MILAN TODOROV: XXXIV POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

 

Milan Todorov

XXXIV POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

MOLITVA 

Posle toga činilo se da je u radio Lokalu odjednom, niotkuda, možda samo zahvaljujući tajnoj ljubavi glodura i mlade novinarke preovladao duh snage, čak oholosti i tvrdo uverenje da nema tih prepreka koje ne možemo savladati.

Ja sam bio pod uticajem još neistražene slobode koja mi se ukazivala kao zora novog, olako stečenog stalnog posla.

Glavni urednik se podmladio. Nosio je odela modernog kroja a ne više one preširoke crne pantalone i uske crne sakoe namenjene kod običnog sveta za svadbe i sahrane.

Mogućnost da bude zbačen sa tog konja koji je sada jahao bila je vrlo mala.

Na ruku mi je išla i slabost koja je bila sve vidljivija u pojavi pretendenta na njegov presto, urednika dramskog programa. Čovek se prepolovio i pričalo se da ga je snašlo veliko zlo. Niko nije želeo da to zlo najstrašnije bolesti imenuje kao da bi se i samim pominjanjem, bolest, inače nezarazna, mogla preneti na nas. Na pitanje šta mu je nerado je odgovarao, uglavnom su se odgovori svodili na to da mu se želudac grči, da se bol koja se prvo javi u želucu širi ka jednjaku a zatim se javlja mučnina koja ga tera na povraćanje. Imam osećaj kao da mi zemlja izmiče ispod nogu a ja propadam u limbove.

Glodur je pronašavši sreću u tajnoj ljubavi sa Jasnom, sreću koju u svom, svađama zasićenom braku, nije osećao već deset godina, sebi zadao obavezu da svakog dana učini jedno dobro delo.To dobro delo može da bude ustupanje nekom prednost prilikom ulaska u lift, propuštanje preko reda na kasi megamarketa nekog nestrpljivog derana ili davanje kojeg novčića Romkinji na semaforu koja ga je lagala da joj je potreban novac za dete.

Sada je odlučio da učini neko dobro delo za svog protivnika.

Nije znao šta bi to moglo da bude.

Samilost je, kao inteligentan čovek, oduvek prezirao.

Pitao je Jasnu kako se ona oseća, očekujući da će možda tim zaobilaznim pitanjem doći do odgovora kako da pomogne svom neprijatelju.

Pomoći neprijatelju kada je u nevolji, izbaviti ga iz nje i omogućiti mu da ponovo bude tvoj ljuti protvnik koji će te ugroziti pa možda i sasvim poraziti te preuzeti tvoje uzvišeno mesto i, razume se, tvoju mladu ljubavnicu – činilo mu se kao jedini način da se njegovo već donekle staro telo ne pretvori u pustu šupljinu okovanu rebrima.

Jasna mu je odgovorila da se oseća kao da vozi motor na zidu smrti u cirkusu.
Glodur je bio zaprepašćen.

„Zašto, kako?“ , pitao je dok je mazio njene kržljave lopatice a ona klečala na novom itisonu u njegovom kabinetu.

„Pokušavam da održavam ravnotežu.“, rekla je.

„Zar nije sve u ravnoteži?“, pitao je glodur moj skoro prezimenjak.

„Koliko si ih imao do sada, ovde , na ovom tepihu?“

Glodur se izduvao.

„Malo, mnogo manje nego što sam mogao i želeo.“

„Vidiš“., rekla mu je Jasna a posle to prepričala i meni računajući da ću poverovati – „Sve te tvoje žene prolaze kroz mene. Buše me kao saće. A ja ne želim da budem pčelinje saće.“

„Ne želiš sada kada sam ti, rizikujući krivičnu prijavu sindikata, obezbedio stalni radni odnos bez polaganja ispita?“, pitao je krajnje uzdrman. „Zar hoćeš da me ubije kap?“

Odjednom se njegova sudbina izjednačila sa sudbinom njegovog protivnika iz dramske redakcije.

Sve priče o slobodama postale su besmislene.

