MILAN TODOROV: XXXXI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“ Eugenova linija

 

Milan Todorov

XXXXI POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Eugenova linija

Bio sam uveren da će me posle neuspele reportaže o vojnoj vežbi glodur izmestiti iz informativne redakcije i vratiti u KUP. Tamo sam bio ipak bezbedan. Niko nije obraćao preterano veliku pažnju na nas. Smatrali su nas nekom vrstom novih luda ili modernih vašarskih zabavljača. Povremeno bi nešto cenzurisali, ali ne zbog nas ili napisanog, sa čim su se, verujem, u potaji slagali – nego zbog svog položaja i ugleda dostojnog poverenja političara koji su ih na ta mesta postavljali.

Neočekivano za mene, nije to učinio.

Međutim, jedan događaj sa doktorom koji je glavnom dramcu overio životnu dijagnozu na deset godina, te pojave u samostanu ispod Sebastijanove utvrde, učinili su da poverujem kako živim u virtuelnoj, lažnoj stvarnosti.

U podzemlju Sebastijanove tvrđave, na potezu Eugenova linija, osam metara ispod površine zemlje, u mreži ondašnjih takozvanih kontraminskih tunela ispod Hornverka, skitnica koji je tu živeo i spavao sa svojim vernim psom pronašao je nešto krajnje neobično. U stvari, ne bi on na to možda ni obratio pažnju da njegov kudravi, mršavi pulin nije, posle povratka iz grada i ulaska u katakombu zvanu kuća, naglo odjurio u dubinu hornverkovog kraka i počeo da besomučno laje, istovremeno kopajući nogama po prašini.

Skitnica je bio mršav mlad čovek koga sam viđao ponekad na ulicama, uvek na biciklu sa velikom crvenom plastičnom korpom, očigledno ukradenom iz nekog marketa, iza leđa. Bio je večito kivan na sve. I ispoljavao je to psovkama zbog kojih je nemali broj puta dobijao batine od sebi sličnih. Meni je, pak, bio simpatičan lik. Kad god bih ga ugledao znao sam nekako podsvesno da smo svi osuđeni na bedu života i da su naši čak i najveći zanosi predodređeni za propast. Činilo mi se da je jedino on slobodan i da odlučuje o svojoj sudbini, koja, kao što rekoh, nije bila ružičasta.

Pas ga je verno služio. Svakako da nije ni slutio da sa ljudskim svetom nešto ozbiljno i duboko nije u redu.

Međutim, životinje imaju svoj razum koji nije ni privatan ljudski ni javni društveni.

U Hornverku se nalazilo nešto čega do tada nije tu bilo. Doduše, nalazilo se u rupi koju je neka životinja, najverovatnije jazavac, kojih je bilo mnogo u podzemlju tvrđave, iskopala.

Skitnica koga su svi zvali Blinker, ko zna zašto, u prvim trenucima ignorisao je kera. Nije bilo prvi put da laje na jazavce. Uostalom, možda je sve svejedno, verovatno je mislio posle pola gajbe piva ispijene u obližnjem parku ispred Kolonijal prodavnice. Nalazili su se sedam ili osam metara ispod zemlje. Međutim, pošto pas, koga je uzalud dozivao imenom Reks, nije dolazio da legne ispred njegovih nogu, ustao je i sa malom kineskom baterijskom lampom pošao u pravcu laveža.

Pas je upravo izvlačio iz suve gline delove nekog tela.

Blinker se namah otreznio. Uživanje u ležanju nauznak sa rukama ispod glave prekriven prljavom perinom duboko ispod grada, u bunilu alkohola i istorije, sve je to odjednom nestalo.

„Dođi, Reks, dođi da vidim šta si našao.“

U prvom trenu pomislio je da je u pitanju neki kostur. Toga je bilo, kako se on hvalio prijateljima i znancima, koliko hoćeš u podzemnim lagumima zvanim Hornverk, baš na toj Eugenovoj liniji koja je označavala granicu između slobode i smrti u vreme borbe za oslobađanje Evrope od turskog osvajanja.

Blinker nikada nije razmišljao o tome. Sloboda, istina, pravo, zemlja, smrt... bile su ništavne u odnosu na fiziologiju zadovoljstava kojima se prepuštao, a odnosila su se na malo hrane za sebe i psa, malo pića i, ponekad, samo ponekad, neke devojčice u parkiću pred ulaskom u podzemni svet.

Ali, sada nije postojao nijedan razlog za uživanje. Trebalo je ustati, što je bilo vrlo naporno. Zatim puzati kroz desetak metara glinenog tunela sa baterijskom lampom u ustima da bi se videlo šta je pas našao.

U tom nevoljnom puzanju bilo je sve od nepostojećeg života, a on je, po svemu, toliko želeo da bude deo stvarnog. Da bi se uživalo i iskusila sreća, potrebno je osloboditi se realnosti.

Kad je dopuzao do psa, Blinker je sa užasom ustanovio da je reč o mrtvacu.

Naravno, bio je mortus pijan. Ali, to mu nije smetalo da se biciklom bez svetala nekako doveze do policijske stanice, koja se nalazila u atomskom skloništu, i prijavi nalazak mrtvaca.

Policija je brzo poslala interventnu ekipu na lice mesta. Osam metara ispod zemlje.

Njihov pas je nanjušio Blinkerovog i izjurio ga iz Hornverka princa Eugena Savojskog.

Policajac sa snažnom lampom ušao je u tunel na čijem kraju je bilo suženje, te je morao da puzi i odatle izvukao ljudsku ruku od drveta ili gipsa, sa ranom na dlanu. Malo dalje ležao je i deo trupa, a zatim glava sa polomljenim trnovim vencem.

Glodur mi je, znajući gde stanujem i koliko poznajem okolinu, zadao da to ispratim.

Izgledalo je vrlo jednostavno.

Jedan stariji konzervator gotovo šapatom izgovori da ga ti delovi neodoljivo podsećaju na davno uklonjeni kip slomljenog Hrista. Međutim, već istog dana Zavod izdaje saopštenje da se skulptura bezbedno nalazi u njihovom depou i da su tvrdnje o krađi Isusa „neosnovane i zlonamerne“.

U meni se javila sumnja. Zašto bi neko pronašao baš takve delove? Zašto bi stručnjak prebledeo kada ih je video? I zašto se sve tako žurno zataškava? 

Zar je moguće da postoje dva Isusova stradanja? Ako je to tačno, koliko je stradanja nama, običnim smrtnicima, suđeno?

Ah, kako sam se bacio u krevet pokušavajući da je ne probudim.

(nastaviće se)

,