MILAN TODOROV: KRALJ JE MRTAV, ŽIVEO KRALJ

 Milan Todorov

XXXXVIII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Kralj je mrtav, živeo kralj!

Moćnici odlaze na razne načine.

Jedni noću, sa tuđim dokumentima u džepu, bez svog imena, bez slave i pod zaštitom onih koji se nadaju da će se kralj jednog dana vratiti, pogledati ih sa beskrajnim zahvalnošću i zatim im pokloniti imanje, položaj, te će takao steći za sebe, decu i unučad. Ili se pak veruje u trajnost kraljeve političke besmislice, bez jasnog uvida da je poitika poput damskih lepeza. U jednom trenutku se raširi, da bi se u sledećem skupila i prestala da bude to što je bila nakratko.

Drugi odlaze polako, uz počasti, zastave i večne straže. U stvari, ne odlaze sasvim nego ostavljaju košnicu u kojoj počinju da se roje najrazličitije pčelinje ideje, koje uglavnom nikad ne dadoše pravog meda smolu, nepomičnu i tvrdu kao kamen. Tako je godinama odlazio Tito. Njegovo staro telo, bez jedne noge, u belom na poslednjoj slici, čovek bez pravih prijatelja, bez žene koja je bila uz njega u ratu i miru njegove vladavine... sve je to odlazilo kao da je još živo iako je znano da trulež nastupa već posle druge godine, a apsolutna, ona za koju grobari kažu da predstavlja samo šačicu kostiju, već blizu osme godine.

Bilo je to vreme raspada Titovog tela, ali se njegov apsolutistički autoritet još sasvim dobro držao. Nije bio ni nalik zvezdi padalici, koja sine i utrne za sekundu il dve. Povlačio se kao okean da bi sledećeg dana, činilo se, doplavio ješ veći.

Pavelić je drugo. Ne samo ideološki. On je bežao od prošlosti i zbog međunarodnog poraza nacizma nije bilo nikakve šanse da se krene ispočetka, istim putem, na isti način. Njegov čamac od hartije ga je nosio na put bez povratka, bar se tako činilo onima kojima nije bio blizu srca.

Ipak, oboje su odlazili u prošlost bez plana. Ali u takvim situacijama teško je izvući i mrtvu glavu.

To ih je na neki čudan, podrugljiv način spajalo.

Pavelić je bio živo živ, a Tito živ a mrtav. Štaviše, mrtvac je bio življi nego živi glavešina. Ostavljen je kao mitski junak da i mrtav pati, da mu kešinari kljucaju pluća trošna od havanskih cigara i viskija.

Uostalom, šta je gore? Izgnanstvo u beli svet živog dojučerašnjeg moćnika ili izgnanstvo u smrt. Mrtav Tito nabijana glavu beli hartijasti šešir a živ Ante pred carinikom na ukletom brodu deklamuje na lokalnom mađarskom jeziku  lažno ime.

Meni je ponedeljak dan kada sam snimao radio-kabaretsku emisiju.

U petak sam, po običaju, ostavio kod sekretarice Jeje primerak scenarija za narednu emisiju.

U Vetrenjači, samo povremeno, nekim aforizmom smo pokušavali da okrnjimo ledenu statuu najvećeg sina naših naroda i narodnosti. Svi smo još bili pod utiskom njegovih golubije sivih očiju na retuširanim portretima.

U jednom scenariju, sećam se, bila je rečenica o Titaniku u kojoj se aludiralo na propast Titove države.

Glodur je to odmah osetio.

Nije ništa rekao. Samo je podigao glavu sa papira i pogledao me preko naočara.

" Ovo ne može".

Rekao je to mirno, gotovo bezvoljno, kao da govori o nekoj gramatičkoj grešci.

„Zašto?“, upitao sam ne očekujući odgovor.

„Zato što je Titanik potonuo.“

Meni se učinilo da se iza te njegove kratke rečenice krije mnogo više nego što je hteo da kaže. Kao da je i sam znao šta bi moglo da se dogodi sa državom koja je još uvek govorila o svom mrtvom predsedniku kao da je to duh koji nam sa osmehom od gvožđa, bez pomeranja jagodica na licu pokazuje svoju neograničenu ljubav. 

Uostalom, još je bio svuda. Njegove slike visile su po kancelarijama, školama, fabrikama i mesnim zajednicama. Njegovo ime izgovaralo se na svečanostima, u govorima, na sednicama i u televizijskim prenosima. I kada ga više nije bilo, još uvek je određivao granice onoga što se sme reći.

Mi smo, naravno, znali gde su te granice.

