Imao sam čast da među prvima zapazim aforistički dar Todorova i da budem recenzent njegove prve zbirke aforizama, sa simboličnim naslovom Sirotinjska zabava, u izdanju Dange. Drugi recenzent i ujedno urednik te izdavačke kuće bio je as našeg aforizma Aleksandar Baljak. I direktor i glavni urednik Dange bio je vrhunski satiričar i dramski pisac, urednik čuvenog Indeksovog pozorišta, Petar Lazić. Ova ugledna imena pominjem kao srećan sticaj okolnosti na književnom startu Milana Todorova, što je inače redak slučaj ne samo kad su u pitanju satiričari već i pisci drugih žanrova.
Naslov zbirke je kolokvijalna sintagma relativno novijeg vremena, metafora nastala u sirotinjskim naseljima, koja svodi noćni život na seks i spavanje, za razliku od imućnijih članova društva, koji imaju para za kafanske i druge provode. Aforizam izmešta uvid iz socijalne u političku sferu i folklorni topos pretvara u metaforu raslojavanja društva na one koji imaju i one koji nemaju. Kratke narodne umotvorine – pre svega izreke – Todorov često koristi u tvorbi svojih aforizama, ali u njegovom spisateljskom razvoju uočavamo krupne poetičke promene. Dok je u prvim zbirkama, kao i drugi aforističari, stare obrasce prepoznavao u aktuelnoj zbilji i od stare forme i nove prakse pravio duhovite opaske u radijusu od otvorene kritike neslaganja reči i dela do jezičko-stilskih bravura u stilu smešne smeše Ogdena Neša, u potonjim zbirkama, a to posebno važi za zbirku Pokori se i počni, Todorov folklorne motive i topose sve manje koristi kao ilustrativno-dekorativne elemente, kao milje i analogiju, a sve više u duhu Eliotovog poimanja jedinstva tradicije i inovacije kao jedinog integralno humanističkog modusa vivendi. U tu evoluciju stila ugrađena su dva postupka: ekonomizacija (maksimalno sažimanje) izraza, i oneobičavanje iskaza kroz viši stepen sinteze refleksije i ikonografije prohujalih vremena sa modernim empirijskim i intelektualnim iskustvom. Tim načinom sačuvana je živopisna egzotika repera iz dubine vremena a sugestivnije naznačeni aktuelni izazovi i vinovnici neveselog stanja.
Radijus otvorene ili diskretne citatnosti Todorova je vrlo širok: reske opaske o aktuelnim temama posredovane su analogijama i asocijacijama političke, naučne, verske i kulturne sfere, što značenjima i porukama daje reljefnost i uvećava estetsku vrednost. Posredovanje poruke reperima i ikonografijom prošlosti je i u funkciji taktike govora između redova, pošto u monističkom režimu otvorena kritika ne samo što se nije tolerisala već je bila i opasna. Prvi aforizam zbirke ovaploćuje ironijsku distancu postupkom aluzivne metaforike: Najpoznatiji slepac u našoj istoriji nije se zvao Filip Višnjić.
Citirani aforizam je indikativan za razumevanje recepcije. Naime, većinski čitalac (i nesvesno) podrazumeva da su njegova i spisateljska percepcija podudarne. Ako zanemarimo manje ili veće individualne razlike i uzmemo da su u trenutku nastanka nekog dela približne percepcije stvarnosti između pisca i čitaoca, to mnogo manje važi za čitaoce u drugom vremenu, a pogotovu u izmenjenom socio-političkom kontekstu. Nekad je aktuelno poimanje blizu onovremenog, nekad podaleko. To, razume se, zavisi od stepena srodnosti negdašnjeg i današnjeg konteksta. Svi čitaoci prevešće neutralni (tehnički) iskaz u političku atmosferu i uz posredovanje Domanovićeve metafore slepog vođe asocirati nekog od vođa ili sve njih zajedno. Samo stariji čitaoci i mlađi sa istorijskim predznanjem imaće isti reper sa piscem – najvećeg sina naših naroda i narodnosti. Ostalim čitaocima biće u prvom planu ili neki noviji vođa ili vođa kao obrazac određenog načina vladanja.
