MILAN TODOROV: XXXXXI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“ ✠ KRUNA

 

XXXXXI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

✠ KRUNA

Zaklopio sam Nabokovljev roman. U stvari, oči su mi se same sklopile i knjiga mi je ispala iz ruku. Ponovo sam bio budan. Ali, ne sasvim. To je ono stanje između sna i jave kada čovek čuje sve oko sebe, a ništa ne vidi kako treba. Čuo sam časovnik na zidu. Čuo sam kako negde u susednoj kući voda kaplje iz dvorišne česme. Komšijinu lampu za komarce. Veš koji se klati na blagom vetru na terasi kuće preko puta. Čuo sam i sopstveno disanje.

Nisam ustajao. Ležao sam na krevetu sa jednom rukom preko očiju. Ruka mi se činila prostirkom za molitvu. Mislio sam na tasmanijskog leptira. Živi jedan dan, a večan je. To me je odvelo dalje. Možda u beskonačnom svetu koji je izvan naših mogućnosti sagledavanja ne postoji fizički oblik lepote, ljubavi ili prijateljstva, nego samo zamišljeni.

Zašto sam se toga setio? Čudno je kako pričinjavanje radi. Ne ide pravim putem. Preskače. Spoji ono što nikada ne bismo spojili kada smo budni i razumni.

Leptir.

Jasna.

Pismo.

Kruna.

Varaždin.

Četiri slike bez veze.

A ipak su se, u tom polusnu, ćuškale kao bube u kartonskoj kutiji, a ja nisam razumeo njihov jezik.

„Majka mi je ispričala da je fra Mario primao pisma od nekog sveštenika iz Varaždina“, rekao mi je Jaroslav. „Na njihovoj poleđini je uvek bila odštampana kruna sa krstom.“

Jaroslav je počeo da me uvažava kao da od mene nešto zavisi.

„Da li si siguran da je u pitanju Varaždin?“

„Ne, nisam, ali neki grad na V.“

Otvorio sam oči sasvim.

Sada sam bio budan. Ali misao nije nestala. Naprotiv. Postala je jasnija. Ako su pisma prestala da dolaze zato što je sveštenik u gradu V (Virovitica, Varaždin, Vukovar) umro, onda je postojalo vreme kada su još dolazila.

A to je bilo samo nekoliko godina posle rata.

Podigao sam se na laktove. Nešto mi je zasmetalo u toj misli. Nešto što još nisam umeo da izgovorim.

Ponovo sam pogledao prema knjizi. Na podu je ležao Nabokov. Na stolu blokčić papira koji uvek držim pored kreveta za slučaj da mi nešto u polusnu padne na pamet, nešto uzbudljivo za dobar početak neke priče, a zapisivao bih samo naslov misli iz straha da ću je zaboraviti kad se ujutro doista probudim.

Uzeo sam olovku i na papirić zapisao samo jednu reč: kruna. Pisanje jedne reči mi je uvek bilo dovoljno da se docnije, u toku dana, ili čak posle više dana, prisetim celog sna i rekonstruišem priču od tog prapočetka do, sada već izvesnog, kraja.

Međutim, ovaj put nisam smeo da ostanem samo na toj zamršenoj, mrljavoj intuiciji. Pored reči „kruna“ dodao sam ime grada viđenog u snu, ali ne celo ime, jer ga nisam ni znao, nego tek naslućeno, a počinjalo je slovom V.

Dugo sam gledao te dve reči. Pogotovu drugu. Da li je reč o Vukovaru? Ako jeste, o kom periodu grada? Da li je grad koji mi se javio kao halucinacija grad prošlosti ili budućnosti? Znalo se uvek ko ih je gradio u prošlosti. Šta bih dao da znam ko će ih, kada i zašto srušiti?

Iz memljivog prizemlja gde se nalazila fonoteka, arhvarnica i blagajna, pešice, jer sam izbegavao onaj jedini lift, ne zbog straha od kvara mašine, nego zato što sam se gadio besmislenog uzdaha sreće i olakšanja kada lift drndajući doplovi do sprata na koji su putnici u njemu, uzbućđeni, skoro preplašeni, pritskom na udubljeno polumrtvo dugme nameravali da stignu

Četiri dana se nisam pojavljivao na poslu. Znao sam da ako se ne pojavim i peti automatski mi sledi otkaz, Zapravo, čudio sam se zašto mi glodur Todorović ne napiše otkaz i bez tih pet nepostojećih dana.

Možda je to igra mačke i miša?

Mačka je crna, ali i miš može da bude crn, čak da ima krila i da leti poput noćnih leptira, veštica, oko ponoćne lampe predosećajući nesreću u svetlu te lampe koja ga najzad zaista sprži.

Mala sredovečna lektorka mi je vratila ispravljene tekstove Vetrenjače.

Ovog puta nije bilo cenzure.

Seo sam pored zastakljenog prozora i sunce je svojom zaslepljujućom silinom navalilo na mene. Oslobodio sam se košulje.

Pogledala me je neobični dugim pogledom u kome je bilo žudnje za skrivenom vezom i igra prolazne čarolije i obmane.

Leptiri se u Nabokvljevim pričama, saznao sam pripremajći se za završni ispit svetske književnosti, pojavljuju u trenucima smrti ili neposredno pre nje. Možda smo mi samo savršenija forma insekata? Savršeno mimikriramo svoje najtajnije želje.

Lektorka je upravo prolazila kroz proces zrenja leptira, a on se odvijao od nimfe, preko larve lutke do katastrofalno umorne žene.

Bili smo sami u redakciji.

Popela se na susedni sto, raskrilala međunožje, Ispod malog rebrastog stomaka ukazao se žbun dlaka koje se uvijaju prema središtu.

U tom trenutku, dole u ​​hodniku, odjeknuo je dubok, težak zvuk. Lift je drndajući krenuo ka našem spratu. Zveckanje sajli i prigušeni rad motora presekli su sparnu tišinu poput sečiva.

Moja erotska fantazija ili bolje rečeno halucinacija se raspala u sekundi.

Vrata liftskih vrata su se uz tresak otvorila na kraju hodnika. Teški, ravnomerni koraci uputili su se ka redakciji. Glavni urednik Todorović.

Nisam sačekao da uđe. Sobrao sam svoje papire — rukopis Vetrenjače i listić na kome su još uvek stajale zapisane jedne dve reči: kruna i slovo V.

Istrčao sam iz redakcije pre nego što je Todorović stigao da kroči kroz vrata, prošišavši pored njega bez reči. Nisam hteo da mu dam zadovoljstvo da mi uruči otkaz u lice. Nek ga pošalje poštom.

Silazio sam pešice niz mračna, memljiva stepeništa, zaobilazeći lift. Časovnik na zidu u prizemlju otkucavao je ravnomerno. Svaki stepenik me je vraćao bliže onoj prvoj misli iz polusna. Virovitički ili varaždinski fratri, pisma sa pečatom krune, Vukovar koji čeka svoju sudbinu u budućnosti... Sve se to sklapalo u mozaik koji više nisam mogao da ignorišem. Ako je fra Mario primio pisma iz grada na V, i ako je u pozadini svega stajala ta odštampana kruna sa krstom, odgovor se nije nalazio u ovoj sparnoj redakciji, niti u Todorovićevim spiskovima za otkaz.

(nastaviće se)