Zato smo ih ponekad dodirivali. Nikada prelazili.

Osim u aforizmima.

A i tada smo se služili dvosmislicama. To je najgore vreme za društvo, a najbolje za satiru.

U emisiji koju smo nameravali da snimimo narednog ponedeljka imali smo mali skeč, tačnije varijaciju poznate francuske poltronske klicalice koja se kazivala kada stari kralj umre.

„Le roi est mort, vive le roi!“ odnosno:

„Kralj je mrtav, živeo kralj!“

Ako to želite da upotrebite u Kabareu, morate stvar malo da odomaćite, da se tako izrazim.

Tako smo mi u skeču o francuskoj revoluciji, naravno tobožnjoj, umesto imena kralj upotrebili za nas, ali i sve komunističke istočnoevropske zemlje uobičajen termin: vođa.

„Vođa je mrtav, živeo vođa!“

Glodur je uzeo olovku i precrtao ono „Vođa je mrtav.“

Tako je vođa oživeo. Jednim potezom hemijske olovke. Kao da je smrt pusta izmišljotina i da se još svašta može desiti. I deilo se. U scenariju je ostao da nepreškraban drugi deo rečenice pa je tako glumac na snimanju pročitao rečenicu „Živeo vođa“. Ali, bio je, po običaju, pripit. Najzad, uzeo je tekst sa portirnice Radio Lokala neposredno pre snimanja i nije ga nijednom pročitao dok nije stao pred mikrofon.

Umesto „Živeo vođa“, izgovorio je šatrovački: Veoži đavo!

U prvi mah, zbog čudnog akcentovanja, nismo razumeli šta je rekao. A onda smo svi mi, u režiji i studiju, počeli da se cerekamo.

Glumac, koga smo svi zvali Debeli, ostao je ozbiljan, potpuno miran, taj glumac Lutkarskog pozorišta, koji su tada mahom igrali u radio-kabareu.

"Veoži đavo!" – ponovio je.

Glodur, koji je želeo da prisustvuje snimanju i sedeo u kabini sa snimateljem, ćutao je nekoliko sekundi. Onda je uzeo olovku, precrtao i ono drugo: „Živeo vođa.“

Pogledao je glumca.

„Tražiš đavola“ – rekao je Debelom kroz staklo, što ovaj nije, razume se, mogao da čuje. Kao ni dodatak upućen meni: „Ovog više da ne angažuješ!“ Zatim je izašao. „Ni te iz Lutkarskog. Imaš, brate, prave, ozbiljne i velike glumce u Narodnom pozorištu.“

Mislio sam šta ću sada. Svakako će mi se osvetiti.

Uzeo sam traku uredno spakovanu od tonca Rame u crvenu kartonsku kutiju i pošao ka Fonoteci da je zavedu za emitovanje.

U hodniku na dnu zgrade naleteh na Branu, urednika Dramske.

Na brzinu sam mu prepričao nedavni nesrećni slučaj sa snimanja.

Brana je disao teško.

„Uskoro ću umreti. Možda već sutra. Ali, sada još imam kontrolu nad svojim mozgom. Samo napred, momak. Uspećeš!“

Vratio sam se kući.

„Kako je prošlo snimanje?“ pitala me je supruga.

„Mislim da će Brana otići“, odgovorio sam i pogledao je pažljivije. Njeno i inače visoko čelo se presijavalo naspram tamne pozadine trpezarijskog prozora. Sedela je u lakoj čipkastoj spavaćici i njeno lice uokvireno plavom kosom bilo je neobično belo. Osmehnula se i kliznula mi u zagrljaj.

(nastaviće se)

Milan Todorov

XXXXVIII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Kralj je mrtav, živeo kralj!

Moćnici odlaze na razne načine.

Jedni noću, sa tuđim dokumentima u džepu, bez svog imena, bez slave i pod zaštitom onih koji se nadaju da će se kralj jednog dana vratiti, dati imanje, položaj i tako će steći za sebe, decu i unučad.

Drugi odlaze polako, uz počasti, zastave i večne straže. U stvari, ne odlaze sasvim nego ostavljaju košnicu u kojoj počinju da se roje najrazličitije pčelinje ideje, koje uglavnom nikad ne dadoše pravog meda.

Tako je godinama odlazio Tito. Njegovo staro telo, bez jedne noge, bez pravih prijatelja, bez žene koja je bila uz njega tolike godine njegove vladavine... sve je to odlazilo kao da je još živo iako je znano da trulež nastupa već posle druge godine, a apsolutna, ona za koju grobari kažu da predstavlja samo šačicu kostiju, već blizu osme godine.

