MILAN TODOROV: XXXVII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“

 

Milan Todorov

XXXVII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

 Sonja Marmeladova u radiju

Zalivati žedno drveće po nesnosnoj jari a pritom biti žedan, ne polakomiti se ni za uzimanje jednog jedinog gutljaja činilo se kao vrhunac žrtve.

U to vreme, kao što sam već, čini mi se rekao, spremao sam završni ispit, onaj najteži, svetsku književnost. Borio sam se sa Dostojevskim.

Žena koja vodom iz male bočice, ko zna zašto ju je ponela, zaliva ogromno stablo platana podsetila me je na žrtvu Sonje Marmeladove iz Zločina i kazne.

Pre svega po odsustvu sebičnosti.

Sonja je nesebično pratila Raskoljnikova kroz njegov moralni pad i pomagala mu da se pokaje premda i sama trpi zbog toga.

Čak ga pratila na putu u Sibir. Bila je anđeo vere i veze.

Pitao sam se da li kod takvih osoba postoji razdvojenost tela i vere kao duhovnog oblika tela, često kao oblika koji telo sasvim poništava.

Spavao sam sa nekoliko žena u mladosti. Nije ih bilo mnogo i ne koristim se ovom prilikom da bih se hvalio. Uostalom, nemam čime posebnim. Svi muškarci, bar tako mislim, čine i činili si isto. I uvek je u prvom planu bilo telo. Naravno, bili smo mladi, donekle zaštićeni i pitanje uzdignuća u veru kao izvoru spasa naše i duše naših voljenih, bilo je još u dalekoj, ko zna kakvoj, budućnosti.

Trebalo je da pređem pešački prelaz. Nalazio sam se na suprotnoj strani ulice od žene koja je napajala platan. Ne znam šta mi se dogodilo. Stupio sam nogom na kolovoz ne gledajući levo i motociklista koji je jurio neverovatno brzo sa neverovatnom bukom iz auspuha zakačio me je s leva, oborio na beton i kao da se ništa nije dogodilo nastavio da juri bulevarom. Bio sam prilično ugruvan. Pokušao sam da se brzo podignem, ali nisam uspeo. Izgubio sam ravnotežu, pao na leđa i pritom još povredio glavu iz koje je počela da lipti krv. Niko od prolaznika nije reagovao. Onda se pojavila ona žena sa bočicom vode, čučnula, pridigla mi glavu u krilo i napojila me. Posle sam se nekako osovio na noge. Oko mene nikoga nije bilo. Ni onog anđela sa vodom.

Tada sam shvatio da ljudi beže. Najjače osećanje u njihovom životu jeste nagon da se pobegne od opasnosti.

U bolesti, u ratu, u saobraćaju, u literaturi ljudi beže na najrazličitije načine.

Beže nepoznatim putevima, beže puzeći i useravajući se od straha iz rova, beže kroz život a ne kažu da se stide časa svog odlaska. Lažnu istinu o sopstvenoj čistoti čuvaju za unuke, još nerođene ili rođene, čiste, besprekorno iskrene, sa očima zvezda.

U redakciji ništa novo. U stvari, urednik dramskog je, na sreću, počeo da se oporavlja.

Dostavio sam mu tekst svoje prve drame i, ne usuđujući se da ga pitam, čekao dva meseca na njegov odgovor. U podzemnom prolazi između radijskih studija za izvođenje programa i zaturenih odeljenja za dokumentaristiku, jednog podneva skučajno naleteh na njega.

„Snimićemo onu tvoju dramu o traženju Boga. Dobra je.“

Skoro sam zaboravio na njen tekst.

„Najbolje u njoj su dijalozi“, rekao je.

„Dijalozi?!“- bio sam zbunjen.

„Reči, reči...one su Bog za nas u radiju, a možda i za celi svet.“

Nisam ga tada shvatao. Da li je govorio o tome da je važno da od traljave sadašnjosti odvajamo deliće bliskosti za budućnost.

Koga da prizovem?

Radoje Francuz se nije pojavljivao.

Na visokom ciglarskom dimnjaku neki novopečeni biznismen izbegao sa Kosova i Metohije, poslao je ekipu tehničara da tu postave velike satelitske tanjire za njegovu novu televiziju.

Radnici sada već propale Ciglane okupili su se u krugu oko dimnjaka i nisu dozvoljavali monterima da obave svoj posao.

Našao sam se tu u nezgodnom trenutku. Na kraju su poverovali da antena ne zrači, bar ne toliko snažno da bi to doprlo do njihovih kuća.

Osećao sam da se sve kreće ka centru nekog novog vremena.

Moja žena je bila očajna. Naša ćerka jedinica je punila pet godina i mogla u zabavište a ona nije nalazila posao.

Dostojevski se ljuti na mene.

Kaže mi:

„ Ako si nezadovoljan svojim životom, idi u Sibir, samo idi. Sibir je pola pakla. A to nije mnogo u odnosu na drugu polovinu. Ali, drugačije je!“

Sledećeg dana u radiju Lokal kretao sam se oprezno. Tražio sam utehu u nekoj prethodnoj ljubavi kada se pojavila ta lektorka. Sunce je topilo plastične zastore na prozorima redakcije. U muzgavom odrazu stakla video sam svoje lice. Bilo je, kao i uvek u ovo doba, isuviše preplanulo a oči upale.

Spremao sam se za snimanje Vetrenjače. Na stolu je bilo svega, od nedovršenih tekstova do drvenog, ručno izrezbarenog nožića za otvaranje pisama.

Lektorka S. ušla je tiho i nagnula se nad mojim tekstovima i trakama za snimanje na stolu. U izrezu suknje, pod pramenjem svetle kose, videle su jos se male pljosnate sise. Izgledale su kao kesice za sasušene ruže. Osetih prijatnu hladnoću na temenu. Rastvorivši lelujavu kišu plave kose pokaza mi se još uski potočić između njenih limunova natopljen znojem a onda se izvi kao senka, iskosi i vrati svom stolu da bi se stisnutih zuba u vlažnim usnama otplitala zamršene slogove nekog očigledno traljavo sročenog izveštaja.

Te večeri sam ponovo otvorio Dostojevskog.

Nisam više čitao zbog ispita.

Čitao sam da proverim da li je moguće da književnost poznaje čoveka bolje nego što čovek poznaje samoga sebe.

Na margini knjige neko je davno, svakako pre nego što sam je pozajmio iz biblioteke, običnom grafitnom olovkom napisao jednu jedinu rečenicu:

„Isprva je lako poverovati u dobro, čak i kada ga niko ne nagrađuje.“

(nastaviće se)