петак, 31. март 2017.

ZORAN T. POPOVIĆ: ZLATNA RIBICA



izvor: mondo.rs
Mi više nećemo uludo da ginemo. Ali, naćićemo mi već neki razlog.

Kupili smo ruske raketne sisteme, koji će nam u mirnodopsko vreme služiti za odbranu useva.

Ispunio sam zlatnoj ribici tri želje. Takve sam ti ja sreće.

Film se često prekida TV reklamama da bi radnja dobila na dinamici.

Ako je čovek ono što jede, šta je onda ljudožder?

четвртак, 30. март 2017.

MILAN TODOROV: ZEC I KORNJAČA



izvor: kurir.rs
Ono što dobiješ na ćupriji, izgubiš na mostu. Zato mi mostove gradimo i po dvadeset godina.

Nije istina da je Bog od nas digao ruke. On ih je samo podigao da bi nas zagrlio.

Ovde je sve jasno kao dan, a danas je petak, trinaesti!

Nekad sam živeo od danas do sutra, ali sam prestao da verujem u bolju sutrašnjicu.

Pokrali su nam državu, ali pošto je država mala to se tretira kao sitna krađa.

Zec je ipak brži od kornjače, reče zečica posle seksa.

Svaka roba ima svoju cenu, ali pošto smo ljudi a ne roba prodajemo se ispod svake cene.

Predmet je zastareo. Baba i deda koje je klinac ubio imaju zajedno  više od sto pedeset godina.

среда, 29. март 2017.

MILAN TODOROV: DRAGI NAŠI ĐUBRETARI

izvor:opušteo.rs


Za Engleze je Srbija neotkriveni turistički dragulj, zato što su nas bombardovali sa velikih visina.

Zamisli himnu u ritmu muzike za ples!

Otadžbina je tamo gde bi želeo da budeš sahranjen. Malo je zemalja kao što je ova koja vam to omogućava već danas.

Posle izgubljene bitke niko nije general.

Svi srećni brakovi liče jedan na drugi. Parovi se stalno svađaju i tuku.

Kad su ga pozvali u policiju na razgovor, iz njega je sve teklo.

Romi rade na najgorim poslovima u Gradskoj čistoći, što je san skoro svakog Srbina.

уторак, 28. март 2017.

O ROMANU "LEK PROTIV SMRTI"

Витомир Теофиловић

ЖИВОТ КАО (НЕ)ВОЉА И ПРЕДСТАВА
Милан Тодоров, Лек против смрти, Чаробна књига, Београд, 2016.