Bilo je to vreme raspada Titovog tela, ali se njegov apsolutistički autoritet još sasvim dobro držao.

Pavelić je drugo. Ne samo ideološki. On je bežao od prošlosti i zbog međunarodnog poraza nacizma nije bilo nikakve šanse da se krene ispočetka, istim putem, na isti način.

Ipak, oboje su odlazili u prošlost bez plana. Ali u takvim situacijama teško je izvući i mrtvu glavu.

To ih je na neki čudan način spajalo.

Pavelić je bio živo živ, a drug Tito živ a mrtav. Štaviše, mrtvac je bio življi nego živi glavešina. Ostavljen je kao mitski junak da i mrtav pati.

Uostalom, šta je gore? Izgnanstvo u beli svet živog dojučerašnjeg moćnika ili izgnanstvo u smrt.

Meni je ponedeljak dan kada sam snimao radio-kabaretsku emisiju.

U petak sam, po običaju, ostavio kod sekretarice Jeje primerak scenarija za narednu emisiju.

Od smrti predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita prošlo je osam godina, ali je On i dalje bio nedodirljiv.

U Vetrenjači samo povremeno nekim aforizmom smo pokušavali da okrnjimo ledenu statuu najvećeg sina naših naroda i narodnosti.

U jednom scenariju, sećam se, bila je rečenica o Titaniku u kojoj se aludiralo na propast Titove države.

Glodur je to odmah osetio.

Nije ništa rekao. Samo je podigao glavu sa papira i pogledao me preko naočara.

– Ovo ne može.

Rekao je to mirno, gotovo bezvoljno, kao da govori o nekoj gramatičkoj grešci.

„Zašto?“, upitao sam ne očekujući odgovor.

„Zato što je Titanik potonuo.“

Meni se učinilo da se iza te njegove kratke rečenice krije mnogo više nego što je hteo da kaže. Kao da je i sam znao šta bi moglo da se dogodi sa državom koja je još uvek govorila o svom mrtvom predsedniku kao da je živ.

Ali o tome se nije govorilo.

Tito je bio mrtav, a ipak je bio svuda.

Njegove slike visile su po kancelarijama, školama, fabrikama i mesnim zajednicama. Njegovo ime izgovaralo se na svečanostima, u govorima, na sednicama i u televizijskim prenosima. I kada ga više nije bilo, još uvek je određivao granice onoga što se sme reći.

Mi smo, naravno, znali gde su te granice.

Zato smo ih ponekad dodirivali. Nikada prelazili.

Osim u aforizmima.

A i tada smo se služili dvosmislicama. To je najgore vreme za društvo, a najbolje za satiru.

U emisiji koju smo nameravali da snimimo narednog ponedeljka imali smo mali skeč, tačnije varijaciju poznate francuske poltronske klicalice koja se kazivala kada stari kralj umre.

„Le roi est mort, vive le roi!“ odnosno:

„Kralj je mrtav, živeo kralj!“

Ako to želite da upotrebite u Kabareu, morate stvar malo da odomaćite, da se tako izrazim.

Tako smo mi u skeču o francuskoj revoluciji, naravno tobožnjoj, umesto imena kralj upotrebili za nas, ali i sve komunističke istočnoevropske zemlje uobičajen termin: vođa.

„Vođa je mrtav, živeo vođa!“

Glodur je uzeo olovku i precrtao ono „Vođa je mrtav.“

Tako je vođa oživeo. Jednim potezom hemijske olovke.

Međutim, u scenariju je ostao da nepreškraban drugi deo rečenice pa je tako glumac na snimanju pročitao rečenicu „Živeo vođa“. Ali, bio je, po običaju, pripit. Najzad, uzeo je tekst sa portirnice Radio Lokala neposredno pre snimanja i nije ga nijednom pročitao dok nije stao pred mikrofon.

Umesto „Živeo vođa“, izgovorio je šatrovački:

– Veoži đavo!

U prvi mah, zbog čudnog akcentovanja, nismo razumeli šta je rekao. A onda smo svi mi, u režiji i studiju, počeli da se cerekamo.

Glumac, koga smo svi zvali Debeli, ostao je ozbiljan, potpuno miran, taj glumac Lutkarskog pozorišta, koji su tada mahom igrali u radio-kabareu.

– Veoži đavo! – ponovio je.

Glodur, koji je želeo da prisustvuje snimanju i sedeo u kabini sa snimateljem, ćutao je nekoliko sekundi. Onda je uzeo olovku, precrtao i ono drugo: „Živeo vođa.“

Pogledao je glumca.

