paradoks

  IVAN. L. ANTIĆ POETIKA MILANA TODOROVA Proza Milana Todorova nastaje iz susreta ličnog iskustva i istorijskog vremena. Njena osnovna osobenost nije u tome da izmišlja svet, nego da stvarnost, već samu po sebi čudesnu i često apsurdnu, posmatra kroz ličnu svest pripovedača. Zato se njegova poetika može odrediti pojmom subjektivnog realizma : činjenica je početna tačka, ali tek njenim prolaskom kroz sećanje, slutnju, ironiju i lično iskustvo ona postaje književna činjenica. Todorov ne gradi roman prvenstveno oko velikog zapleta. Njegove priče rastu iz fragmenata: prizora, susreta, datuma, predmeta, slučajno izgovorene rečenice. Iz naizgled nevažnog detalja otvara se širi prostor – lična prošlost prelazi u istoriju, svakodnevica u politiku, a konkretni događaj u pitanje o čoveku, vremenu, smrti i smislu. Zbog toga njegova proza ima osobenu fragmentarnu strukturu, ali fragmenti nisu rasuti: povezuje ih unutrašnji tok pripovedačeve svesti. Posebnu vrednost ima odnos prema istoriji. To...

  Milan Todorov XXXXIX POGLAVLJE ROMANA U NESTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“ Krtičnjak Neočekivano tih dana videh Francuza ispred njegove kuće u ciglarskom naselju. Vratio se. Sedeo je na maloj stolici zvanoj hoklica. Ispred njega na nižem stolu, prekrivenom svečarski belim stolnjakom, nalazili su se sokovi, pivo, čaše, kolači i mesno posluženje. Častio je svakog ko bi naišao. Šta nam je to doneo iz belog sveta, zapitao sam se pre nego što sam mu prišao i ugledao njegovo lice. To nije bio čovek koji je otišao u Švajcarsku na poziv tajanstvenog pukovnika Van der Berga. Lice ne stari samo. Ono se, polako, šljapkavo i neumoljivo, vraća našoj  prošlosti. U mladosti nosimo masku mogućnosti i sa podignutim repom samo nastavljamo započeti put. Naša koža je zategnuta, oči su još uvek pune tuđih svetova, usta još nisu naučila da ćute. Tada lice pripada budućnosti. Kasnije, kada godine počnu da nas kljucaju iznutra, ta maska se tanji. Bore nisu samo brazde vremena. One su putanje koji...

Piše: Ivan L. Antić   „Redosled jednostavnih stvari“ (Čarobna knjiga, Beograd, 2017) je roman srpskog pisca Milana Todorova (rođen 1951), poznatog pre svega kao aforističara i satiričara koji je u poznijoj fazi proširio stvaralaštvo na duže prozne forme (prethodno je objavio roman Lek protiv smrti , 2016). Osnovne karakteristike i tematika Roman je višeznačan i usredsređen na egzistencijalnu obesmišljenost „malih ljudi“ i njihove svakodnevice. Daleko je od velikih istorijskih mega-priča; umesto toga, posredno, kroz sudbine roditelja, rođaka i poznanika glavnog junaka, obuhvata period od Drugog svetskog rata do savremenog doba. Dva ključna razdoblja – posleratni mir i tranzicija (prelazak državne svojine u privatnu) – prikazana su kao međusobni pandani. Centralna pitanja su intimna i egzistencijalna: Ko smo i koliko vredimo u vremenima kada istorija trijumfuje nad pojedincem? Da li je ljubav uvek posesivna? Kako sačuvati identitet u predavanju drugome? Postoji li sreća u br...