Topos vođe u adresantnijem vidu dočarava nam aforizam: Tek kad je vođa postao počasni doktor svih naših univerziteta, shvatili smo da bez velike muke nema nauke. Lik vođe kao homo universalisa (sveznajućeg, najboljeg u svakom pogledu...) ovde je podrazumevao Tita, ali krug implikacije je mnogo veći – svim vođama je svojstvena univerzalistička iluzija o svojoj veličini i vrednosti. Naš satiričar je uverljivo dočarao izgradnju legendarne veličine od skromne građe. Naime, pošto su vođe pre no što su postali nadljudska bića bili ljudi većinskih odlika, od krvi i mesa, mora se nekako premostiti to čudo preobražaja malog u veliko. U tom pogledu, i najskromnije znanje mora da se čarobnim štapićem političke (sve)moći preobrazi u vrhunsko. Mi znamo da je Tito bio bravar, ali iz njegovih autobiografskih zapisa i iskaza saznajemo da se često u revolucionarnom radu predstavljao kao inženjer. Kićenje tuđim perjem pravdao je zametanjem traga policiji, ali to je nesumnjivo bio i kompleks: Naš bravar se nije bez razloga izdavao za inženjera. Konstruisao nam je pakao.Na prvi pogled reklo bi se da je satiričar preoštro karikirao razložnu kamuflažu, no implikacija aforizma prevazilazi rezon taktičke funkcionalnosti – predočava nam vođine božanske prerogative; ne samo državni i regionalni već i planetarni inženjering – Tito je samog sebe smatrao jednim od najvećih državnika sveta, većim i od vladara najvećih sila.
Mi(s)tifikacija proleterskih vođa imala je i drugu stranu medalje. Skromne zanatlije promovisane su u majstore svetskog inženjeringa, ali morale su se u ime proleterske ideologije i ravnopravnosti sakriti (maskirati) i faraonska moć i raskoš bez premca dok veliki deo naroda grca u siromaštvu. Formula opravdanja je, setimo se, bila: nijedna od mnoštva vila nije bila vođino vlasništvo već samo trenutno na njegovom raspolaganju. Zato pisac, diskretnom ironijom maskiranom pseudo-konstatacijom činjeničnog stanja, koje doživotnu raskoš podvodi pod rubriku trenutnog raspolaganja, osuđuje nezahvalnost njegovih naslednika: Prodaju mu vile, vozove, jahte, avione. On to nije ničim zaslužio.
Naknadnu pamet ili pseudo-hrabrost podaničkog mentaliteta satiričar nam predočava analogijom iz životinjskog carstva: Lako je mrtvom vuku meriti rep, pogotovu što je i on voleo lov. Suptilnom poentom – ljubavlju prema lovu – predočena nam je ogromna, principijelna razlika između životinjskog lova, standardnog načina ishrane predatora, i ubijanja životinja kao otmenog hobija ljudi posebnog kova, među kojima je vođa najbolji lovac ne samo među nama već među vođama celog sveta. A naš vođa je bio takva veličina da je i godinama nakon smrti bio neprikosnoven: I posle Tita – Tito! U atmosferi te idolatrije nastajala je knjiga Sirotinjska zabava. No vratimo se iz postrevolucionarne faze u poluvekovnu socijalističku revoluciju: Za revoluciju su od najvećeg značaja bili srp, čekić i ekser za sliku na zidu. Kad smo već kod slike na zidu kao obavezne ikonizacije ljubavi prema vođi, satiričar uočava da je ikonografija fokusirana samo na jedan lik – divinizacija više lica ili nekog foruma zbunjivala bi narod i rasipala ljubav: Slika kolektivnog rukovodstva nikad nije bila na zidu. Narod bi pomislio da je to tajna večera. Metafora u vidu biblijske asocijacije je dvoznačna – vera je kao opijum za narod satanizovana i prognana, ali je zadržana poruka narativa tajne večere – nije isključeno prisustvo izdajnika u najužem, odnosno najvišem krugu.
