MILAN TODOROV: XXXV POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“ VINO I BOG

Milan Todorov

XXXV POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

VINO I BOG

Otišao sam iz samostana a da se nisam javio starom franjevcu. Hteo sam da to učinim iz pristojnosti nezvanog gosta, ali u kuhinji koja je bila nova, lepo uređena, nije bilo nikoga.

Ta kuhinja me je svojim izgledom, moram da priznam, iznenadila. Računao sam na zavet skromnosti i izbegavanje obilja u svemu, međutim ovo je prevazilazilo umnogome ta moja očekivanja.

Kuhinja je blistala hladnim sjajem rosfraja. Sve površine bile su od brušenog nerđajućeg čelika.

Na policama su u savršenom redu stajali lonci i šerpe od poliranog čelika, od najmanjih do kazana u kojima bi se mogao skuvati ručak za čitavu vojsku.

Dok sam posmatrao tu kuhinju teško mi je bilo da zamislim da je samostanska.

Postojao je jasan dizbalans između monaške spremnosti na žrtvu odricanja i te mogućnosti obilja.
Nisam, razume se, mogao da znam da li je mogućnost korišćena. Sve je delovalo apsolutno novo i besprekorno čisto. Pitao sam se šta je to što ima snagu da taj sukob ispravi.

Sve moje spoznaje koje su se ticale poslednjih godina svetih otaca pre no što su se upokojili u Gospodu, govorile su mi o asketizmu. Odricanje od hrane, pića, žena, kocke,  seksa, loših misli...

Gde sam se, zaboga, našao?

Ali, šta ako to nema nikakve veze sa spoljnim svetom, pa dakle ni mojim dilemama? Jer, čovek je celog života usmeren na odnos prema spoljnjem. To ga troši, jer se pokorava drugima, biva ljubazan i uviđajan mimo svog iskrenog ubeđenja. Uostalom, višak stvari ne mora nužno da znači višak ideja.

To je poput istraživanja usmerenih na to da najzad utvrdimo postoje li vanzemaljci, tačnije inteligentna bića u svemiru ili smo, gle hude sreće, sami.

To pitanje o kome sam razmišljao tražeći dokaze o postojanju Boga, dovelo me je do ubeđenja da je spoljašnji svet suva ljuštura. Mi tražimo Boga po obličju svog spoljašnjeg izgleda. Ali, šta ako je on, u dalekom, beskonačnom svemiru prestao da postoji u fizičkoj konačnosti? Možda se u svetu milijardu svetlosnih godina iza nas ili ispred nas, sve okreće ka unutrašnjosti. Misterija Boga, možda, nije njegovo prisustvo nego odsustvo. Ako u Svemiru ne postoji nijedan oblik života sličan našem, onda je pitanje kako nas je Bog svega stvorio po svim obličju.

Možda je Bog nezadovoljan svojim rezultatom u procesu našeg stvaranja i usavršavanja, uništio naš svet, ali ta njegova odluka još putuje beskonačnošću svemira i putovaće milijardama svetlosnih godina dok ne stigne do nas.

Nisam sklon misticizmu, ali uvek sam smatrao da u tome postoji neki tračak istine koji je izvan naše moći zrelog, pozitivnog rasuđivanja.

Ipak, tešio sam se nadom da Bog ima rešenja izvan naših skromnih klišea.

Višak skromnosti i skrušenosti , ako se tako mogao nazvati raskoš samostanske kuhinje, bio je možda povezan sa idejom da zakoni ljudskih namera iako često protiv uobičajenim zavetina, možda služe izbavljenju iz lanaca konačnosti. Da li je to dobro, moralno i hrišćanski – nisam mogao da sudim.

Da stvar bude jasnija bio sam sada već dužim boravcima u radio Lokalu izložen, hteo ne hteo, strašnim relacijama ljubavi i smrti.

Te dve stvari su, tada još nisam znao, gotovo identične.

Naravno da njihovi udeli u našim životima nisu jednaki.

U tome je tajna življenja.

„Jedno bjelance i dvije ili tri krupice vina bijeloga“, kako mi je prilikom upoznavanja a na pitanje o njegovoj dugovečnosti rekao fra Mario. To je sasma dovoljno za sto i  pet godina koliko mi je do sada poklonio Svevišnji“.

(nastaviće se)