iz Muzeja španske erotske fotografije


            Читаоци  афоризама и прича Милана Тодорова наслућују већ у наслову његовог романа првенца ироничну дистанцу не само према ликовима већ и према темама, укључујући и мега-тему смрт. И доиста, наговештај који слутимо из наслова потврђује се доследно дуж целог романа – иако у литерарном простору Ерос заузима много више места, чак је и доминантни лајтмотив читаве романескне структуре, непрестано је, попут сенке, у његовој близини и Танатос. Тихи дах Танатоса осећамо за вратом и литерарних јунака и нас читалаца чак и тамо где је на виделу Ерос у пуном сјају своје појавности. Но, ко пре прочита приказ него дело, на основу управо казаног може да помисли да је реч о ламентирању над животом, о трагичном доживљају света и живота. Напротив, овде нема патетичног жала што није другачије него што јесте. Другим речима, писац је интелектуалац у знаку скепсе а не сазнајно-морални оптимиста, попут такозваних ангажованих писаца. Он верује у оно што чулима и умом разабира, дискретно се дистанцирајући од свих оптимистичких пројекција, од самоходне наде појединаца до друштвених и државом подупртих подухвата.
            Роман у првом лицу једнинe (ich Form) је најзахвалнија форма да се са читаоцима успостави ближа веза – осећамо се као непосредни посматрачи свих стања и збитија – али писац је далеко и од помисли да ту везу интимизира и тако на најлакши начин придобије читалачку наклоност. Као што се иронијском дистанцом чувао патоса јаких емоција, драгих већинском читаоцу, тако је избегао и да лик и судбину наратора профилише позитивним особинама и незаслуженим ударима судбине, што су два главна тактичка литерарна средства идентификације читалаца са наратором. Писац је у оба случаја ишао уметнички захтевнијим путем, зовом стратегије а не тактике.
Обично писци за први роман бирају лакши пут, као стилску вежбу за будуће романе, али Тодоров није ишао линијом мањег отпора ни у младости, са првим збиркама афоризама. Аура врхунског афористичара обавезивала га је и у суочењу са квантитативно антиподним жанром, да скочи из поетике најмањег у поетику највећег књижевног жанра. Ту високу захтевност, литерарни задатак највишег ранга, налагало је и образовање главног јунака – српски језик и светска књижевност, спојени судови неограниченог капацитета: први обавезује на максималну писменост и лексичко-синтактички максимум; други на умеће које сублимира поетике свих простора и времена.
Но, како диференцирати свој ауторски глас у немогућности непосредног увида у данашњу непрегледну списатељску продукцију? Подсетимо се, видик глобалних размера већ дуже од пола столећа, већ од изума off-seta, а камоли од масовне праксе дигиталне штампе, није могућ. До двадесетог века сви интелектуалци и други амбициозни читаоци могли су да прате књижевну продукцију читавог света. Weltliteratur – Гетеова кованица за све књиге вредне пажње и ван свог државног и језичког простора – била је чак знак препознавања образованих људи. Последњих година, међутим, годишње се у свету штампа више од милион књига белетристике! Не само интелектуалци других струка, већ ни врхунски специјалисти – универзитетски професори књижевности и књижевни критичари – не могу да прате не само светску већ ни литерарну продукцију свог језичког простора. Примера ради, у нашој у сваком погледу па и у погледу књижевног стваралаштва скромној држави само на конкурс за НИН-ову награду стигне по двеста романа, а штампа их се још бар толико. А колико тек књига песама?! Додамо ли и књиге прича, драма, есеја, афоризама – више од хиљаду. Шта тек да кажемо за џинове попут Русије, Америке, Кине, Француске, Немачке, Италије...?!
Овај мета-теоријски излет указује да савремени писац може имати увид у књижевну радионицу само вертикалним пресеком и интуицијом; методом хоризонталне индукцијске анализе не би стигао да упозна ни фонд локалне библиотеке. Хегелов(ск)а чувена метода тријаде: теза, антитеза, синтеза, генијална као замисао, има данас практично нулту вредност – могло би да је практикује само свевидеће божанско биће.
Тодоров се определио за поетички концепт који модерну осећајност тематизује преплитањем интроспекције и појавно згуснуте догађајности. Сва збивања сагледавамо пресеком унутарњег монолога наратора и одзива тог гласа у другима, као у неком макро-огледалу.
Роман је саздан од низа поглавља без наслова, то је венац од фрагмената врло различитих дужина – неки су читаве приче, а неки су афористички сажети. Различите дужине и временске инверзије доприносе драматургији и динамици романескног тока.  Паралелизам између збитија концентрисаног око главног јунака-наратора и његовог унутарњег монолога као непрестаног преплета личне перцепције стварности и ауторефлексије призива нам аналогију са развојним романом (Bildungsroman) попут Јада младога Вертера, али тај утисак подупире само проседе. Овде нема никаквог развоја осим временско-старосне хоризонтале, пуког протока времена. Нема ни такозваног развоја личности – дубљих промена у нарави и карактеру – ни прогресивне ни регресивне транзиције друштва.