  MALE PRIČE /17/ MIRIS LIPA Jedne godine lipe su cvetale toliko obilno da je cela ulica mirisala kao čaj. Moja majka je govorila da takvo leto donosi dugu jesen. Moj otac nije verovao u takve stvari. Ali je svejedno zatvarao prozore noću, da se miris ne raspe. Godinama kasnije više se ne sećam te jeseni. Ali se sećam mirisa. Možda je majka bila u pravu. Možda se godišnja doba ne pamte po vremenu, nego po mirisima. Ponekad, predveče, kada negde osetim lipu, učini mi se da se otvore ona davno zatvorena vrata i da ponovo čujem majčin glas iz susedne sobe. Tada shvatim da je prošlost možda jedino mesto u koje čovek može da se vrati, ali samo na trenutak, koliko traje miris. STARA FOTOGRAFIJA Na tavanu sam pronašao fotografiju nepoznate žene. Na poleđini je pisalo: „Za uspomenu, ako se ikada zaboravimo.“ Nije bilo datuma. Nije bilo imena. Pokazao sam fotografiju tetki. Rekla je da ne zna ko je žena. Ali se rasplakala. Ponekad ljudi ne prepoznaju lica. Prepoznaju samo vreme koje ...

  Milan Todorov XXXXVIII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „TRAŽENJE BOGA“ Kralj je mrtav, živeo kralj! Moćnici odlaze na razne načine. Jedni noću, sa tuđim dokumentima u džepu, bez svog imena, bez slave i pod zaštitom onih koji se nadaju da će se kralj jednog dana vratiti, pogledati ih sa beskrajnim zahvalnošću i zatim im pokloniti imanje, položaj, te će takao steći za sebe, decu i unučad. Ili se pak veruje u trajnost kraljeve političke besmislice, bez jasnog uvida da je poitika poput damskih lepeza. U jednom trenutku se raširi, da bi se u sledećem skupila i prestala da bude to što je bila nakratko. Drugi odlaze polako, uz počasti, zastave i večne straže. U stvari, ne odlaze sasvim nego ostavljaju košnicu u kojoj počinju da se roje najrazličitije pčelinje ideje, koje uglavnom nikad ne dadoše pravog meda smolu, nepomičnu i tvrdu kao kamen. Tako je godinama odlazio Tito. Njegovo staro telo, bez jedne noge, u belom na poslednjoj slici, čovek bez pravih prijatelja, bez žene koja je bila u...

 Ivan L.Antić (roman možete naručiti preko sajta Čarobne knjige) Lek protiv smrti – roman između sećanja, istorije i ličnog nestajanja Roman Lek protiv smrti Milana Todorova, objavljen 2016. godine u izdanju Čarobne knjige, nije roman koji se lako može svesti na jednu temu, jedan događaj ili jednu pripovednu liniju. Na 156 strana on povezuje porodično nasleđe, seobe, Novi Sad, ratnu traumu devedesetih, erotiku, smrt, medije i svakodnevicu. Sam izdavač ga određuje kao „neočekivan roman“ neobične stilske svežine, što je prilično precizna odrednica njegove poetike. Ali ono što roman čini zanimljivim nije samo mnoštvo tema. Njegova prava tema nalazi se dublje: šta čoveku ostaje kada shvati da je život koji je očekivao već prošao, a da smrt više nije nešto što se nalazi negde daleko, na kraju puta, nego je postala prisutna u njegovom svakodnevnom iskustvu? Već početna rečenica romana uspostavlja tu perspektivu. Mladi čovek očekuje budućnost kao obećanje. On ne zna šta će mu se dogoditi...

Milan Todorov XXXXVII POGLAVLJE ROMANA U NASTAJANJU „ TRAŽENJE BOGA“ Kalendari i svetovi Datum na karti metroa na liniji Porte de Clignancourt – Porte d’Orléans glasio je: 5. oktobar 1988. Tada Francuz nije bi o u Parizu. Ja sam ga video kako raskrečenih nogu kao domaćin stoji na ulazu u pustu Ciglanu dok sam išao, na nagovor svoje supruge, na demonstracije Srba proterivanih sa Kosova i Metohije tog istog kalendarskog dana. Datum tetoviran na nadlanici gvardijana fra Marka: Sestriere Napoli 12.10. 1948. razlikovao se samo u nekoliko dana i ravno šezdeset godina. Reč je bila takođe Oktobar? Šta je uopšte oktobar? Možda je to samo ime koje smo dali jednom delu godine da bismo lakše podneli njen prolazak. A možda i nije. Oktobar je dobio ime po broju osam. U starom rimskom kalendaru bio je osmi mesec. Onda su Rimljani pomerili početak godine, ubacili januar i februar tamo gde ih ranije nije bilo. Ali ime je ostalo. To mi se učinilo važnim. Čovek može da ...