Narativ izdaje obilato je korišćen u našoj epskoj tradiciji, a još revnosnije u političkim obračunima. Ista matrica se rabi i u političkom čitanju klasične epike – Vuk Branković je srednjovekovni simbol izdaje, a u partizansko-partijskoj topici izdaje to su IB-ovci, Đilas, Ranković, liberali... Odnos prema istini (činjenicama) je sveden na arbitražu najviše vlasti, anatema s vrha je jedina istina i pravda. No, bez obzira što je sva vlast u rukama vođe, on i njegova svita znaju da je čista sila mač sa dve oštrice, pa obe oštrice maskiraju dobrotom i ljubavlju: Ko je protiv nas, taj ne zna šta je dobro. Drugim rečima, sve se čini u ime i za dobro naroda. O moralnoj čistoti i uzornom karakteru ratnih (kolo)vođa svedoči njihova ikonička biografija: On je bio komunista još dok se nije znalo da li će to biti korisno.
Stvarnost i politička predstava o njoj katkad se bitno razlikuju. No kad sa svih nivoa vlasti i iz svih medija neprestano slušamo isto, prestanemo da verujemo svojim očima, posumnjamo i u čula i u razum. Politička marginalizacija, pretvaranje slobodnih građana u bezimenu masu, dovodi do gubljenja ne samo sopstva već i svih koordinata: Ponekad pomislim da nisam u pravu. Ali, ko sam ja da o tome presuđujem!
Proklamovanu harmoničnu strukturu socijalističke države – seljaci, radnici i poštena inteligencija, ideologemska trijada koja integriše sve slojeve društva u pozitivnu, što će reći poslušnu celinu, katkad narušava poneki naivni ili dezorijentisani član bilo kojeg od pomenutih slojeva – seljak kulačkog porekla, zavedeni radnik, ali najčešće je na tapetu vlasti nepoštena inteligencija, koja je opravdano najveća i najčešća meta ideoloških i administrativnih odstrela – učeni ljudi u službi đavola su večni zakleti neprijatelji Revolucije! Taj sukob nam je satiričar predočio locirajući folklorni idiom popuštanja pametnijeg u revolucionarni etos, koji nemilosrdno raskida sa svim predrasudama tradicije: Vlast nije želela sukob sa inteligencijom, ali je shvatila da pametniji ne može večito da popušta. Ideološku čistotu, srž svih vrlina misli i osećanja podobnih građana, održavali su revolucionari sa izuzetnim afinitetom, politička avangarda, neka vrsta nadintelektualaca. Profil tih prvoboraca idejnog fronta satiričar nam je efektno predočio ukrštajući doslovno i prenosno značenje glagola rasturati: Pre rata je rasturao partijsku štampu, a posle rata čitave redakcije.
Pisci i svi ljubitelji aforizama znaju da je paradoks sržni deo, spiritus movens aforizma. Evo majstorski predočenog kontrasta između političke elite i nižih slojeva društva: Najbolji kadrovi potiču iz siromašnih porodica. Ko bi rekao da će sirotinjska zabava dati takve rezultate. Pisac je na suptilan način prikrio ironijsku distancu – metafora sirotinjska zabava nije populistička sugestija i taktičko sredstvo borbe protiv bele kuge – ova boljka se pojavila i postepeno širila tek tri decenije nakon Revolucije – već je topos društvene bede, koji implicira ne samo društvenu marginu već i nivo duhovne bede. Satiričar vraća političare u društveno-vrednosni kontekst koji su nam sami, kao dokaz svoje iskonske (po rođenju) bliskosti sa narodom podastrli kao svoj zavičaj.
Pojam jedinstva vlasti i naroda, opšta jednakost, priziva, po principu spojenih sudova, mitifikaciju ne samo vlasti već i naroda. Zamenivši kritičarski topos priča kolokvijalnim toposom vic, pisac naglašava ironijsku distancu, karikira ideologemski intoniran populizam: Mi imamo najbolji narod na svetu, a vlast je iz istog vica.
Kad su idealni, cilj i sredstvo se stapaju u nov, jedinstven fenomen, ovaploćuju savršenstvo. Dizanje Revolucije je već i njena realizacija, uspeli ustanak je obezbedio večni ostanak vlasti. Nema potrebe da se više išta čini i menja – svaka promena bila bi korak unazad, kontra-revolucija. Posle Revolucije jedino je bitno da građani svakodnevno dokazuju vernost: Kad plati članarinu, revolucionar je miran. Revolucija je stala jer je već na prvom koraku ostvarila cilj. A da cilj ne bi izgubio auru ideala, morao se zaštititi: Revoluciju smo konzervirali da bi duže trajala.
