MILAN TODOROV: "LEK PROTIV SMRTI", roman, Čarobna knjiga, Beograd, 2016.

 Ivan L.Antić

(roman možete naručiti preko sajta Čarobne knjige)

Lek protiv smrti – roman između sećanja, istorije i ličnog nestajanja

Roman Lek protiv smrti Milana Todorova, objavljen 2016. godine u izdanju Čarobne knjige, nije roman koji se lako može svesti na jednu temu, jedan događaj ili jednu pripovednu liniju. Na 156 strana on povezuje porodično nasleđe, seobe, Novi Sad, ratnu traumu devedesetih, erotiku, smrt, medije i svakodnevicu. Sam izdavač ga određuje kao „neočekivan roman“ neobične stilske svežine, što je prilično precizna odrednica njegove poetike.

Ali ono što roman čini zanimljivim nije samo mnoštvo tema. Njegova prava tema nalazi se dublje: šta čoveku ostaje kada shvati da je život koji je očekivao već prošao, a da smrt više nije nešto što se nalazi negde daleko, na kraju puta, nego je postala prisutna u njegovom svakodnevnom iskustvu?

Već početna rečenica romana uspostavlja tu perspektivu. Mladi čovek očekuje budućnost kao obećanje. On ne zna šta će mu se dogoditi, ali upravo u tom neznanju nalazi bezbrižnost. Kasnije, međutim, saznaje odgovor. Time se čitav roman može razumeti kao put od očekivanja života ka iskustvu prolaznosti.

Roman bez klasične romaneskne discipline

Jedna od najvažnijih osobina Leka protiv smrti jeste njegova fragmentarna struktura. To nije klasičan roman u kojem se događaji uredno nižu, likovi razvijaju po unapred postavljenoj liniji, a fabula vodi čitaoca prema jasnom završetku.

Todorov radije gradi roman od fragmenata, prizora, uspomena, opažanja i naglih prelazaka iz jednog vremena u drugo. Zbog toga se knjiga ponekad više približava romanu sećanja nego tradicionalnom društvenom romanu.

Takva struktura ima i prednost i manu.

Prednost je u tome što odgovara samoj prirodi sećanja. Čovek svoj život ne pamti kao roman. Ne pamti ga linearno. Pamti miris, lice, rečenicu, ulicu, seksualni susret, strah, neku nevažnu sitnicu koja se iz nepoznatog razloga pokazala važnijom od velikih događaja. Todorov upravo takve komadiće iskustva pretvara u književni materijal.

Ali fragmentarnost povremeno može oslabiti napetost pripovedanja. Čitalac koji očekuje čvrstu fabulu mora prihvatiti da se ovde roman ne gradi prvenstveno događajem nego sabiranjem iskustava.

Zato Lek protiv smrti treba čitati drugačije nego klasičan roman.

Istorija kao privatna stvar

Posebno je značajno ukrštanje velike istorije i privatnog života.

Seobe Srba optanata posle Prvog svetskog rata nisu u romanu samo istorijska činjenica. One postaju deo porodičnog i ličnog identiteta. Isto važi i za ratnu traumu devedesetih. Istorija se ne pojavljuje kao lekcija iz prošlosti, nego kao nešto što ulazi u kuću, porodicu, posao, ljubav i telo.

Tu je jedna od jačih strana Todorovljevog romana: veliki istorijski događaji ne objašnjavaju se, nego se osećaju kroz posledice koje ostavljaju na pojedinca.

Zbog toga je Novi Sad u romanu više od mesta radnje. Grad postaje prostor pamćenja i propadanja, prostor u kojem se privatne sudbine prepliću sa istorijskim lomovima. Izdavački opis upravo naglašava atmosferu „urušavanja jednog malog grada“ i istovremeno pojavljivanje nade u drugačiji svet.

Erotika protiv smrti

Jedna od najzanimljivijih unutrašnjih opozicija romana jeste odnos erotike i smrti.

Erotika ovde nije samo dekoracija ili način da se pripovedanju doda provokativnost. Ona ima gotovo egzistencijalnu funkciju. Čovek se okreće telu upravo zato što telo zna ono što razum pokušava da potisne: život je prolazan.

Otuda erotika i smrt nisu suprotstavljene teme. Naprotiv, one su dve strane istog iskustva.

Što je svest o prolaznosti snažnija, potreba za životom postaje intenzivnija.

