MILAN TODOROV: XXXXVI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

 

Milan Todorov

XXXXVI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

ZLOČIN I KAZNA

Kada sam sledeći put došao u crkvu Svetog Jurja, fra Mario nije bio u ispovedaonici. Sedeo je sam u sakristiji i gledao kroz mali prozor prema dvorištu. U ispovedaonici je mirisalo truljikasto, kao što miriše palo drvo u šumi kad ga neko preokrene nogom.

U dvorištu su dvojica mladih iskušenika unosila drva. Mirisi svežeg drveta koji su prodirali u staru crkvu donosili su neko začuđujuću tamnu toplinu.

Jedan od njih se u nekom trenutku okliznuo i srušio čitavu gomilu na zemlju. Drugi je prasnuo u smeh.

„Nemoj da se smeješ, pomoći ćeš mi da ih pokupim“, rekao je prvi.

Fra Mario je izašao iz sakristije i prišao im.

„Čemu se smejete?“

„Nije ništa, gvardijane Mario. Samo je pao.“

„Čoveku koji padne ne bi trebalo da se smeješ.“

Mladi iskušenik ga je pogledao zbunjeno.

„A šta treba?“

Fra Mario je ćutao.

„Da ga podigneš“, rekao je najzad.

Drugi iskušenik se nasmejao i rekao mu nešto na italijanskom, što nisam razumeo.

Fra Mario ga je dugo gledao. Kao da ga je ta rečenica pogodila više nego što je mladić mogao da pretpostavi.

„Vi danas olako govorite o grehu“, rekao je.

„Možda zato što smo videli da se ljudi najviše menjaju onda kada priznaju da su grešili.“

„A ako greh ne može da se ispravi? Šta onda čoveku preostaje. Da ga ubiju iki da se ubije, zar ne. A ko sme da drugome ili sebi oduzima život, osim Svevišnjeg.“

Mladi iskušenik slegnu ramenima.

Nastala je tišina.

Tek tada sam primetio da fra Mario na desnoj ruci nosi staru, gotovo izbledelu tetovažu. Nazirao se natpis na italijanskom Sestriere Napoli 12.10. 1948. Nikada je ranije nisam zapazio. Kada je video da gledam u nju, navukao je rukav preko šake.

Jedan od iskušenika ga je upitao:

„Jeste li vi nekada učinili nešto zbog čega sebi niste mogli da oprostite?“

Fra Mario se okrenuo prema njemu.

„Sve što sam činio i činim je radi života, ovog ovde i onog tamo.“

„Ali to nije odgovor.“

„Jeste. Svi imamo pravo na život koji nam je Bog dao a niko nema prao da ga uzme.“

Mladić se nasmešio, bled kao gipsana maska.

Prvi put sam video da se sveštenik naljutio.

„Ti još ne znaš šta je greh. Greh radi dobra!“

„Greh radi dobra?“, zinuo je mladić.

Fra Mario nije odgovorio.

Vratio se u sakristiju, zatvorio vrata i ostavio nas napolju sa drvima razbacanim po dvorištu.

Tog trenutka prvi put mi je palo na pamet da možda fra Mario nije čovek koji druge upozorava na greh što bi se očekivalo od starog ispovednika, nego što zbog se bori između dileme što zbog svog greha nije kažnjen nego naprotiv, nagrađen mirnom dubokom starošču.

Zločin i kazna.

Te dve reči su mi se neprestano vraćale. Pomislio sam na Dostojevskog, na Raskoljnikova i njegovu potrebu da zločinu pronađe opravdanje.

Možda je stari upravnik pošte gospodin Stjepan bio u pravu kada je govorio o tajnom kanalu kojim je pobegao lično poglavnik NDH, Pavelić pomognut starešinama katoličke crkve?

Međutim, iz ranijih razgovora znao sam da je gvardijan u Sebastijanivo stigao pre otprilike dvadeset godina.

Nije mogao nikoga da provuče kroz tajne lagume ispod tvrđave i Dunava. To su zablude starca na umoru.

Zbog toga sam se stradan uputio u Lokalovu biblioteku kod Jaroslava. Zanimalo me je da li je nešto saznao od majke. Da li je videla tetovažu na gvardijanovoj nadlanici?

„Videla je. Nikad se nije usudila da ga pita šta je to. Osim jednom prilikom.“

Zaintresovao sam se.

„Te večeri posle lake večere popio je ne dve nego četiri ili pet onih svojih čaša vina i zamolio je da na butan ploči šporeta ugreje kašiku do usijanja i da mu je donese.

Ona se uplašila i oklevala. Još nikada ga nije videla u takvom stanju. Imali su poverenje jedno u drugo i majka ga je poslušala, ali je okrenula glavu u stranu kada je fra Mario prislonio usijanu kašiku da nadlanicu sa tetovažom. Toliko znam“, rekao mi je Jaroslav pomalo prigušenim glasom.

„Da li je gvardijan fra Mario nekada boravio u Vatikanu?“

„Mislim da nije. Majka je pominjala de je boravio u Italiji posle rata, ali ne zna koliko dugo i u kom mestu. U Vatikanu nije.“

„A u Napulju?“

„Ne znam.“

Zamolio sma ga da mi u bogatoj radijskoj biblioteci iskopa nešto o poglavniku NDH Anti Paveliću.

„Šta će ti to?“

„Kako je majka?“

„Nije najbolje.Počela je da zaboravlja. Demencija u početnom stadijumu.Zašto pitaš. Na čemu radiš?“

Nisam znao šta da mu odgovorim. Momak je bio stvarno dobar. Zamolio sam ga da nikome ne priča ništa.

„U poslednje vreme sanjam pokojnike. I to ne obične, nego neke velike i nekada važne. I kroz taj moj san prolaze bez reči pa sam pomislio da je svako ćutanje priznanje neke misterije. Razumeš? Golica me, brate.“

Nasmejao se i stisnuo mi desnicu.

Iz podzemlja u kome se nalazila ruina od biblioteke izlazim na sunce, na ulicu i provlačim se između stoplova i stolica kafea Mediteraneo.

Ha, mislim, Italija, Napulj, more koje se ćilibarski sjakti pred noć. Pomislih da ti nije ničije do bogovsko delo, da bogovsko, ne samo božije.

Neka mlada plava žena ispijala je kafu. Kraj njenih tankih ali dugih nogu ležao je mali beli pas.

Rekla mu je na nemačkom: Majn libe.

Išao sam peške preko mosta i posmatrao osvetljene prozore na zgradama na obali koji su se potom nežno razlivali na vodi ispod tvrđave.

(nastaviće se)