Kad je mirovanje (sedenje skrštenih ruku) idealno ponašanje revolucionara; kad se Revolucija pretvori u sopstveni spomenik samoj sebi umesto da novim idejama i pregnućima gradi novu stvarnost, mora da bar u nečemu raste. Ako ne može u kvalitetu – nivo vođe je metafizički zenit – može u kvantitetu. Što je rat dalji, sve je više ratnika! Dva svedoka su dovoljna da jednim potpisom ostvare dva dobra, i državi i narodu – da političkom rukovodstvu povećaju stado poslušnika i da novim članovima obezbede status i privilegije prvoboraca. Ovu poraznu istinu o falsifikovanju istorije satiričar je preneo u još porazniju sferu, u kameleonsku psihu mase, u zdušnu podršku generalima nakon dobijene bitke kao da su u njoj i sami učestvovali: Da je ustanak počeo 1945, imali bismo više prvoboraca.
Ustanak je počeo kao borba protiv okupatora, ali se, najpre potajno a potom i javno, postepeno preobražavao u revoluciju: NOB je bila i revolucija. Dakle, nekom rat a nekom brat. Da su borci bili puki poslušnici a revolucionari korisnici slobode i državnih dobara, pokazalo se belodano tek u miru: Pre rata narod je bio nezadovoljan jer je bio obespravljen, a danas je s pravom obespravljen. No, sloboda izražavanja je znatno veća: Ono što juče nisam smeo da kažem danas već mogu da oćutim. Promena je još dalekosežnija ako se uporedimo sa davnim vremenima: Ako se uzme u obzir da su donosioce loših vesti od davnina ubijali, štampa nema prava da se žali na loš tretman. Strogo uzev, danas su sami novinari krivi za svoje nevolje. Još preciznije rečeno: Moždane vijuge su krive. Pojam dijaloga je postao toliko suptilan da su reči postale suvišne: Dijalog toliko uspeva da nemamo reči.Povremeno ipak dolazi do sudara vizija stvarnosti – vlast toliko odmakne napred da je masa kao avangardu ne stiže i ne razume. Zato je, kad god revolucionarna teorija i praksa prestignu javno mnenje, neophodan ideološki rad sa masama – bez te mentalne obrade ne bi razumele ne samo sadašnjost nego ni prošlost i njene muzejske ostatke: Zbog renoviranja svesti posetilaca muzej će izvesno vreme biti zatvoren.
Obrada svesti je deo opšteg revolucionarnog inženjeringa – stvaranja novog čoveka i besklasnog društva. Podrazumevajući dosezanje apsoluta samo težnjom ka boljem a ne već ostvarenom proklamovanom cilju, koji nam asocira Prokrustovu postelju, satiričar karikira to uzdizanje trenutnog stanja na tron ideala značenjskim kontrastom sintagme bolje ne može biti: Naše društvo je organizovano da bolje ne može biti. Radne pobede su toliko velike da dobijaju etiketu istorijske, a nema istorije bez snažne armije: Danas je svečano otvoren most „Bratstvo-jedinstvo“. Kolona tenkova je prva prošla njime.
Kao što i radne podvige overava herojska armija, ona je brana i od svih sumnji u ispravnost našeg mirnodopskog puta – naknadne pameti svih protivnika režima: Posle bitke svi generali su pametni, a ovo je najduži period mira. Prirodno je da se u dugim periodima događaju greške i propusti. To su mahom sitne prolazne slabosti, ali događa se da se suočimo i sa velikim preprekama – da njih nije bilo, već bismo stigli do zacrtanog cilja. Evo komičnog sudara sintagmi taman stići i na pola puta: Taman stignemo do cilja kad nam se nešto ispreči na pola puta.
Aforizam koji je ušao u mnoge naše i strane antologije pregnantno kontrastira tržišnu i komandnu ekonomiju: U socijalizmu su dva i dva četiri. U kapitalizmu takođe. Ali, kakva razlika! Satiričar nije ekonomista, ali je intuicijom naslutio krah tobože planske, a zapravo komandne privrede, u čvrstim rukama političke vrhuške.
