MILAN TODOROV: KRALJ JE MRTAV, ŽIVEO KRALJ

 Milan Todorov

XXXXVIII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Kralj je mrtav, živeo kralj!

Moćnici odlaze na razne načine.

Jedni noću, sa tuđim dokumentima u džepu, bez svog imena, bez slave i pod zaštitom onih koji se nadaju da će se kralj jednog dana vratiti, pogledati ih sa beskrajnim zahvalnošću i zatim im pokloniti imanje, položaj, te će takao steći za sebe, decu i unučad. Ili se pak veruje u trajnost kraljeve političke besmislice, bez jasnog uvida da je poitika poput damskih lepeza. U jednom trenutku se raširi, da bi se u sledećem skupila i prestala da bude to što je bila nakratko.

Drugi odlaze polako, uz počasti, zastave i večne straže. U stvari, ne odlaze sasvim nego ostavljaju košnicu u kojoj počinju da se roje najrazličitije pčelinje ideje, koje uglavnom nikad ne dadoše pravog meda smolu, nepomičnu i tvrdu kao kamen. Tako je godinama odlazio Tito. Njegovo staro telo, bez jedne noge, u belom na poslednjoj slici, čovek bez pravih prijatelja, bez žene koja je bila uz njega u ratu i miru njegove vladavine... sve je to odlazilo kao da je još živo iako je znano da trulež nastupa već posle druge godine, a apsolutna, ona za koju grobari kažu da predstavlja samo šačicu kostiju, već blizu osme godine.

Bilo je to vreme raspada Titovog tela, ali se njegov apsolutistički autoritet još sasvim dobro držao. Nije bio ni nalik zvezdi padalici, koja sine i utrne za sekundu il dve. Povlačio se kao okean da bi sledećeg dana, činilo se, doplavio ješ veći.

Pavelić je drugo. Ne samo ideološki. On je bežao od prošlosti i zbog međunarodnog poraza nacizma nije bilo nikakve šanse da se krene ispočetka, istim putem, na isti način. Njegov čamac od hartije ga je nosio na put bez povratka, bar se tako činilo onima kojima nije bio blizu srca.

Ipak, oboje su odlazili u prošlost bez plana. Ali u takvim situacijama teško je izvući i mrtvu glavu.

To ih je na neki čudan, podrugljiv način spajalo.

Pavelić je bio živo živ, a Tito živ a mrtav. Štaviše, mrtvac je bio življi nego živi glavešina. Ostavljen je kao mitski junak da i mrtav pati, da mu kešinari kljucaju pluća trošna od havanskih cigara i viskija.

Uostalom, šta je gore? Izgnanstvo u beli svet živog dojučerašnjeg moćnika ili izgnanstvo u smrt. Mrtav Tito nabijana glavu beli hartijasti šešir a živ Ante pred carinikom na ukletom brodu deklamuje na lokalnom mađarskom jeziku  lažno ime.

Meni je ponedeljak dan kada sam snimao radio-kabaretsku emisiju.

U petak sam, po običaju, ostavio kod sekretarice Jeje primerak scenarija za narednu emisiju.

U Vetrenjači, samo povremeno, nekim aforizmom smo pokušavali da okrnjimo ledenu statuu najvećeg sina naših naroda i narodnosti. Svi smo još bili pod utiskom njegovih golubije sivih očiju na retuširanim portretima.

U jednom scenariju, sećam se, bila je rečenica o Titaniku u kojoj se aludiralo na propast Titove države.

Glodur je to odmah osetio.

Nije ništa rekao. Samo je podigao glavu sa papira i pogledao me preko naočara.

" Ovo ne može".

Rekao je to mirno, gotovo bezvoljno, kao da govori o nekoj gramatičkoj grešci.

„Zašto?“, upitao sam ne očekujući odgovor.

„Zato što je Titanik potonuo.“

Meni se učinilo da se iza te njegove kratke rečenice krije mnogo više nego što je hteo da kaže. Kao da je i sam znao šta bi moglo da se dogodi sa državom koja je još uvek govorila o svom mrtvom predsedniku kao da je to duh koji nam sa osmehom od gvožđa, bez pomeranja jagodica na licu pokazuje svoju neograničenu ljubav. 