„Tražiš đavola“ – rekao je Debelom kroz staklo, što ovaj nije, razume se, mogao da čuje. Kao ni dodatak upućen meni: „Ovog više da ne angažuješ!“ Zatim je izašao. „Ni te iz Lutkarskog. Imaš, brate, prave, ozbiljne i velike glumce u Narodnom pozorištu.“

Mislio sam šta ću sada. Svakako će mi se osvetiti.

Uzeo sam traku uredno spakovanu od tonca Rame u crvenu kartonsku kutiju i pošao ka Fonoteci da je zavedu za emitovanje.

U hodniku na dnu zgrade naleteh na Branu, urednika Dramske.

Na brzinu sam mu prepričao nedavni nesrećni slučaj sa snimanja.

Brana je disao teško.

„Uskoro ću umreti. Možda već sutra. Ali, sada još imam kontrolu nad svojim mozgom. Samo napred, momak. Uspećeš!“

Vratio sam se kući.

„Kako je prošlo snimanje?“ pitala me je supruga.

„Mislim da će Brana otići“, odgovorio sam i pogledao je pažljivije. Njeno i inače visoko čelo se presijavalo naspram tamne pozadine trpezarijskog prozora.

(nastaviće se)

PRILOZI ZA ROMAN

Sveštenik o kome govorimo bio je Krunoslav Draganović (1903–1983), katolički sveštenik i istaknuti hrvatski emigrantski aktivista. Njegova uloga u Pavelićevom bekstvu jeste važna, ali oko pojedinih detalja postoje različite verzije.

Krunoslav Draganović

Draganović je posle rata delovao u Italiji, gde je pomagao hrvatskim izbeglicama, uključujući i pripadnike ustaškog pokreta. Bio je povezan sa hrvatskim zavodom Svetog Jeronima u Rimu, koji je posle rata postao jedno od mesta kroz koja su prolazili hrvatski emigranti i begunici. Pavelić je prethodno boravio u različitim skrovištima u Italiji, uključujući područje Napulja.

Draganovićeva najvažnija uloga bila je pribavljanje putne isprave. Pavelić je dobio pasoš Međunarodnog Crvenog krsta, broj 74369, izdat u Rimu 5. jula 1948. Pasoš je glasio na ime Pál Aranyos (Pal Aranyos), navodno mađarski državljanin, inženjer, udovac i otac troje dece.

Sa tim identitetom Pavelić je u oktobru 1948. stigao u Napulj i ukrcao se na italijanski brod Sestriere. Prema jednom akademskom radu, ukrcavanje je bilo 13. oktobra; drugi izvori navode 11. oktobar. Brod je u Buenos Aires stigao 6. novembra 1948.

Zanimljiv detalj za Vaš roman jeste da Draganović nije bio samo neko ko je Paveliću „dao pasoš“. On se pojavljuje kao deo šire mreže crkvenih ustanova, skloništa, lažnih dokumenata i emigrantskih veza koje su omogućavale bekstvo ljudi koji su posle rata bili traženi. Istovremeno, postoje izvori koji tvrde da je Draganović navodno čak pokušavao da Pavelića preda italijanskim vlastima, ali da je Pavelić izbegao hapšenje. Taj detalj treba uzimati oprezno jer nije jednako potvrđen kao činjenica o pasošu.

A ono što je posebno zanimljivo za Vašu priču

Postoji još jedan važan čovek u toj priči: monsinjor Augustin (Agostino) De Andrea, nadbiskup Buenos Airesa. Prema nekim izvorima, Pavelić je sa njim održavao prepisku još tokom rata, a crkvene veze su mu pomogle i po dolasku u Argentinu da prođe imigracionu kontrolu.

Dakle, ako u Vašem romanu želite da rekonstruišete napuljsku noć pred ukrcavanje na Sestriere, Draganović je mnogo prirodnija istorijska ličnost za susret sa Pavelićem nego neki neimenovani napuljski sveštenik. Pavelić je tada već imao lažni identitet Pal Aranyos, a cilj mu je bio Buenos Aires.