Zato naslov Lek protiv smrti ima ironičnu snagu. Takav lek, naravno, ne postoji. Ali čovek ga neprestano traži: u ljubavi, seksu, porodici, uspomeni, poslu, pisanju, istoriji, čak i u pokušaju da vlastiti život ostavi kao trag.

Ironija kao odbrana od patetike

Todorov je pisac koji ne veruje lako velikim rečima. I upravo je zato ironija važan deo ovog romana.

Tamo gde bi drugi pisac možda posegnuo za patetičnim objašnjenjem istorijske tragedije, Todorov često uvodi banalnost, apsurd ili humor. Time se tragedija ne umanjuje. Naprotiv, ona postaje uverljivija.

Jer čovek koji živi kroz velike istorijske lomove ne provodi čitav dan misleći o istoriji. On jede, telefonira, vodi ljubav, svađa se, ide na posao, gleda televiziju, susreće ljude i rešava sasvim banalne probleme.

Upravo ta banalnost svakodnevice čini istorijsku katastrofu strašnijom.

Rat ne zaustavlja svakodnevni život. On ga samo iznutra deformiše.

Mediji i proizvodnja stvarnosti

Posebno mesto u romanu zauzima iskustvo elektronskih medija i njihova zloupotreba. Izdavač upravo zloupotrebu elektronskih medija navodi među važnim tematskim slojevima knjige.

Ovaj motiv danas dobija dodatnu težinu.

Mediji nisu samo sredstvo kojim čovek saznaje šta se događa. Oni mogu postati sredstvo kojim se određuje šta će čovek misliti da se događa.

Tu Todorovljev roman izlazi iz vremena svog nastanka. Ratne godine jesu istorijski okvir, ali pitanje manipulacije stvarnošću nije završeno sa njima. Naprotiv, danas je još prisutnije.

Roman tako, možda i nenamerno, dobija jednu novu dimenziju: govori o svetu u kojem između stvarnog događaja i čovekovog iskustva događaja sve više stoji posrednik – medijska slika.

Šta je, onda, „lek protiv smrti“?

Najdublja ironija romana nalazi se upravo u naslovu.

Nema leka protiv smrti.

Ali postoji potreba da se životu pronađe razlog zbog kojeg će vredeti čak i onda kada znamo da je prolazan.

Todorov ne nudi religiozno, filozofsko ili konačno rešenje. Njegov junak ne dolazi do velike istine koja bi zatvorila roman. Umesto odgovora, ostaje iskustvo.

Možda je upravo sećanje jedan od mogućih lekova.

Čovek umire, ali ono što je video, voleo, izgubio, doživeo i zapamtio može ostati u priči. Otuda je i sam čin pripovedanja svojevrsni pokušaj otpora smrti.

Pisanje postaje način da se prolaznom životu privremeno produži trajanje.

Slabosti romana

Kritički prikaz ne bi trebalo da prećuti ono što romanu ne ide u prilog.

Najveći problem Leka protiv smrti upravo je njegova rasutost. Mnoštvo tema i fragmentarna kompozicija stvaraju bogatstvo, ali istovremeno ponekad slabe osećaj jedinstvene romaneskne celine.

Neki fragmenti imaju snagu samostalne priče ili aforističkog zapisa, ali ne doprinose uvek podjednako razvoju osnovne pripovedne linije. Čitalac zato povremeno može imati osećaj da čita zbir različitih životnih iskustava koja su okupljena oko zajedničke atmosfere, a manje oko čvrste fabularne konstrukcije.

Međutim, bilo bi pogrešno tu osobinu jednostavno proglasiti manom. Ona je istovremeno i deo Todorovljeve poetike.

Njegov roman nije građen da bi život pojednostavio, nego da bi pokazao njegovu rasutost.

Zaključak

Lek protiv smrti je roman o čoveku koji tek naknadno shvata da je čitavog života pokušavao da odgovori na isto pitanje: kako živeti kada znamo da ćemo nestati?

Todorov na to pitanje ne odgovara velikom filozofskom tezom. On odgovara romanom sastavljenim od ljudi, tela, gradova, ratova, sećanja, seksualnosti, ironije, apsurda i sitnica.

Zato je možda najtačnije reći da lek protiv smrti u ovom romanu nije pronađen.

Ali je pronađeno nešto drugo: priča kao oblik privremenog odlaganja nestajanja.

I upravo u tome leži najdublja vrednost ovog romana. On ne pokušava da pobedi smrt. Pokušava da pokaže koliko je čoveku, uprkos svemu, još uvek stalo do života.

A to je, na kraju, možda jedini lek koji književnost zaista ima.