MILAN TODOROV: XXXXXII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“ Vreme junaka

 

Milan Todorov

XXXXXII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Vreme junaka

Gazio sam već po pragu srednjeg doba. Razmišljao sam kako su sve klasifikacije podložne greškama. U nekim civilizacijama, recimo, datum početka čovekovog života je devet meseci pre rođenja. To mi izgleda logično. Dete je živo. Ne učestvuje u spoljnjem svetu, ali svakako aktivno učestvuje u onome što možemo da nazovemo površinsko stanje života.

Razume se da to nije spekulativno ili u startu degradirajuće postojanje.

Najzad, skoro sve crkve zabranjuju abortus jer one takođe veruju da je začet život u utrobi majke početak vidljivog, iako ne mora da bude uvek i stvarnog života.

Crkva svetog Jurja ispod tvrđave bila mi je i dalje zagonetka.

Bila je to na neki način pokretna crkva. Menjala je poziciju oltara, a menjala je i sudbinu tvrđave i gradića ispod nje.

Poznato je da je pri kraju Drugog velikog rata saveznička avijacija bombardovala mostove na Dunavu. Jedna bomba od tri stotine kilograma bačena na stari most Franca Jozefa promašila je cilj i neeksplodirana zabila se u pesak i mulj dunavske obale tik ispod tvrđave.

Zašto do sada nije eksplodirala?

Kada će i šta će tada biti.

Sve sam to i još štošta želeo da pitam fra Marija, ali je Jaroslavljeva majka rekla da je on u sve rđavijem zdravstvenom stanju, što nije bilo nimalo čudno s obzirom na njegovih sto tri godina života.

Ipak, upitao sam Jaroslava šta je gvardijanu tačno.

„Majka kaže da je ponekad sasvim trezven, a ponekad se ponaša kao potpuno lud čovek.“

U to vreme, ako što rekoh, pripremajući se za završni ispit iz svetske književnosti, iščitavao sam eseje o glumljenom ludilu, počevši od Odiseja, starozavetnog Davida, nordijskih i srednjovekovnih saga do Hamleta. Ludilo je uvek maska kojom čovek pokušava da izbegne ono što mu moćniji od njega nameću.

Odustao sam od posete fra Mariju. Pustio sam vremenu da radi. Vremenu u crkvi i samostanu nikada nije samo fizičko trajanje. Ono je najčešće način na koji čovek razume odnos između smrti i večnosti.

Bio sam daleko od razmišljanja o večnosti. Hteo sam sve i sada. Bila mi je dovoljna sumnja u sopstveni život. Ličio sam samom sebi na čoveka koji pipa zidove. Gde god bih krenuo, lupio bih o zid. Mislio sam kako je moguće da se ništa ne događa, bar ne javno i vidljivo.

Šta se sprema?

Šta je to što mi ne znamo?

Ah, bilo mi je dosta toga pred čime zatvaramo oči.

Bilo je pretoplo i dugo leto. Niko nije bio odgovoran ni za kvarenje klime ni za besmisleno ubijanje ljudi u ratovima ni za nedostatak novih lekova za najteže bolesti. Samo su nam pričali priče koje svi znamo. Čitao sam Stari zavet, priču o Davidu. Najpoznatiji događaj iz njegove mladosti jeste David i Golijat. Filistejski ratnik Golijat izazivao je Izraelce, ali niko nije smeo da mu izađe na megdan. David, bez oklopa i mača, sa praćkom i pet kamenova, prihvatio je izazov. Pogodio je Golijata kamenom u čelo, oborio ga i potom njegovim mačem odrubio glavu. Time je postao junak naroda.

Kako mi se samo gadio?! Kada se nasilje proglasi Božjom voljom, ono lako prestaje da bude zločin i postaje „junaštvo“.

Nikada nisam bio junak. Međutim, dolazilo je vreme junaka.

Ona bomba zarivena u rečni mulj ispod tvrđave mogla bi da raznese pola bastiona na njoj.

I kakve sada rasprave o Bogu?

Ako Bog unapred zna šta ćemo učiniti, jesmo li zaista slobodni? Ako je sve određeno Božjom voljom, šta onda znači ljudska odgovornost?

Osećao sam da sam u užasnom, u stvari, ako tako može da se kaže, stanju između. Mislim da mi se ništa neće desiti, a onda se javljaju te voštane, čekajuće figure fra Marija i, što da ne, tajnom zaogrnutog Francuza.

Mala sparušena lektorka? Da, i ona, ali koja je sada postala, udajom za bivšeg velikog fudbalera Milkovića, nešto kao kad izlaziš iz pozorišta i sve ti se meša u svesti. Neke blede ruke, glasovi glumaca kao usplahireno brbljanje, suludi biciklisti u pretponoćnoj jurnjavi gradom…

Moram se vratiti. Grad je još lep. Dani se skraćuju, ali gotovo neosetno. Do sada smo se ljutili na Sunce, a uskoro ćemo na kišu.

Bomba koja nije eksplodirala 1944. godine bila je predmet pažnje. Deca koja su prilazila uskim puteljkom ispod tvrđave pričala su roditeljima oduševljeno kako su videla gvozdeno telo bombe veliko kao krompir.

Lektorka je nosila i dalje čipkaste šare.

Svet podzemnih dubina ispunjenih strujanjima svakakvih namera kao da je značio samo jedno: trebalo bi razmisliti o narednom potezu.

(nastaviće se)