MILAN TODOROV: XXXXII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“ Besplatni sveštenički saveti

 Milan Todorov

XXXXII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Besplatni sveštenički saveti

Pojava drugog Isusa nije mi davala mira. Odlučio sam da pozovem onaj broj mobilnog telefona koji sam svojevremeno ugledao na zidu kraj parka sa natpisom „Besplatni sveštenički saveti“, ali me je tu tek čekalo iznenađenje.

Nazvao sam zapisani broj.

Dok je telefon zvonio, pokušavao sam da zamislim ko bi mogao da se javi. Možda neka usamljena žena koja je iz dosade ili očajanja odlučila da glumi ispovednika nepoznatim ljudima. Možda telefon neke poslovne pratnje koja je oglas iskoristila kao mamac za muškarce željne ženskog tela. A možda, što me je najviše privlačilo, neki izopšteni sveštenik koji je izgubio pravo da propoveda u crkvi, pa je svoju malu parohiju preselio na zidove grada.

U žurbi i bez naočara koje sam počeo prerano da nosim, čini mi se da sam ukucao pogrešan broj. Uzgred, to sa naočarima i dioptrijom nisam nikad priznavao. Zakazao sam pregled kod oftalmologa u Vojnoj bolnici ispod tvrđave i otišao na njega posle jednog bogatog ručka zalivenog vinom. Pio sam za vreme tog ručka bez mere jer sam time pokušavao da otklonim svoj odmalena prisutan strah od lekara. Nisam mislio na posledice. I tako dobih naočare koje mi nisu skoro nimalo koristile.

Posle sedmog zvona začuo se baršunast ženski glas.

„Slušam.“

Bio je to glas zrele žene, ni mlade ni stare. Smiren, gotovo bez boje. Učinio mi se poznatim.

„Da li su to... besplatni sveštenički saveti?“

Nasmejala se.

„Šta ćeš raditi danas?“

Nisam shvatio zašto je to zanima, i najzad ko je ona.

„Nisam ništa planirao“, rekoh uopšteno. Razmišljao sam da li bi trebalo da nepoznatoj malo više objasnim situaciju.

„Voziću bicikl“, rekoh.

U to vreme stvarno sam vozio bicikl od brega na kojem se još ponosno uzdizao dimnjak propale Ciglane do reke, odnosno do bara uz reku. Reku koja stalno donosi novu, tuđu vodu bez mog iskustva nisam preterano voleo. Voleo sam bare uz nju, zatravljene, zaboravljene, u ono vreme pune žaba.

Pokraj jedne sreo sam devojku, skoro devojčicu. Bila je lepa u svojoj prvoj telesnosti.

Sedela je na polupotopljenom čamcu sa nogama do kolena u zelenkastoj vodi.

Bila je neverovatno erotična.

Posle tih primisli odjednom sam se trgnuo. Kuda bi čovek danas mogao da krene da bi osetio mir u duši?

„Ako hoćeš nešto da kresneš, ja sam tu da ti ispunim svaku želju“, govorio je nasnimljen glas iz slušalice.

„Ako hoćeš nešto da kresneš, ja sam tu da ti ispunim svaku želju“, ponovio je nasnimljen glas iz slušalice.

Odmakao sam telefon od uha kao da me je neko ošamario.

Nekoliko trenutaka slušao sam istu rečenicu koja se ponavljala ukrug, mehanički, bez stida i bez ikakvog uzbuđenja. Glas je bio savršeno uvežban da zvuči zavodljivo, ali upravo zbog toga nije imao ni trunke života u sebi.

Nasmejah se sam sebi.

Tražio sam sveštenika, a pronašao automat koji prodaje seks.

Pomislih kako je možda neko namerno prelepio stari broj. Neko ko je razumeo da su ljudi koji traže Boga često isti oni koji traže ljubav. Nije važno da li obećava spasenje ili greh. Važno je samo da se neko javi.

Nastavio sam da da vozim.

Dok su točkovi šuštali po nasipu, činilo mi se da je čitav grad postao oglasna tabla na kojoj su jedni nudili večni život, drugi polno zadovoljstvo, a između ta dva oglasa gotovo da više nije bilo praznog prostora.

Setih se zida kraj parka.

Možda natpis nikada nije ni glasio „Besplatni sveštenički saveti“. Možda sam ga pročitao onako kako sam želeo da ga pročitam. Čovek, kad mu nešto nedostaje, počne da dopisuje svet oko sebe.

Tek tada mi pade na pamet da se vratim do tog zida i još jednom pogledam oglas.

Ne zbog broja.

Nego zbog sebe.

Dva spasioca sveta su, rekoh sebi, sjajno rešenje.

„Zbogom, mila“, rekoh pohotnom ženskom glasu.

„Javi mi se, mili. Sav si mi puder već otro sa tela.“

Trebalo je istraživati dalje.

Ljudska tela. Ženska tela, koja rađaju. Tela žedna mesa, udar tela o tela, kao udar vetra o krilo prozora koje te je do sada štitilo od sunca i kiše i svega, pa i naloga tuđeg ludila ili poslova kurvi.

Besmisao slučajnosti me je vukao sve više u glib.

Ne smem, rekoh sebi, ne smem.

„Šta ti je“, prodrmusala me je žena. „Uhvatio si za danas dovoljno buba, sada spavaj.“

Čula zamagljenih groznicom prestao sam da se trzam.

(nastaviće se)