Uostalom, još je bio svuda. Njegove slike visile su po kancelarijama, školama, fabrikama i mesnim zajednicama. Njegovo ime izgovaralo se na svečanostima, u govorima, na sednicama i u televizijskim prenosima. I kada ga više nije bilo, još uvek je određivao granice onoga što se sme reći.

Mi smo, naravno, znali gde su te granice.

Zato smo ih ponekad dodirivali. Nikada prelazili.

Osim u aforizmima.

A i tada smo se služili dvosmislicama. To je najgore vreme za društvo, a najbolje za satiru.

U emisiji koju smo nameravali da snimimo narednog ponedeljka imali smo mali skeč, tačnije varijaciju poznate francuske poltronske klicalice koja se kazivala kada stari kralj umre.

„Le roi est mort, vive le roi!“ odnosno:

„Kralj je mrtav, živeo kralj!“

Ako to želite da upotrebite u Kabareu, morate stvar malo da odomaćite, da se tako izrazim.

Tako smo mi u skeču o francuskoj revoluciji, naravno tobožnjoj, umesto imena kralj upotrebili za nas, ali i sve komunističke istočnoevropske zemlje uobičajen termin: vođa.

„Vođa je mrtav, živeo vođa!“

Glodur je uzeo olovku i precrtao ono „Vođa je mrtav.“

Tako je vođa oživeo. Jednim potezom hemijske olovke. Kao da je smrt pusta izmišljotina i da se još svašta može desiti. I deilo se. U scenariju je ostao da nepreškraban drugi deo rečenice pa je tako glumac na snimanju pročitao rečenicu „Živeo vođa“. Ali, bio je, po običaju, pripit. Najzad, uzeo je tekst sa portirnice Radio Lokala neposredno pre snimanja i nije ga nijednom pročitao dok nije stao pred mikrofon.

Umesto „Živeo vođa“, izgovorio je šatrovački: Veoži đavo!

U prvi mah, zbog čudnog akcentovanja, nismo razumeli šta je rekao. A onda smo svi mi, u režiji i studiju, počeli da se cerekamo.

Glumac, koga smo svi zvali Debeli, ostao je ozbiljan, potpuno miran, taj glumac Lutkarskog pozorišta, koji su tada mahom igrali u radio-kabareu.

"Veoži đavo!" – ponovio je.

Glodur, koji je želeo da prisustvuje snimanju i sedeo u kabini sa snimateljem, ćutao je nekoliko sekundi. Onda je uzeo olovku, precrtao i ono drugo: „Živeo vođa.“

Pogledao je glumca.

„Tražiš đavola“ – rekao je Debelom kroz staklo, što ovaj nije, razume se, mogao da čuje. Kao ni dodatak upućen meni: „Ovog više da ne angažuješ!“ Zatim je izašao. „Ni te iz Lutkarskog. Imaš, brate, prave, ozbiljne i velike glumce u Narodnom pozorištu.“

Mislio sam šta ću sada. Svakako će mi se osvetiti.

Uzeo sam traku uredno spakovanu od tonca Rame u crvenu kartonsku kutiju i pošao ka Fonoteci da je zavedu za emitovanje.

U hodniku na dnu zgrade naleteh na Branu, urednika Dramske.

Na brzinu sam mu prepričao nedavni nesrećni slučaj sa snimanja.

Brana je disao teško.

„Uskoro ću umreti. Možda već sutra. Ali, sada još imam kontrolu nad svojim mozgom. Samo napred, momak. Uspećeš!“

Vratio sam se kući.

„Kako je prošlo snimanje?“ pitala me je supruga.

„Mislim da će Brana otići“, odgovorio sam i pogledao je pažljivije. Njeno i inače visoko čelo se presijavalo naspram tamne pozadine trpezarijskog prozora. Sedela je u lakoj čipkastoj spavaćici i njeno lice uokvireno plavom kosom bilo je neobično belo. Osmehnula se i kliznula mi u zagrljaj.

(nastaviće se)

Milan Todorov

,