RATKO DANGUBIĆ: PITA ZA GOSPOĐU ŠPIZ

 Ratko Dangubić

PITA ZA GOSPOĐU ŠPIZ

Te godine,
hiljadu devetsto pedeset šeste,
majka Stana razvlačila je kore
kao da razvlači tišinu
preko cele bačke ravnice. Brašno je bilo belo
kao prvi sneg,
sto od orahovine izriban
godinama i dlanovima,
a kroz otvoren prozor
ulazio je miris lipa
i leto koje još nije znalo
da pamti rastanke.

Na stolu je čekala
okrugla tepsija. Majka je pažljivo slagala
mladi sir s jajima preko kore,
posipala solju,
prelivala rastopljenom mašću,
pa sve savijala u krug,
kao da u taj krug
pokušava da zatvori vreme.

— Ovo je za gospođu Špiz koja odlazi —
rekla je tiho. Ne meni. Više sebi. Kao molitvu. Kao oproštaj od gospođe Špiz. Ja sam tada bio dete. Mislio sam
da ljudi odlaze
kao ptice selice. Da će se vratiti
čim prođe zima. Nisam znao
da postoje rastanci
iz kojih se nikada
ne vraća.

Gospođa Špiz
bila je među poslednjim Švabama
koji su još živeli u Gajdobri 1956. Njena kuća mirisala je
na knjige i jabuke,
na cimet i tugu,
na vosak i nadu,
na stare, škripave ormane
i na nedeljna utihla popodneva.

Najviše sam voleo
njene krofne. Velike. Meke. Posute mlevenim šećerom
koji se topio na usnama
kao prvi sneg
na dečjem dlanu. Kad bih zagrizao,
verovao sam
da svet ne može biti zao. Da nijedan rat
nije jači
od mirisa testa
koje raste.

Tek mnogo kasnije
shvatio sam
da je gospođa Špiz
već tada
polako pakovala život. Ne stvari. Život. Fotografije. Pisma. Molitvenik. Ključ kuće
koji više nikome
neće trebati. I ponešto zemlje,
zalepljene za đonove cipela.

Njeni preci
nisu ovamo došli
osvajajući. Došli su
iza velikih careva,
iza ukaza
i pečata. Došli su
iz Švapske,
iz Bavarske,
iz Alzasa,
niz Dunav,
na teškim lađama,
sa decom,
semenom pšenice,
vinovom lozom,
zanatima
i verom
da čovek može
da pusti koren
gde god pošteno radi.

Marija Terezija
otvorila im je vrata ravnice. Posle nje
i drugi carevi. Naseljavali su prazna polja,
podizali sela,
kopali bunare,
sadili dudove,
gradili vetrenjače,
zvonike,
škole
i podrume. Više od jednog i po veka
živeli su
rame uz rame
sa Srbima,
Mađarima,
Slovacima,
Rusinima. Pšenica
nije pitala
ko se kako krsti. Kiša
nije razlikovala jezike. Sunce
nije brojalo prezimena. Zemlja je bila
mudrija od ljudi.

A onda je istorija
ponovo obula čizme. Jedan čovek,
opčinjen sopstvenim ludilom,
poverovao je
da može biti veći od Boga. Za njim
pošli su milioni. I počeo je rat
koji je spalio
i pobednike
i poražene. Hitler
nije unesrećio
samo one
protiv kojih je ratovao. On je unesrećio
i sopstveni narod. Njegovo ime
postalo je prokletstvo
za svakoga
ko je govorio nemački,
bez obzira
na krivicu. Odjednom,
svako nemačko prezime
postalo je teret. Svaka reč
optužba. Svako sećanje
sumnja. Kolektivna krivica
počela je da sudi
i nevinima. Tada sam prvi put
čuo oca. Zapali cigaretu,
pogleda kroz prozor,
kao da razgovara
sa nevidljivim sudijom,
i reče: — Istorija je kurva. Dugo nisam razumeo
te reči. Kasnije jesam. Istorija retko kažnjava
one koji je stvaraju. Najčešće kažnjava
one koji su se
slučajno našli
na njenom putu.

