MILAN TODOROV: XXXXIII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“ Kopači

 

Milan Todorov
XXXXIII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Kopači

U to vreme ustajao bih rano. Odmah iza svitanja. Nisam spavao dobro. Hvatao bih rani autobus za grad na stanici kraj groblja i odlazio u Lokal. U njemu je bilo nestvarno tiho za radio stanicu. U to vreme program nije išao dvadeset četiri sata dnevno. Noćni program nije postojao. Jutarnji je kretao tek oko sedam, ako se ne varam. Na spratu gde se nalazio Desk zujali su teleprinteri a rolne sa vestima iz zemlje i sveta odmotavale su se bez kontrole tako da su neke završavale čak na hodniku dok ih urednik jutarnjeg ne bi smotao, stavio pod mišku i odneo do svog stola gde je vesti seckao velikim makazamai ređao jedna na drugu obeležavajući ih brojevima 1, 2, 3. Redosled vesti označavao je uređivačku politiku kuće. To nije bila mala stvar. Spikeri ni za živi glavu nisu smeli da uspreturaju dat im spisak.

Ali, jutro je osim tog spiska nudilo, bar za mene, iznenađujuće primere kratkotrajne sreće. Komšija, uzgajivač koza i kobila na ciglarskom zemljištu, konjima koji vuku tešku široku kosačici kosi travu u kasarni preko puta. Njemu je trava pptrebna za prejranu soke zimi a vojska ionako ne koristi taj ogromni kompleks zemjišta iza leđa tvrđave.

Konji se pene, ali tek su krenuli,Sunce je na istočnoj strani i osvetlva nam polovinu lica.

Dok prelazim preko pogrebnim povorkama izgerbanog asfaltu puta ne mislim na očaj onih koji ostaju. Čitulje na zidu su u mraku. Potrebno je biti oprezan.

I tako, dok sam prilazio praznom usputnom stajalištu primetih momkasa motikom na ramenu, Išao je veseo na razmeđi groblja i kasaren i pevušio neku pesmicu.

Bio mi je simatičan. Uvek sam zavideo ljudima koji ne misle o sebi. Bože, kakav je to sjajan dar! Ne misliti, zviždukati u ramo jutro koje obećava lep dan, možda neku ranoranilicu, pekarsku pomoćnicu koja čeka isti autobus i zapazi stasitog mladića u belim kratkim oantalonama i crno atletskoj majici, mišićavaog prirodno, bez proteina iz bteretana. Jutro, što je govorila moja pokjana mati, može da ti da višeod majke.

Ja sam odlazio u Lokal jer me je atmosfera kja je vladala kratko, u ranim jutarjim satima, bila nada da ću u tišini sveta koji je prošle noći ubijao, ljibio, patio, selio se, stradao,plivao do drugih jednako sumnjivih obala ipak sa svitanjem postati ako ne bolji, jer toje nemoguće, nego svet koji može jednako iskren da razgovara i sa mrtvima i s aživima. To je ze mene bila pravednost.

I u takvim mislima sam osim momka sa morikom na ramenu spazio i drugu dvojicu.
Jedan je sedeo u kabini malog rovokopača i dubio zemlju a drugi je kunjao u kombiu sa prikolicom engleske regostracije.

Zanet mislima o mreži podzemnih kanala i ortkriću dva Isusa, nisam u prvom renutku pridao previše pažnje svemu tome.

Pred jesen anručivao bi desetak kubika bukovine za glavnu peć u kući i uvek upozoravam majstora Blobiku da ne dođe da rado pre osam. To je gradskim propisima bilo dozvoljeno vreme za bučniji rad.
Međutim, ovi su rovali već oko šest sati izjutra.
Zašto im se tokiko žurilo i šta je trebako da nađu?

Ono pto smo dobili od naših predaka?

Čije je sada to?

Nisam imao odgvor.
Međutm na mom stolu u redakciji sačekala me je Mormonova knjiga.jjoš jedno svedočanstvo o Isusu Hristu.