На делу је оно што филозофи зову рђава бесконачност, Ничеово вечно враћање истог. Врло је раширена предрасуда да је скептицизам гледе личног и друштвеног, а тиме и општељудског развоја феномен модерног доба. Напротив, мисао о есенцијалном континуитету  спада и у лајтмотиве древних мислилаца, а није ретка ни у Библији – сетимо се Књиге проповедникове: „Што је било, то ће бити ... и нема ничег новог под Сунцем.“ Човек додуше расте и од детета постаје одрасли човек па старац, али задржава свој ментално-морални континуитет, попут биљака и животиња. Грешке које чинимо у младости и у старости нису дословно исте, али у дубљој визури нисмо много паметнији – робујемо истим социо-психолошким механизмима и замкама током читавог живота. Тога је веома свестан наш романописац, али његово разочарење што људи нису бољи надилази социо-психолошке узусе, личну и колективну памет и моралност – то је скептицизам метафизичког нивоа. Ако бисмо се послужили књижевном аналогијом – а то често чини и наратор, који је студирао и домаћу и светску књижевност – писац се између Есхила, Софокла и Еурипида опредељује за поетику овог последњег. Есхил је, сетимо се, приказивао свет по митском моделу , Софокле је приказивао људе какви би требало да буду, а Еурипид – какви јесу, далеко од идеала. Трећи горостас ове чувене тројке драматичара дубоко је увиђао танушну моћ разума у односу на пресудну моћ емоција и страсти у људском бићу. Његова Медеја каже: „Ми знамо шта је добро, ал` не маримо за то!“
Фрагменти су овде и психолошке и структурално-поетичке јединице. Зато су каткад афористички кратки, а каткад дугачке и широке приче. Дужина је сразмерна значењском капацитету фрагмента. Тиме што их писац не именује постигнут је двоструки, наоко противречни, ефекат – и њихова међусобна независност и континуитет животног тока у литерарној пројекцији.  Другим речима, ми живимо један живот, али тај јединствени континуум разломљен је у безброј делова. Живот непрекидно пулсира смењивањем јина и јанга, сабиром јаства у свему где иоле има наше знатижеље и опажајности, енергије и контемплације, с једне стране, и нашим дифузним разливањем у све на видику нашег духовног и чулног досега. Отуда наша читалачка аналогија са Шопенхауеровом мега-метафором, насловом његовог чувеног дела „Свет као воља и представа“.
Иако дискретна и често запретана у тексту, цитатност је битан значењски и драматуршки чинилац структуре романа. Њу подразумевају образовање и лектира наратора, па је у функцији профилисања  његовог лика, а индиректно је и у функцији дуплог дна самог романескног штива: ниво чисте догађајности има и своју ауторефлексију. Ако томе додамо и невидљиво треће око – аутора – пред нам је трослојно литерарно здање: говор саме грађе, (ауто)рефлексија наратора и дискретан (контекстуалан, између редова) говор самог писца.
Кад имају пред собом наратора који у већој или мањој мери личи на писца, поготову кад је дело у „ја-форми“, читаоци су склони да их у што већој мери идентификују. Трагање за тим паралелизмом је атрактивно и у читавом свету помодно, али није методолошки исправно. Наратор је статусно лик као и сви други и потпуно је небитно да ли и колико личи на аутора. Као и сви други ликови романа, и лик наратора је плод ауторовог личног и књижевног искуства, његове маштовитости и капацитета његове инвентивности. Само то и ништа више – што би рекао Едгар Алан По.
Наслов голица пажњу – читалац би да спозна и примени на себи тај волшебни лек изнад свих лекова. Показује се, међутим, да је и тај лек гранични случај између јесте и није – гљива комбуха јесте бесумње лековита за неке бољке, али далеко од тога да буде лек против смрти. И овде имамо дискретну ироничну дистанцу према митски интонираним  визијама – и ово је само једна у низу импликација да је прошло време време такозваних великих прича (историјско-политичких визија и пројеката). 
Роман Лек против смрти је верна слика нашег времена, живота и друштва и поједин(а)ца без великих циљева и подухвата, с ону страну морала, што би рекао Ниче. Пол Бурже је такво стање друштва и духа времена назвао декаденцијом. Из те визуре, у светској литератури нашег наратора перципирамо као духовног потомка наратора Забележака из подземља Фјодора Достојевског, а роман као целину са Ремарковим На Западу ништа ново. Но, давно је уочено да свако поређење храмље, да никад није упутно без остатка. Наш наратор је далеко од оптимизма, али не задире толико у нихилизам као наратор Забележака, више је умерени скептик. Као што ни са Ремарковим чувеним делом наш писац не дели у толикој мери засићење животом (tedium vitae) колико индиферентност према друштвеним збивањима и систему вредности.  Укратко, наш писац је на средокраћи између оптимизма и песимизма. Не меша се директно у посао читаоца већ му подастире оно што види, чује и разабира уз помоћ наратора.
Ко прво чита поговор/предговор, може да помисли да је пред нама неки филозофски роман-есеј, неко сувопарно мудровање. Далеко од тога! За тај варљив утисак крив је начин читања одређеног тумача, увек сведен на његову основну знатижељу. Трагајући за имплицитном интелектуалном потком и мисаоним валерима,  нисмо истакли оно што је најбитније, да је пред нама пре свега роман велике читалачке пријемчивости.
Роман се чита лако, написан је у питком и питорескном стилу, призори се смењују модерним темпом. Имамо пред собом занимљиве ликове и биографије, мање или веће личне и породичне драме; потресне смене генерација и историјских епоха... А по мењању партнера у ходу и обиљу еротских сцена, роман има чак и елементе пикарског романа. Роман јесте мудар, али по импликацијама, између редова. Није есејизација белетристике, како се то теоретски каже, већ лепа књижевност са мислима о малим и великим тајнама живота. У том погледу је сродан са својим великим претходницима у нашој књижевности – романима Данила Киша и Давида Албахарија...  

