paradoks

      Upoznao sam ga dok se previjao od bolova na nekom od levela u šoping molu. Sakrio se od kamera. Znao je, naravno, gde se nalaze te nevidljive kamere i gde su nevidljivi šefovi koji sve vide. Dok sam mu prilazio uspeo je da se uspravi i zauzme koliko toliko dostojanstveno držanje za jednog radnika u crnom odelcetu sa natpisom na leđima Security. Ipak, videlo se da je bolestan. Bolestan i star, ali istovremeno srećan što ima posao šetača u toplom prostoru šoping centra. Problem sa cirkulacijom, pitao sam ga. Da je samo to. Juče sam u ponoć, vraćajući se sa železničke stanice pao i povredio kolena. Bili je minus tri stepena. Led kao staklo. Taj led pored pruge je najgori, taj minus na mokroj šljaki kojom prolaze vozovi. Ispostavilo se da je iz okoline grada i da posle dvanaest sati špaciranja molom dolazi kući mrtav umoran. Samo se dovuče i legne ženi iza leđa. Žena me razume, iako spava kad dođem. Spavanje je mnogo dobra stvar. A žene? Svakog dan...

U prodavnicama U poslednje vreme Razgledam isključivo krevete Želim da kupim novi U stvari stari krevet Gvozdeni Spavao sam na gvozdenim Krevetima U vojsci za budale I patriote heroje U bolnici za decu Iza najlonske zelene zavese U đačkom internatu U nepoznatom gradu Okruženog planinama Kad sam idući za  Devojkom Koja je tu bivala leti I leti tu imala drugog Morao da biram između ulice I tog ubogog  doma  Ali i tada i sada Uprkos svemu Volim te svoje gvozdene krevete Njihove svirepo hladne varove Opruge koje su pamtile Početke i krajeve života U njima sam uvek osećao spokoj Nisam se dugo vrpoljio Padao bih načas u san Kao u mali otrovni izvor Krevet je sigurno bio Magnetisan Predviđen da u sebe uvlači Sva zla ovog sveta Bez pitanja U noći i sada eto Mislim O tom idealnom  krevetu Boljem od svih kreveta Koji se reklamiraju Na televiziji Krevetu za promrzle Taoce  u nekim bednim Godinama. ,

  Volim zimski sladoled Mislim ne volim često Čuo sam da ga na kraju Sezone A to je obično kraj leta Ponovo kuvaju Prepakuju Zaleđuju Dodaju mu razne mirise Iščezle I da je zbog toga kancerogen Toliko da treptiš u mraku Ali bilo je vrlo svetlo Ove večeri u šoping molu Rekao sam devojci iza pulta Hoću onaj od šargarepe Ali samo pola takvog Previše mi je svega Ne zbog novca Nego mi ne prija Razumem rekla je Napuniću ti pola kašike Žena koja je stajala iza mene Rekla je da želi takođe Pola kašike Istog vitaminskog Pitale je prodavačica Ne ja želim nešto drugo Sasvim drugo Sladoled sa plazmom Devojka je stavila Na pult sladoled sa plazmom Pored mog crvenog sladoleda Ja sam platio Žena je platila I uzela moj crveni sladoled. Odlazeći pogledala me je Dugim pogledom Kao što se gleda brod Ili kompozicija vagona Ili nešto što odlazi Masivno po planu odlaska Noćne vožnje Mislio sam da je greška Ali nisam ...

  Postoje ljudi koji ne izlaze Nedeljom i praznicima Kada su svi drugi na ulicama Ili u restoranima Ili u tržnim centrima Postoje ti ljudi Koji veruju da nisu važni Da bi njihova neugledna Pojava bila samo Ruganje   slavnim danima. To je, zapravo, kao kad ti se neka osoba svidi i uspostavite neki kontakt. I ti misliš da se ti takođe   sviđaš toj osobi. U stvari, raduješ se što nisi odbačen. Što nisi izolovan. Što se ne smrzavaš u mislima, ispod jorgana, prevučenog preko glave, celu noć, noć punu sjajnih visokih zvezda bez jasne svrhe. A onda, ne ide to odjednom, nego kroz male nesporazume, kroz nepotrebne reči, kroz navalu strasti u   vreme zamora ničim izazvanog, u danima ili noćima povlačenja ili presvlačenja sopstvene dotadašnje kože; pa tada pomisliš da si opet pogrešio, da je reč o zabuni koju si kasno uočio, da ona nije za tebe, da to ne može biti jer ti si sada samo povlačenje unazad, bez volje za kretanjem, a moguća ljubav je pogrešno zapaž...

        Понекад у пролазу Осмотриш неки пар Мушко и женско Ту су и мала деца Средовечни људи Он њу грли преко Великих отежалих рамена Деца трче испред Обучени су у лоше фармерице Које им упадају у ружно Разгажене чизмице Нарочито њој Са дебелим дупетом И олуженим бутинама Да ли је све што желе Тај излазак у шопинг мол У коме не купују ништа По систему нама ништа Није потребно Ми већ све имамо И гардеробу И завесе И храну И шоље за кафу Белу и црну Изродили смо наследнике Имамо и кров над главом Завесе у собама Имамо за огрев И за не дај Боже Шта нам треба више? Питаш се Да ли имају храбрости За још нешто? Да ли би могли да преваре Самоуслужну електронску касу У продавници у истом тржном центру? То бар није тешко. Да ли би Тек колико за повратак Било каквог узбуђења?

      Verujem u kosu Ne u snagu Ne onu koja daje Moć Samsonu Da ubija neprijatelje Izrailja Nego u vlas Tanku Najtanju Skoro nevidljivu Koja ostane u zupcima Običnog plastičnog češlja Ujutro Posle odlaska Posle svega Ta vlas koja živi Ne mareći nizašta.

    Moja ideja... u stvari ne moja, nego samo ideja koju sam prihvatio a odnosi se na to da prirodu i sve što je u njoj, prepustimo njoj samoj   - ima sve više poklonika u svetu. Ovde, za sada, kasni. Kao i mnoge druge stvari uostalom. Uzgred, žvakaću gumu smo počeli da koristimo tek šezdesetih godina prošlog veka a u Americi su je deca krala iz vagona na železničkoj stanici u Čikagu nemnogo posle Prvog svetskog rata. Znam, iz prve ruke. No, to nije za ovu priču. Najnovija vest dolazi iz Švedske, zemlje čuvene, između ostalog i po visoko poštovanoj urednosti hladnih plavuša, u Gotlandu održano je takmičenje za najružniji vrt. Pobedio je nekakav tasmanijski vrt, krcat kraterima od krtica, korova, ptičica, crva, glista i opalog lišća. Ušteda vode, koje je sve manje na svetu, pritom nije zanemarljiva. Šta hoću da znam? Da je tupa strana noža jednako važna kao i oštrica? Siguran sam samo u jedno, a to je da težnja da sve bude u savršenom redu ubija njenog vlasni...