MILAN TODOROV: KRTIČNJAK

 Milan Todorov

XXXXIX
POGLAVLJE ROMANA U NESTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Krtičnjak

Neočekivano tih dana videh Francuza ispred njegove kuće u ciglarskom naselju. Vratio se.

Sedeo je na maloj stolici zvanoj hoklica. Ispred njega na nižem stolu, prekrivenom svečarski belim stolnjakom, nalazili su se sokovi, pivo, čaše, kolači i mesno posluženje.

Častio je svakog ko bi naišao.

Šta nam je to doneo iz belog sveta, zapitao sam se pre nego što sam mu prišao i ugledao njegovo lice. To nije bio čovek koji je otišao u Švajcarsku na poziv tajanstvenog pukovnika Van der Berga.

Lice ne stari samo. Ono se, polako, šljapkavo i neumoljivo, vraća našoj  prošlosti.

U mladosti nosimo masku mogućnosti i sa podignutim repom samo nastavljamo započeti put. Naša koža je zategnuta, oči su još uvek pune tuđih svetova, usta još nisu naučila da ćute. Tada lice pripada budućnosti. Kasnije, kada godine počnu da nas kljucaju iznutra, ta maska se tanji. Bore nisu samo brazde vremena. One su putanje kojima se lice vraća kući, poznatim vratima kroz koja smo i izašli. Starenje lica nije gubitak. Koža se skuplja, ali ispod nje izlazi starije lice, lice koje je već postojalo pre nas, u krvi i kostima. Mi nismo prvi koji smo imali te usne, taj nos, taj način da se obrve skupljaju kada mislimo. Mi smo samo privremeni nosioci tog klatna.

Zato stari ljudi često izgledaju kao da su se vratili. Ne unazad, nego dublje. Kao da su, posle dugog putovanja kroz sopstveni život, konačno stigli tamo gde su oduvek pripadali – u red predaka koji sede i ćute, i gledaju nas kroz oči prošlih vremena.

I možda je to, na kraju, najtiši oblik večnosti: da se lice, kad prestane da se trudi da bude novo, jednostavno vrati kući.

Goli dugi vrat, ispresecan debelim plavim žilama, tanke ruke, kao osakaćene, kratke suve noge a samo trbuh veći nego što je bio. 

Propali starac.

To sam pomislio pre no što sam seo nasuprot njemu u malu ručno odeljanu stolicu sa tri noge. U iIsto vreme pred očima mi je iskrslo sve što je Francuz svojevremeno proročanski i traumatično govorio o budućnosti celog ovog kraja, Ciglane, tvrđave, tajnih prolaza tobožnjih prirodnih cirkulatora vazduha, proširenja groblja, rušenja kuća unaokolo, tajanstva prolaza ispod Dunava bombi, rušenja pa gradnji mostova sa cvećem i prodavnicama suvenira...

Sva ta gomila vizija tada mi je ličila na krtičnjak. Pitao sam se kako je moguće da život od nas traži stalno da poraze koje nam nameće snagom duha, besa i smeha ili ko zna čega već, pretvaramo u privremene pobede. Pobede do novog poraza. Ako je tako, ima li za nas nade?

Francuz je eto sada odlučio da bude milostiv prema svima nama.

Zašto?

Šta je tamo, na nekoj klinici, u nekoj vili kraj Ženevskog jezera saznao? Šta svet sa večito  ljubaznim osmehom na usnama  planira sa nama? Koliki je udeo prošlosti u tome?

Nedovršene priče su počele da me užasno zamaraju.

Možda Radoje Francuz nije pravi Radoje kao što ni Pal Aranjaš nije bio Ante Pavelić?

Ponudio mi je čašu. Sok je bio hladan, gotovo bez ukusa, kao voda iz bunara koji je iz nekog razloga predugo stajao zapušten.

Tada mi je ispričao san koji stalno sanja.

U snu je dete. Stoji na ivici starog ciglarskog jarka, tamo gde su nekada vadili glinu za cigle od kojih su građene okolne kuće. Ispred njega je rastao krtičnjak. Ne jedan. Čitavo polje krtičnjaka, kao da je zemlja proključala od unutrašnje vrućine. Iz svakog se dizala tanka, siva prašina, a u toj prašini su se nazirali oblici: proširenje groblja, novi prolazi ispod Dunava, kuće koje nestaju jedna za drugom, kao da ih neko iznutra guta. I glas. Glas koji nije bio njegov, ni moj, ni bilo čiji iz ovog vremena. Glas koji je govorio da se ništa novo ne gradi. Da se samo vraća ono što je već jednom bilo zakopano.

„Razumeš, novinar?“ upita me skoro ljutito. „Budućnost koju nam spremaju nije izum. Ona je sećanje. Sećanje moćnih. Oni ne planiraju. Oni se prisećaju. I onda to sećanje nameću kao našu sudbinu. Je l veruješ u sudbinu?

“Ne."

"A trebalo bi."

Njegovi plavičasti kapci, žilice na tankim rukama starog kopača gline – osetih da se na nas, ničim zaštićene, spušta nešto poput skupe senke koju žena u patnji odjednom odluči da skine sa lica.

Biva ružna, izgubi meko biće žene, a sada se ta nekada lepa žena koja nikad nije postojala, ta žena koje nema, pretvara, pred mojim očima, u ženu kroz koju plaminjaju sede vlasi i sve mi je ličilo na zategnutu oprugu na čijem kraju je strela namazana otrovom iz neke prašume, žučem šarene zmije dovoljno jakim da ubije slona.

Teško mi je bilo da poverujem da će i ta nacrtana budućnost uskoro biti uspomena.

Ispričao sam događaj supruzi. Sedela je kod kuće, negovala naše dve devojčice, od kojih je jedna imala poteškoća sa govorom. Osećao sam obavezu da joj ispričam svaki deo svog dana. Da bi bila u njemu, iako fizički  odsutna.

„Ne shvatam šta si tamo video? Neku tvoju fantaziju? To postaje sve učestalije. Porazgovaraj sa vašom lekarkom.“

Sedela je uspravno, za trpezarijskim stolom, prekrštenih nogu pod mekim astalskim svetlom koje je raspirivalo maštu.

(nastaviće se)