radnji u Podgrađu. Prašnjav, mutnobraon boje, ali užasno veran prolaznosti.

Okrenuo sam se, uhvatio lektorku za kukove, ona se lascivno nasmejala, već podatna, a ja sam je, baš zato možda, ispustio.

Šta je trajnije od prolaznosti?

(nastaviće se)