Majka nije govorila. Samo je savijala pitu. Krug po krug. Koru po koru. Prstima je zatvarala ivice
kao da želi
da iz pite
ne iscuri nijedna suza. Uzdisala je. Polako. Duboko. I vrtela glavom. Znala je
da je sudbina
nekada davno
i njene pretke
dovela ovamo. Nekoga rat. Nekoga glad. Nekoga siromaštvo. Nekoga nada. A sada,
istom tom ravnicom,
odlaze oni
koje su ovamo
dovele druge reke,
drugi carevi,
druga vremena. Kao da istorija
uvek zatvara isti krug nalik na krug pite. Samo sa drugim imenima.

Kasnije je majka rekla: — Gospođa Špiz mnogo voli pitu od sira. Onda je ćutala je. A onda,
sa blagim osmehom,
dodala: — Rekla mi je jednom:
„Prava gospođa
nikada ne izlazi
na ulicu sa keceljom.“ Majka se smešila. Nije u tom osmehu
bilo ni uvrede
ni zavisti. Samo razumevanje. Jer ona je izlazila
sa keceljom. Sa brašnom na rukama. Sa umorom u očima. Sa životom
koji nije poznavao
gospodstvo,
ali je znao
šta znači dostojanstvo.

A gospođa Špiz,
prava gospođa,
morala je da napusti
i kuću,
i ulicu,
i baštu,
i grobove svojih roditelja. Kecelja se opere. Ali rodni kraj i zavičaj
nikada.

Kada je voz
jednoga dana otišao,
nisam znao
da ne odlaze
samo ljudi. Odlazile su
njihove pesme. Njihovi naglasci. Mirisi krofni i kolača. Božićne jelke. Vinogradi. Recepti. I krofne sa pekmezom,
posute mlevenim šećerom. Odlazio je
čitav jedan vek i po. Odlazio je
deo ravnice. Jer svaki čovek
koji ode
ponese sa sobom
jedan krajolik
koji više niko
ne može vratiti.

Danas,
kada zatvorim oči,
još vidim
majku Stanu. Njene ruke. Brašno po kecelji. Okruglu tepsiju. Miris pite sa sirom
koji ispunjava kuću. I gospođu Špiz,
koja prima pitu
kao da prima
poslednji komad
zajedničkog života.

Verujem
da se narodi
ne pamte
po vojskama,
ni po zastavama. Pamte se
po hlebu
koji su delili. Po komšiji
koji je doneo pitu
onda kada je bilo
najteže otići. Možda je zato
Bog stvorio hleb,
vodu,
so
i ljudsku dobrotu. A istoriju
prepustio ljudima. Jer hleb
uvek zna
kome pripada glad. A dobrota
uvek zna
kome pripada čovek. Samo istorija,
slepa od sopstvene oholosti,
uporno meša
krivce i nevine,
zločince i komšije,
osvajače i pekare,
careve i decu. I zato,
kad god osetim
miris pite sa sirom,
ne pomislim
na rastanak. Pomislim na majku. Na gospođu Špiz. Na krofne posute
mlevenim šećerom. Na Gajdobru. Na ravnicu
koja je umela
da primi mnoge narode,
ali nije umela
da ih sačuva od istorije. I čini mi se
da još vidim
kako majka Stana
iznosi toplu pitu,
a gospođa Špiz,
na pragu svoje kuće,
prima tepsiju
kao što se prima
blagoslov. Njih dve se gledaju. Ne govore mnogo. Jer postoje trenuci
u kojima su sve reči
premale. Tada između dve žene
stoji cela istorija Evrope. I jedna obična pita sa sirom. A meni se danas čini
da je upravo ta pita
bila veća
od svih careva, veća od svih vojski,
veća od svih zastava. Jer ono što istorija
vekovima razara,
ljudska dobrota
ponekad uspe
da sačuva
u jednom zalogaju,
u jednom uzdahu,
u jednom tihom:
„Hvala.“

I zato verujem
da će, kada jednom
utihnu sve istorije,
ostati samo ono
što smo jedni drugima
davali iz srca. Možda će tada
neko ponovo zamirisati
pitu sa sirom. I setiti se
majke Stane. I gospođe Špiz. I ravnice
koja je svima bila dom, dok je ljudi
nisu predali
prokletstvu istorije.