MILAN TODOROV: XXXXXIII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“ Najezda ježeva

 

Milan Todorov

XXXXXIII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU

„TRAŽENJE BOGA“

Najezda ježeva

Ježevi su prvi nanjušili da se neko zlo sprema. Izlazili su iz svojih rupa u glini, zgrčeni i potamneli, kao nagoveštaji odvratnog vremena koje ne donosi ništa dobro, a guta sve što je čovek godinama sticao i čuvao. Noću bi se pomaljali pred vratima radničkih kuća oko stare ciglane, klizili raskrečenim kratkim nogama preko pragova plašeći žene i decu, zavlačeći se u postelje, u zaturena kupatila ili niske dvosede na kojima su domaćini poluležećki uveče do kasno piljili u televizore.

Francuz je mrmljao sebi u bradu da će se njihova apsurdna pojava neizbežno završiti. Ali nije se završavalo i Francuz je polako postajao onaj malo upotrebljivi Radoje, iz sažaljenja države uhlebljeni portir propale radnje sa zemljom.

U jednom trenutku naseljem je neko proneo vest da se sprema rat i da su buduće granice već iscrtane.

Kad sam to čuo, učinilo mi se da ništa nema svoj početak, da se sve samo nastavlja.

Bio sam prekomandovan u planinsku jedinicu radijskih reportera. Vežbali smo tobožnja javljanja iz šume smrtno ozbiljni. Naši glasovi snimani su u pokaznom prijemnom centru koji se nalazio samo nekoliko metara od mesta sa kojeg smo se javljali, dokazujući samo ono u šta sam sve vreme sumnjao: naše reči nisu naše, ono što izgovaramo i što ćemo tek izgovoriti u mikrofone i kamere vodi neminovnost. Naravno, pravili smo se da je sve u redu i trudili se da budemo ratni izveštači u dlaku onakvi kakvim su nas glodur i ostali u uredničkom kolegijumu verovatno zamišljali.

Sve se, kao što je Radoje portir rekao, ipak završilo.

Kad sam se vratio u koloniju kraj ciglane, saznao sam da je Van der Berg postao vlasnik celokupnog zemljišta. Papiri su stigli iz Centralne obaveštajne službe NATO pakta, iz Brisela, čisti i kruti, zapečaćeni teškim voskom i pravosnažni u svojoj nemilosrdnoj tačnosti. Ciglana, šume, livade, utabani putevi i te skromne kuće što su ih radnici sopstvenim žuljevima podigli, sve je odjednom prestalo da bude njihovo i postalo njegovo. Radoje Francuz, koji je godinama živeo s njima i delio istu koru ciglarskog hleba, nije imao čime da objasni prestrašenom narodu da o toj pogodbi nije znao ništa. Stajao je pred njima, naglo ostario i posiveo u licu, ponavljajući jednolično i uzaludno reči koje su gubile na težini čim bi prešle preko njegovih usana:

„Nisam znao. Kunem se da nisam znao.“

Niko mu nije verovao.

Rušenje je najavljeno za prve jesenje kiše, kad ogole grane i oteža zemlja. Inženjeri su već hodali po dvorištima, hladni i nesmotreni pred tuđom nesrećom, povlačeći bele konopce i označavajući bezlične linije koje su presecale sobe, kuhinje i mesta gde su se deca rađala. Radnici su stajali podalje, u neverici, posmatrajući kako se čitavi njihovi životi i uspomene premeštaju u šture brojeve na hartiji.

I tada se, iz tog opšteg muka i nesreće, rodila misao.

U dvorištu stare ciglane podići će crkvu, dok će dimnjak da preobrate u zvonik. Verovali su, onom poslednjom i očajničkom verom malih ljudi, da će sve da se promeni ako podignu crkvište i u njega unesu krst i ikone. Ni Van der Berg, za koga će se uskoro ispostaviti da je glavni obaveštajni oficir za zapadni Balkan, neće moći da im otme svetu zemlju.

Počeli su, od starih, u magacinima bivše ciglane zaostalih greda i crepova, podizati crkvu brvnaru. Uvek se tako radilo. Prvo mala, skromna, skoro nevidljiva crkvica zvana crkvište, a posle će na njenim temeljima da nikne prava, velika crkva zaštitnica.

Ali čovek može, možda, da se zaštiti sakrivanjem u svojim imaginarnim nadanjima samo donekle i ne dugo.

Bomba koju je saveznički avion ispustio u reku ispod tvrđave bila je uspavana lepotica, bajkovita Trnoružica rata puna metala i krvi, i eksplodirala je iznenada. U stvari, možda i nije ona, možda i nije baš iznenada. Bila je bačena nehajno pri kraju leta bombardera i takva, naizgled poslednja, ostavljena da bubri kao crni tartuf u šumi čuvan za posebnu priliku, za krvavi pir sa, razume se, visokim zvanicama u čelu stola.

Ježevi su odmah nestali, ali su bežeći ispuštali iz žlezdi ispod trbuha neku smrdljivu tečnost i taj smrad se raširio najpre preko grobalja, pa preko franjevačkog samostana, te preko starih krovova i mostova, da bi se nadvio nad celim gradom, zahvativši sve i svakoga.

Jaroslavljeva majka je prenela da je sledećeg dana po početku rata za gvardijanovo zdravlje pitao neko nepoznat, na hrvatskom sa mešavinom italijanskog jezika, i da je njoj taj rekao da zove iz daleke Argentine, tačnije iz Buenos Ajresa. Rekla je još da je izlapeli fra Mario, vrlo uznemiren, odbio da uzme slušalicu u ruke mumlajući da ne zna nikoga u Buenosu. I tu reč „Buenos“ je ponavljao dodajući joj „Nuestra Señora Santa María del Buen Aire“. Tolike godine u samostanu naučile su je da prepoznaje svete reči, ali o vezama fra Marija i nekog nadbiskupa iz Argentine nije znala ama baš ništa.

Ne mislim o svemu tome, bar se trudim da ne mislim, i mislim na harem mladih ženskih tela na raskalašnom suncu grada, tela koja uprkos svemu mirišu lepo, podsećajući me da je euforija izazvana prostim fizičkim životom možda jedini Mesija, tačnije Isus sišao ili pao sa porušenog krsta, svejedno.

Posle nekoliko dana pojaviše se lovci lokalnog lovačkog društva Prepelica. Ušli su u tunele ispod ciglane i pucali u sve što se kreće. Bilo je oko pet sati popodne. Bilo je teško slušati male smešne eksplozije njihovih patrona. Iako su oni to radili sa neverovatnom umešnošću, nisam se mogao oteti utisku da niko, pa ni štetočine, ne zaslužuje da umre.

Rat je upravo počeo a oni su, obojeni svojom ubilačkom namerom, u ofucanim zelenim pantalonama hitrim pogledima sa neprijatnom nadmenošću lovili ježeve.

(nastaviće se)