(nastaviće se)

Milan Todorov
XXXXIII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Kopači

U to vreme ustajao bih rano. Odmah iza svitanja. Nisam spavao dobro. Hvatao bih rani autobus za grad na stanici kraj groblja i odlazio u Lokal. U njemu je bilo nestvarno tiho za radio stanicu. U to vreme program nije išao dvadeset četiri sata dnevno. Noćni program nije postojao. Jutarnji je kretao tek oko sedam, ako se ne varam. Na spratu, gde se nalazio Desk, zujali su teleprinteri, a rolne sa vestima iz zemlje i sveta odmotavale su se bez kontrole, tako da su neke završavale čak na hodniku, dok ih urednik jutarnjeg programa ne bi smotao, stavio pod mišku i odneo do svog stola, gde je vesti seckao velikim makazama i ređao jednu na drugu, obeležavajući ih brojevima 1, 2, 3. Redosled vesti označavao je uređivačku politiku kuće. To nije bila mala stvar. Spikeri ni za živu glavu nisu smeli da uspreturaju dati im spisak.

Ali, jutro je, osim tog spiska, nudilo, bar za mene, iznenađujuće primere kratkotrajne sreće. Komšija, uzgajivač koza i kobila na ciglarskom zemljištu, konjima koji vuku tešku, široku kosačicu kosi travu u kasarni preko puta. Njemu je trava potrebna za prehranu stoke zimi, a vojska ionako ne koristi taj ogromni kompleks zemljišta iza leđa tvrđave.

Konji se pene, ali tek su krenuli. Sunce je na istočnoj strani i osvetljava nam polovinu lica.

Dok prelazim preko pogrebnim povorkama izgrbanog asfaltnog puta, ne mislim na očaj onih koji ostaju. Čitulje na zidu su u mraku. Potrebno je biti oprezan.

I tako, dok sam prilazio praznom usputnom stajalištu, primetih momka sa motikom na ramenu. Išao je veseo na razmeđi groblja i kasarne i pevušio neku pesmicu.

Bio mi je simpatičan. Uvek sam zavideo ljudima koji ne misle o sebi. Bože, kakav je to sjajan dar! Ne misliti, zviždukati u rano jutro koje obećava lep dan, možda neku ranoranilicu, pekarsku pomoćnicu koja čeka isti autobus i zapazi stasitog mladića u belim kratkim pantalonama i crnoj atletskoj majici, mišićavog prirodno, bez proteina iz teretana. Jutro, što je govorila moja pokojna mati, može da ti da više od majke.

Ja sam odlazio u Lokal jer mi je atmosfera koja je vladala kratko, u ranim jutarnjim satima, bila nada da će u tišini sveta koji je prošle noći ubijao, ljubio, patio, selio se, stradao, plivao do drugih jednako sumnjivih obala, ipak sa svitanjem postati, ako ne bolji, jer to je nemoguće, nego svet koji može jednako iskreno da razgovara i sa mrtvima i sa živima. To je za mene bila pravednost.

I u takvim mislima sam, osim momka sa motikom na ramenu, spazio i drugu dvojicu. Jedan je sedeo u kabini malog rovokopača i dubio zemlju, a drugi je kunjao u kombiju sa prikolicom engleske registracije.

Zanet mislima o mreži podzemnih kanala i otkriću dva Isusa, nisam u prvom trenutku pridavao previše pažnje svemu tome.

Pred jesen naručivao bih desetak kubika bukovine za glavnu peć u kući i uvek upozoravao majstora Blobika da ne dođe da radi pre osam. To je gradskim propisima bilo dozvoljeno vreme za bučniji rad.

Međutim, ovi su rovali već oko šest sati izjutra.

Zašto im se toliko žurilo i šta je trebalo da nađu?

Ono što smo dobili od naših predaka?

Čije je sada to?

Nisam imao odgovor.

Međutim, na mom stolu u redakciji sačekala me je Mormonova knjiga. Još jedno svedočanstvo o Isusu Hristu.

(nastaviće se)