MILAN TODOROV: XXXX POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

 

Milan Todorov

XXXX POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Golicala me je tajnovitost franjevačkog samostana kraj crkve svetog Jurja, ili po našem svetog Đorđa koji ubija aždaju. Postojalo je više razloga za to. Krst sa zvonikom i parapet crkve se u vreme njenog završetka i otvaranja nalazio tik uz zapadne zidine tvrđave da bi se posle trideset godina volšebno, niko ne zna kako, našao na istočnom pročelju.

Zašto je to urađeno? Malo je verovatno da je arhitekta koji ju je projektovao napravio tako kardinalnu grešku da bi se morala izvršiti ta složena pregradnja crkve.

Zatim, taj samostan uz nju, večito zaključan. Šta krije? Ustajale mirise mrtvih monaha koji se možda još vuku po uglovima njegovih ćelija poređanih kao osinje saće po spratovima.

Ispostavilo se da Jaroslavljeva majka nije od prevelike koristi.

Nju nisu angažovali za kuvanje sve vreme, nego povremeno. Obično kada bi neki mladi teolozi boravili u samostanu preko leta, bez velikih obaveza.

Međutim, postojale su i druge posete, svakako važnijih ličnosti, govorilo se čak iz vatikanskih krugova, prilikom kojih je sa njima tu boravila čitava svita sveštenstva uključujući i pomoćno osoblje.

Jaroslavova majka tada nije bila pozivana da kuva za njih.

Očigledno je da su ti „važniji gosti“ donosili sa sobom i sopstveni svet, hermetički zatvoren za nas, obične smrtnike koji smo odrastali u podnožju utvrde. Za njih se kuvalo po drugim recepturama, a u samostan su ulazile namirnice koje se nisu mogle naći na gradskoj pijaci.

Nama je ostajalo samo da nagađamo šta se valja iza debelih samostanskih zidina dok noću, kroz visoke i uske prozore, tinja žućkasta svetlost voštanica.

Jaroslav i ja smo satima sedeli na zidiću preko puta, delom sakriveni u senci kestenova. Njegova majka nam jeste otkrila poneku mrvicu, pomenula bi teške srebrne svećnjake koje je videla u prolazu ili neobičan miris tamjana koji nije ličio na ovaj naš, domaći ali to je samo dolivalo ulje na vatru naše radoznalosti.

„Akcent im je čudan“, rekla je jednom, dok je spremala ručak u njihovoj kuhinji koja je mirisala na zaprženu papriku. „Govore tiho, kao da se boje da će ih zidovi čuti. I svi imaju iste, crne kožne torbe od kojih se ne odvajaju ni za stolom.“

To sa torbama postala je naša opsesija. Zašto bi neko nosio torbu na večeru u zatvorenom samostanu? Šta se to čuva pod ključem na mestu koje je već samo po sebi zaključano od sveta?

Odlučili smo da sačekamo sledeći dolazak „crnih torbi“.

Bilo je jasno da zvonik koji je zamenio strane i samostan koji krije tajne posete nisu dva odvojena slučaja. Tvrđava je imala svoje podzemne krake, lagume koji su se ukrštali pod ciglarskom zemljom poput žila nekog drevnog stabla, a franjevački samostan bio je samo jedan od njenih nadzemnih pupoljaka. Priča se tek otvarala, a mi smo bili rešeni da je ispratimo do samog korena.

Jaroslav se samo kikotao na moju ideju da se tu nešto veliko kuva.

„Ma kakvi!?“ – govorio je. „Kuhinja je vrhunska, ali to je kao kutija šibica. Sve na svom mestu. Kresneš. Topiš masti ili maslinovo ulje. Staviš povrće, malo ribe, kečige iz Dunava...To je ono što ide pravo do njihovog stola.“

Prilikom poslednjeg boravka u crkvi primetio sam odsustvo fresaka, što nije neobično za katoličku crkvu, ali odsustvo kipova kao i neverovatno skromni oltar koji se sastojao samo od sivog mermernog bloka bez ikakvih ukrasa, delovali su neprirodno ogoljeno. Kao da je neko namerno zbrisao sve tragove raskoši i svetosti, ostavljajući samo hladan, surov kamen koji nije pozivao na molitvu, već na ćutanje. Sve je odavalo utisak privremenosti ili, još gore, namernog prikrivanja nečega što leži dublje ispod samih temelja.

„Taj sivi kamen nije oltar“, šapnuo sam Jaroslavu dok smo se šunjali kraj pobočnih niša, osmatrajući senke koje su se protezale duž praznih zidova. „Pogledaj mu ivice. Nema tragova voska, nema habanja od kolena i ruku. To je poklopac.“

Jaroslav se prestao kikotati. Njegov pogled, do tada pun dečačkog podsmeha i priča o kečigama iz Dunava, odjednom se zamutio oprezom. Podzemni hodnici podno Tvrđave bili su poznati svakom detetu iz podgrađa, ali smo svi znali gde prestaju dečje igre, a gde počinje mrak iz koga se retko ko vraća nepromenjen. Akustika crkve bila je takva da je i najtiši šapat odjekivao poput teškog uzdaha.

U tom trenutku, iz smera sakristije, začulo se škripanje teških hrastovih vrata. Senka koja se promolila na zidu bila je duga, izdužena crnom mantijom i prepoznatljivim oblikom crne kožne torbe u ruci. Nismo imali gde da se sakrijemo osim iza samog tog hladnog mermernog bloka.

Dok smo čučali u mraku, pritisnuti uz studeni kamen, osetio sam kako ispod naših dlanova struji lak, gotovo mlaz hladnog vazduha. Iz dubine, kroz pukotinu u tlu, dopirao je tihi podzemni šum Dunava i miris koji nije bio ni tamjan ni zapržena paprika nego miris stare, mokre zemlje i vekovne tajne.

Hteo sam da mu predložim da uzme bočicu terpentina, parče vate, krpu, šmirgl papir i obriše sve .

Naravno da nisam to uradio.

Kad sam to ispričao Jaroslavljevoj majci samo je rekla:

„Ponosna sam na svog sina“.

...

Dokror koji je lečio urednika Dramske redakcije, neobično prisutan na sastanku kolegijuma kako se čulo, rekao je „Živeće još najmanje deset godina“.

Svi su aplaudirali.

Glodurova sekretarica Jeja ga je zamolila da tu izjavu overi.

Ona je otkucala teskt.

Doktor Stanislav Kaljević, kako se zvao, pažljivo je pročitao odštampano, zatim je dodao ispod toga svoje ime i titulu doktora specijaliste abdominalne medicine. Iz crne torbe izvadio je pečat državne klinike i odštampao ga je energičnim udarcem o papir. Svi prisutni, pričala mi je Jasna koja mi se vratila, osetili su strah od ogoljenosti sopstvenog postojanja.

(nastaviće se)