Роман Лек против смрти је много више од наговештаја великог  романескног умећа, то је, уверени смо, велики почетак велике серије.    

субота, 25. март 2017.

ZORAN T. POPOVIĆ: BRAĆA I GOSTI



izvor: telegraf.rs
Mi smo dosta toga zasrali, sad je red na mlade da preuzmu odgovornost.

Naši političari imaju toliko veliki koeficijent inteligencije, da je meni potreban  mozak veći za jedan broi, da bi ih razumeo.

Ona mi se uopšte ne sviđa. Previše je pametna za moj ukus.

Zalegli smo za našu stvar. Svi smo u rovovima.

Braću smo dočekali hlebom i solju. Prasetina je za goste.

Budi muško i priznaj da si gej.


четвртак, 23. март 2017.

MILAN TODOROV: ŽIVOT ČINE NIJANSE



izvor: razvedrilo.blogspot.com
Između ustaša i četnika postoji ogromna razlika. Ustaše su njihovi a četnici naši.

Poštovanje volje građana je demokratija. Ja, recimo, nemam volje nizašta a država ne samo da to poštuje, nego i pomaže.

Svi neradnici u javnim preduzećima mogli bi uskoro da ostanu bez posla.

Pustili smo duh iz boce, ali se vratio. Napolju je gore.

Predsedniče, predsedniče, koliko je sati?

Šta je pravilno: „Sve je dobro što se dobro svrši“ ili „Sve je dobro kad se dobro svrši“?

Operacija je uspela. Pokojni pacijent nije dao pare uzalud.

Pakao ima devet krugova. Život čine nijanse između njih.


MILAN TODOROV: PROLEĆE

izvor: svevesti.com



U parku su se pojavili seksualni manijaci. Oni su prvi vesnici proleća.

понедељак, 20. март 2017.

MILAN TODOROV: SNOVI





izvor: zezajSe.com
Preminuo je u snu. Sanjao je bolju Srbiju.

Umro je od povreda zadobijenih tokom verbalnih sukoba.

Vođa je zaveštao svoje organe. Ako slučajno umre jednog dana.

Mi smo vojno neutralni, tako da mogu da nas bombarduju i Rusi i Amerikanci.

Izmišljeni neprijatelji su pitanje duha jednog naroda.

Glasački listići biće štampani na više jezika. Nešto kao prilikom gradnje Vavilonske kule.

Naše godine neće pojesti skakavci. Mi ćemo njih.

недеља, 19. март 2017.

MILAN TODOROV: PITANJE




izvor: natabanu.com
Nije tačno da Srbi nerado idu u muzeje. Oni prosto ginu za to!