Ako želite, mogu sada da istražim baš Draganovića iz dana 10–13. oktobra 1948. u Napulju — gde je tada boravio, sa kim je bio povezan, ko je mogao da bude sveštenik koji ga je fizički dopratio do broda i šta se zna o samom ukrcavanju. To bi za Vaše poglavlje bilo mnogo korisnije od opšte biografije.1. Draganović nije nužno bio čovek koji je Pavelića ukrcao u Napulju

Najčvršći podaci govore da je Pavelić gotovo godinu dana pre bekstva u Argentinu bio sklonjen kod isusovaca u Napulju. Istoričar Ante Delić navodi da je upravo pod zaštitom Katoličke crkve, u isusovačkom skloništu, proveo poslednji deo boravka u Italiji. 13. oktobra 1948. ukrcao se na „Sestriere“ i 6. novembra stigao u Buenos Aires.

Tu je važno razlikovati dve stvari:

• Krunoslav Draganović — čovek koji je povezan sa pribavljanjem Crvenokrstaškog pasoša i organizacijom Pavelićevog izlaska iz Italije;

• sveštenici/isusovci u Napulju — ljudi kod kojih je Pavelić neposredno bio skriven;

• Josip Bujanović — sveštenik koji se, prema kasnijim izvorima, nalazio na samom brodu i delio kabinu sa Pavelićem.

2. Draganovićeva uloga je posebno zanimljiva

Pavelić je putovao sa dokumentom Međunarodnog Crvenog krsta na ime Pál Aranyos, predstavljen kao mađarski inženjer. CIA je neposredno posle njegovog dolaska u Argentinu zabeležila da je putovao pod lažnim imenom i sa dokumentima Crvenog krsta.

Ali postoji veoma zanimljiv obrt.

Jedan izvor, koji prenosi verziju događaja iz emigrantskih krugova, tvrdi da je Draganović trebalo da dođe po Pavelića sa novim pasošem i odvede ga na aerodrom, ali je Pavelić već otišao. Prema toj verziji, Draganović je očekivao da će Pavelić putovati avionom, dok je ovaj sam otišao u Napulj i ukrcao se na „Sestriere“. To je, međutim, izvor koji treba koristiti oprezno, jer je izrazito apologetski prema Paveliću.

Još važnije: postoje izvori koji tvrde da je Draganović čak nameravao da Pavelića preda italijanskoj policiji. Ta tvrdnja se ponavlja, ali nije dovoljno čvrsto dokumentovana da bismo je u romanu predstavili kao neosporivu istorijsku činjenicu.

3. A onda dolazi veoma zanimljiv detalj za Vašu scenu

Prema jednom novijem izvoru, Pavelić je tokom putovanja imao kabinu prve klase koju je delio sa sveštenikom Josipom Bujanovićem. Putovanje od Italije do Buenos Airesa trajalo je oko 25 dana. Pavelić se gotovo uopšte nije družio sa ostalim putnicima.

To otvara veoma snažnu književnu mogućnost.

Ako u Vašem romanu imate sveštenika koji je neposredno pre Pavelićevog ukrcavanja znao ko je čovek pred njim, ne bih ga bez dodatnog dokaza nazvao Draganovićem. Mogao bi biti neki od napuljskih sveštenika koji su mu pružili skrovište, dok bi Draganović ostao osoba iz pozadine koja je obezbedila dokumenta.

4. Još jedna stvar koju bih Vam preporučio za „Traženje Boga“

Postoji gotovo filmski detalj: CIA je 1948. zabeležila da je čovek koji je stigao u Buenos Aires na „Sestriereu“ imao veliku bradu i brkove, a po dolasku ih je obrijao.

Dakle, možemo istorijski dosta pouzdano postaviti sledeću situaciju:

Napulj, oktobar 1948.
Pavelić je u isusovačkom skrovištu. Ima lažni identitet Pál Aranyos. Ima pasoš Crvenog krsta. Zna da će napustiti Italiju. Brod „Sestriere“ čeka u luci. U njegovoj neposrednoj blizini može biti sveštenik koji zna ko je on — čovek koji mu se obraća kao „gospodine Aranyos“, dok obojica znaju da je to samo ime iz pasoša.

A onda brod odlazi prema Argentini.

Za Vašu priču posebno je dragoceno što između istorijski potvrđenih činjenica postoji dovoljno praznog prostora da Milanova lična vizura može da uđe unutra. Ne bih izmišljao da je Draganović bio fizički na napuljskoj obali ako za to nemamo dokaz. Mnogo je uverljivije da Draganović bude nevidljiva figura iz pozadine, a da se pred Pavelićem pojavi drugi, napuljski sveštenik.

Ako hoćete, mogu sada da istražim ko su konkretno bili isusovački sveštenici u Napulju kod kojih je Pavelić skrivao poslednju godinu i da pokušamo da identifikujemo čoveka koji ga je mogao ispratiti do „Sestrierea“. To bi nam možda dalo pravo ime za Vašu scenu.