MILAN TODOROV: XXXVI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU "tRAŽENJE BOGA"

 

Milan todorov

XXXVI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANU

"TRAŽENJE BOGA"

U međuvremenu, Jaroslav, koga sam sada, začudo ili nekom tajnom silom namere, u Radio Lokalu sretao češće nego ikada, rekao mi je, pošto je saznao da sam bio u samostanu Svetog Jurja, da njegova majka upravo tamo, u toj neverovatnoj kuhinji, radi celo leto. Sprema, rekao je, jela za studente koji dolaze i borave nekoliko meseci u samostanu.

Nije znao da mi objasni šta oni tamo rade. Da li uče? Šta proučavaju? Kakve zapise nose iz samostana? Kome i zašto?

Da li u samostanu postoji nešto što nama nikada nije otkriveno?

„Ne znam“, priznao je Jaroslav. „Ne zna ni mama. Oni kažu da skupljaju neke materijale. Ona ne zna kakve. Ona samo kuva i pere sudove.“

Postao sam ljut.

Oni skupljaju materijale, a mi o tome pojma nemamo.

Oni, dakle, nešto što izvorno pripada nama, savršeno pedantno, u takozvanim religijskim radnim kampovima, nose u svet. Tamo to čuvaju ko zna za kakve potrebe.

A šta mi čuvamo?

Gložimo se oko nekakvih beznačajnih platnih razreda u novinarskoj nomenklaturi.

Sve ide po sistemu ko će koga, i po još primitivnijem: ko će koga u se, na se i poda se.

Pa i to naše postaje svačije. Ali oni to rade mnogo suptilnije.

Razgovor sa Jaroslavom postao je besmislen.

Pojavila se sada neka razdvojenost, u smislu da je narušavanje skamenjene figure Sebastijanove, kako sam ga, pišući ove redove iz dana u dan, zvao, ličilo na pranje sapuna. Sve izgleda čisto, a sve se smanjuje.

Fra Mario je samo od proleća do jeseni boravio u samostanu. Posle se povlačio i nije ga bilo do prvih prolećnih meseci, a niko nije znao gde prebiva, da li je živ, da li je sam sebe, poput tibetanskih monaha, balsamovao.

Čovek mnoge stvari u životu radi, a da to niko nikada ne sazna.

Naročito stanje njegovog zdravlja je nepoznanica.

Moja majka je stalno bila na smrt bolesna. Kad bi se neko usudio da je pita kako je, ona bi samo frknula.

„Ja sam kao i ovo vreme.“

Vreme je uvek bilo loše. Ili promenljivo loše.

Privlačila me je hladovina samostana ispod tvrđe. Pružala je mogućnost novog saznanja o sebi i svetu, hiljadu ili dve hiljade godina tajni.

Šta je to ako nije vežba?

Ali za šta?

Šetao sam gradom sutradan, prilično uznemiren, a onda sam odjednom, naravno igrom Boga slučaja, na stajalištu autobuske stanice ugledao stariju, elegantnu ženu u lanenom odelu kako, sa svojom malom bocom vode, na temperaturi od trideset i više stepeni, umesto da je popije, tom vodom zaliva platan koji joj je u tom trenutku pravio hlad.

(nastaviće se)