Linija manjeg otpora vodi naviše.

Naši putevi su takvi da omogućavaju dvesta na sat. U prošlost.

Uzeo sam kredit. Ako sutra umrem, da me bar bankari ne zaborave.

Vlada je opozvala našeg ambasadora u Vatikanu. Izgleda da nije slušao Boga.

Nama optimistima je teže nego pesimistima. Oni bar mogu da kukaju do mile volje.

Ima li smrti posle ovakvog života?

ZORAN T. POPOVIĆ: DA SAM PREDSEDNIK




izvor: poljoinfo.com
Da sam ja predsednik želeo bih da svim građanima bude mnogo bolje, a onda bih to pokazao i na ličnom primeru.

Alko-test je jedini test koji uvek položim sa visokom ocenom.

Ja se u kući za sve pitam. Stalno me pitaju: kad će plata?

Bože, imam  samo jedno pitanje za tebe: zašto se liga šampiona uvek vremenski poklapa sa „Sulejmanom Veličanstvenim“?

Naš mrak je valjda ovoliko crn zato što je medijski. Drugo naučno objašnjenje ne postoji.


Teško je reći s kojim zemljama se Srbija danas graniči. To će morati ponovo da se utvrdi na terenu.

четвртак, 16. март 2017.

NAJČITANIJE KNJIGE U IZDANJU "ARHIPELAGA"

1
Aleksej Slapovski: Ja nisam ja
 











2
Eugen Šuljgin: S nekog drugog sveta













3
Ljudmila Ulicka: Zeleni šator
 











4
Ljubomir Erić: Sigmund Frojd Život sa strahom od smrti

 











5
David Grosman:  Vidi pod Ljubav














KNJIGA NEDELJE














6
Milan Todorov: Ne mogu ovde da dočekam jutro
BIBLIOTEKA:Zlatno runo
ŽANR:Priče
FORMAT:14x21
BROJ STRANA:180
ISBN:978-86-523-0139-3
POVEZ:Tvrdi
CENA:760 din.
CENA ZA ČLANOVE KLUBA ČITALACA ARHIPELAG:532 din.
Kratke priče o muškarcima.
Knjiga iznijansiranih i sugestivnih priča o sredovečnom iskustvu junaka na osetljivoj granici između vremena koje je prošlo i neizvesnog vremena koje stiže, između propuštenih prilika i nesigurnih mogućnosti, između zgasnute ljubavi i izazova urbane usamljenosti.
Knjiga o ljubavi i usamljenosti.
Potraga za ljubavlju kao potraga za smislom.

(izvor: Arhipelag.rs 16.03.2017.)


уторак, 14. март 2017.

MILAN TODOROV: GRADNJA



izvor: tavujaja.prica,rs
Čuvajte mi Srbiju. Odoh da popijem pivo.

Nekad se Skadar gradio samo na Bojani, ali mi danas gradimo na sve strane.

Kao najstariji narod na svetu mi se malo malo pa zaboravimo.

Nije tačno da svaki idiot može da bude predsednik. Može samo izabrani.

Komunisti su krivi za sve. Da nisu nestali možda bi nam bilo bolje.

Ne bismo prodali dušu đavolu, ali morali smo. Na tenderu ja ponudio najviše.

Dobro jutro komšija. Koliko si odležao?


Za rat je potrebno dvoje. Kao za  brak.

недеља, 12. март 2017.

MILAN TODOROV: PUTEM PROMENA



izvor: zezajse.com
Svaki izbori su neizvesni, jer se ne zna  koliko će ko glasova da pokrade.

Našem društvu nisu potrebne nove podele. I stare sasvim zadovoljavaju.

Bezbednosne službe rade isključivo u skladu sa zakonom. Ponoviću ovo još jednom, za slučaj da im je prislušni uređaj zatajio.

Nema više „Ja tebi, ti meni“. Sad ima samo: „A meni?!“

Najjači dokaz da smo krenuli putem promene je to što smo se odmah predomislili.

Ubio je čoveka za sitnicu. To je najbolji dokaz da sitnice čine život.