Dramatičar se okrenuo religiji. Išao je u sabornu crkvu novogradsku svake nedelje u devet na svetu liturgiju. Čak je, posle izvesnog vremena, zakupio i stolicu za sedenje uz zid u njoj.

Glodur je pokušao još jednom kod Jasne.

„Budi moja ljubavnica u mašti, nestvarna, ali postojeća.“
Odgovorila mu je, zaštićena sada svojim statusom:
„Mrš!“

Odlučio sam da tajnu grada pokušam da rasvetlim, makar delimično, odlaskom u osamnaestovekovni franjevački samostan ispod tvrđave. Te godine, još tačnije vekovi koji me razdaljuju od sna u kome vidim svet novih, lepih kuća na brdu oko Ciglane bili su kao ljuštura odbačenog oraha koga nagazih cipelom ispod hrpe suvog hrastovog lišća a prilazu samostanu.

Pozvonio sam pritiskom jagodice na starinskom tamnom duhmetu zvona. Naravno, nije radilo.

Onda sam čuo korake. Spori, teški i oprezni kao da neko hoda po mokrom kamenju. Vrata su se napokon otvorila, ali samo za širinu jedne šake. Pojavilo se lice starog fratra – mršavo, sivo, sa očima koje su izgledale kao da su odavno prestale da se čude bilo čemu.

„Šta tražiš, sine?“

Glas mu je bio hrapav, ali ne neprijateljski.

„Dozvolu da uđem. Da prošetam dvorištem. Možda i da popričam s nekim.“

On me je merio dugo. „Nismo muzej. I nismo hotel.“

„Znam. Tražim nešto drugo.“

Fra Mario; kasnije sam saznao kako se zove, odmahnuo je glavom, ali nije zatvorio vrata. Umesto toga, povukao ih je malo šire.

„Uđi. Ali nemoj da dirаš ništa. “

Prošao sam pored njega. Dvorište je bilo veće nego što sam očekivao. Kameni hodnici, stari orah, bunar s poklopcem od hrastovine. U vazduhu se mešao miris vlage, tamjana i nečeg što je ličilo na sušene jabuke. Fra Mario je hodao ispred mene, ne okretajući se.

„Ljudi dolaze ovamo iz različitih razloga“, rekao je. „Neki traže mir. Neki traže Boga. Neki samo beže od sebe. Ti?“

„Još ne znam.“

On je zastao kod bunara i naslonio se na ivicu.

„To je najpošteniji odgovor koji sam čuo poslednjih godina.“

U tom trenutku, dok sam gledao u tamnu vodu bunara, setio sam se Glodura i njegovog pokušaja da učini dobro delo. Setio sam se Jasne koja je govorila o zidu smrti. Setio sam se dramskog urednika koji je sedeo u sabornom hramu i molio se da mu se želudac prestane grčiti. I setio sam se sebe – kako sam stajao ispred radio-lokala i mislio da je sloboda nešto što se dobija ugovorom na neodređeno vreme.

Fra Mario je ćutao. Ja sam ćutao. Samo je voda u bunaru, negde duboko, blago grgoljila.

„Ako želiš“, rekao je napokon, „mogu da te odvedem do kapelice. Tamo je tiho. Možeš da sediš koliko hoćeš.“

Pristao sam.

Dok smo išli hodnikom, osetio sam da se nešto u meni pomera.

U kapelici je bilo hladno. Svetlost je ulazila kroz uske prozore i padala na kameni pod u dugim, belim trakama. Seo sam na klupu najbližu zidu. Fra Mario je ostao na vratima.

„Ako ti zatreba bilo šta“, rekao je, „ja sam u kuhinji. Pravim čorbu od koprive. Ako ostaneš do večere, možeš da probaš.“

Onda je otišao.

Ostao sam sam. I prvi put posle mnogo meseci nisam mislio na redakciju, ni na Glodura, ni na Jasnu, ni na bolest koja je grizla čoveka iz dramske redakcije. Misli su mi se usporile.

I tada, bez da sam to planirao, počeo sam da šapućem:

„Bože, ako te ima, učini da i mene ima.“

(nastaviće se)