RATKO DANGUBIĆ: SUNCE I SENKE



izvor: putovanja.info
Mi možemo da vidimo svetlo na kraju tunela samo kad zažmurimo.

Udarci su tako niski da udareni odmah završava dva metra ispod zemlje.

Što ja ne mogu da budem zaštitnik građana, kad nemam nikakvog drugog posla?

Ne bi trebalo više ni mrtvi da glasaju, ako vlast ne uzme nekog od njih u vladu.

Kad gledate svoju senku, znači da ste Suncu okrenuli leđa.

Bratske narode mnogo toga vezuje. To je pravi Gordijev čvor.

субота, 11. март 2017.

MILAN TODOROV: KAKO PIŠEM AFORIZME



izvor: razonodaiostalo.com

Revolucije više ne jedu svoju decu. Sad je obrnuto.

Ja ljude ne delim na dobre i loše. Gde su tu zli?

Srbi, ne pitajte se šta Amerika može da uradi za vas, nego šta vi možete da uradite za nju.

Molimo istoriju da se ne ponavlja. Povraća nam se od tolikog okretanja.

Kako pišem aforizme? Odvajam ih od usta.

четвртак, 09. март 2017.

MILAN TODOROV: NIČIJI DANI




Egon Šile, izvor: impulsportal.net




Da me nema,
da me odnesu
bolnice sveta,
porodilišta gluvih
sudba prokleta:
gde bi one nade,
gde ono što se sneva?
Granice sveta u
utrobi majke mrtve.
U svemu što čovek gleda:
uzaludnost žrtve
i uzaludnost gneva.

ZORAN T. POPOVIĆ: ČEKAJ ME, SIGURNO NEĆU DOĆI




Svako ima svoju senku. Tako nas uči službena beleška.

izvor: sm...

On se toliko ostvario kao ličnost, da je prevazišao i samog sebe.

Stigli smo na dno i poboli našu zastavu, jer ljudska noga tu još nije kročila.

S muzičke tačke gledišta, u svakoj državi predsednik treba da bude prva violina, a ne prva truba.

Nijedna žena nikad nema šta da obuče. To je takozvani Evin sindrom.

Ceo dan je čekala da joj se javi, da bi mu rekla da nema vremena za njega.


среда, 08. март 2017.

MILAN TODOROV: VREMENA



izvor: talasic.wordpress.com
Vreme je za nevreme.

Znamo mi da nije pristojno gledati drugome u tanjir, ali šta da radimo kad u našem nema ničega?

Ako svako može da pogreši, to znači da lider može najviše.

Sirotinja voli da se slika za televiziju. Čula je da  kamera svakog ugoji.

Optimista misli da je čaša uvek polupuna, a pesimista je uvek dopuni.

Skupljam fiskalne račune već deset godina. Bog će mi platiti!

Dimitrije Tucović  je napisao „Srbija na istoku“, ali mi ne želimo nikog da plagiramo.

P.S.

Odabrao sam ovu sliku zbog toga što sam baš takve koturaljke, iste boje i kaiševa, imao kad sam bio dečak. Zvali smo ih rolšue. Pronašao sam ih slučajno među odbačenim stvarima u šupi u novokupljenoj kući u Jurišićevoj 15. u Petrovaradinu, 1960.godine. Verujem da su pripadale Mini Heser, pre nego što se odselila. Vozio sam ih besomučno na uglačanom platou ispred škole, na ulazu namenjenom isključivo za nastavnike, sve dok me baba Kosa, domarka, koja je stanovala u sobi do zbornice i tu pravila pogačice koje je tajno prodavala učenicama - nije otkrila i metlom trajno proterala odatle. (Više o Mini Heser u romanu "Lek protiv smrti".)

SREĆKO DRK: SALVETE



izvor: hausmajstori
Pišite na salvetama, tako će pisana reč ići od usta do usta.














(S.Drk, zaboravljeni petrovaradinski aforističar 1938-1993)

уторак, 07. март 2017.

NINUS NESTOROVIĆ: SLUČAJEVI



izvor: beogradnocu.com
Ovde su samo psihijatrijski slučajevi ostvarene ličnosti. Što umisle, to i budu!

Mir koji sklopimo, moramo i da rasklopimo. Da bi i sledeća generacija imala s čim da se igra!

Najzasluzniji građani dobijaju ordenje.Ostali ni to!

Bogati su se navukli na kokain, a siromašni na patriotizam. Nažalost, ovi drugi se mnogo češće predoziraju!

Više ne mešamo stvarnost i bajke. Sad pijemo čisto crno.

Bio sam u policiji i dao intervju, ali ne verujem da će to igde biti objavljeno.

Država je prestala da finansira kriminal. Sad on finansira nju.

Odavno sam prestao da verujem u Boga. Zbog toga neću glasati za njega.

понедељак, 06. март 2017.

ZORAN T. POPOVIĆ. NAUČNA FANTASTIKA




izvor:balkanlife.net
Kupio je mesečno sledovanje kondoma. Srećom, prodaju na komad.

Umro je od gljivične infekcije. Pojeo je otrovnu pečurku.

On je u krevet uvek išao s dobrom knjigom. Zato ga je žena i ostavila.

Dobro je što pokojnik ne može da vidi ko ga sve rehabilituje. To bi ga sasvim dotuklo.

Fotografija na parti je ona, za uspomenu i dugo sećanje.

Kako prolaze godine, seks mi sve više postaje ekstremni sport.

Priče o boljem životu nisu bajke. Ali neka naučna fantastika jeste.


MILENKO MIHAJLOVIĆ: KARIKATURA (50.51,52, 53,54)




недеља, 05. март 2017.

MILAN TODOROV: TIHO TEČE MISISIPI

izvor: saznajlako.com


Sve radimo da se okupatori  kod nas odlično provode, ali nas oni ipak nikad ne zovu u uzvratnu posetu.

Lako je Misisipiju da tiho teče, kad ne deli dva naroda.

Mi smo ponosan narod i to svakom porobljivaču odmah kažemo da ne bi posle bilo nesporazuma.

Ranije smo ratovali svakih pola veka, ali danas živimo mnogo brže.

Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan. Umro je.

Ne priznajemo crvene Interpolove poternice. Mi smo s komunizmom davno raskrstili.


REČENICE KOJE VOLIM (52)



Limeni doboš - plakat za film
„Svi znamo da živimo u haotičnom svetu. Nemamo više čak ni jasne ideje šta je ovaj svet. Nemamo više nikakvu ideologiju koja bi pred nas postavila neku jasniju viziju sveta.“





Folker Šlendorf, reditelj u intervjuu Politici, 5.3.2017.

субота, 04. март 2017.

ZORAN T. POPOVIĆ: PAUZA



izvor: poljoinfo.com
Taj političar uživa nepodeljene simpatije građana. Svi se slažu da treba da podnese ostavku.

Narodna skupština neće raditi do daljnjeg. A i dok je radila bila je raspuštena.

Skener je pokvaren, tako da pacijenti s njim mogu samo da se slikaju.

Ovi što idu zamnom nisu moji sledbenici. Oni me stvarno prate.

O tajnoj policijskoj akciji, obavešteni su i svi kriminalci. Naša policija neguje transparentnost u radu.

Radi se o klasičnoj zameni teza. Ja nisam lud, već zbunjen!


четвртак, 02. март 2017.

MILAN TODOROV: POJEDINAČNI ISPADI




izvor: opušteno.rs
Počela je izborna kampanja. Već sad se vidi da je prinosnija od kampanje vađenja šećerne repe.

Da li je neko bio saradnik okupatora ili nije, znaće se kad prođe okupacija.

Mi smo lider na Balkanu, mada i kod drugih ima pojedinačnih ispada.

U vlasti ima i onih koji do sada nisu ništa radili. Ali sad nam rade!

Ako kontaš, znači da si ti neki intelektualac.

Ovde je još samo seks ulaganje u ljudske resurse.

Mi ne znamo za sramotu. Krhko je ljudsko znanje.