Retorika novog poretka je usrećiteljska, u jarkim bojama velikih obećanja, ali pošto usrećiteljsku misiju neprestano demantuje stvarnost, obećanja moraju da se ponavljaju i obnavljaju nadu: Sve naše krize su prolazne. Odu i dođu. Da bi i neverne Tome verovale u neprestani napredak, rukovodioci neprestano obilaze zemlju, naročito postradala i ugrožena područja. Evo gorke ironije koja izvire iz sintagme postradalo područje u užem i širem smislu, iz prelaska usko doslovnog značenja u opštu metaforu: Rukovodioci krstare zemljom uzduž i popreko. Izgleda da je postradalo područje veće no što se u prvi mah činilo.
Ima nestrpljivih koji bi hteli vrli novi svet preko noći.Njima se to mora slikovito objasniti, svima razumljivom kolokvijalnom sintagmom, metaforom koja u pojmovniku ratara označava beskrajno dugo vreme: Socijalizam je dug proces. Nije to kao gladna godina.
Todorov nam je knjigom Sirotinjska zabava predočio uzduž i popreko Titovo razdoblje – mnogobrojnim socio-psihološkim opaskama, vrcavim humorom, višeslojnom metaforikom, suptilnim asocijacijama i analogijama iz istorije i kulture. To je vivisekcija našeg društva u toku više decenija, sa satiričnim skalpelom vrhunskog majstora.
* * *
Iako je aforizam najkraća književna forma, Todorov objavljuje knjige aforizama u velikim razmacima. Mada izvrstan aforizam može da nastane u minutu, da se rodi iz usputne misli ili asocijacije, naš satiričar je svestan da je to isto toliko zahtevna forma koliko su i drame i romani. Razume se, reč je o knjigama/zbirkama, ne o pojedinačnim aforizmima. Uz redak talenat, i stroga selekcija, testirana protokom vremena, zaslužna je za tako visok nivo njegovih knjiga. Zašto je test vremena bitniji za kraće nego za duže forme? Zbog razlike u obimu i reljefnosti konteksta. Drugim rečima, duže forme, iako su u duhu svoga vremena i miljea, stvaraju i svoj sopstveni kontekst, svet za sebe, kako se to figurativno kaže. Zato romani mogu da budu zanimljivi iako nisu u prepoznatljivoj korespodenciji sa vremenom u kome nastaju. Mogu tu autonomnu kontekstualnost da dosegnu i aforizmi, ali se to postiže mnogo teže i ređe. Drugim rečima, mnogi britki i duhoviti aforizmi meteorski zasvetle čim se rode, ali brzinom meteora se i ugase, čim čitaocima iščeznu iz vida povod, odnosno referenca koja ih je motivisala. To, strogo uzev, i nisu pravi, istinski aforizmi, već aforistički komentari, kritičke žaoke akterima nesavesnih ili nesuvislih zbitija. Sjajan primer pisanja na dva koloseka – na tekućoj traci i na širem fonu vremena i prostora je Dragutin Karlo Minić, koji svakodnevno u novinama objavljuje britke i duhovite aforističke opaske, ali za knjige pravi strog izbor. Ova napomena posebno je bitna za mlade autore, koji, zavedeni svakodnevnim prisustvom u kritičkoj javnosti, mogu da zanemare često neprimetnu razliku između efektne i duboke dosetke, između neodložnog zova aktuelnosti i manje atraktivnih ali značenjski dalekosežnijih i trajnijih temata i narativa.
* * *
Ostrvo bez blaga je, stariji čitaoci se sećaju omiljenog štiva iz mladosti, izokrenuti naslov čuvenog romana Roberta Luisa Stivensona (Ostrvo s blagom). Podsetimo se, ovaj roman nije postao svetski bestseler samo zbog visoke književne vrednosti i uzbudljive gusarske priče već što je imao čitav splet povoljnih okolnosti – štampao ga je čuveni izdavač Galimar, sa raskošnim ilustracijama Fransoa Plasa i reprodukcijama slika, gravira i crteža drugih umetnika, sa atraktivnim objašnjenjima Žana Randijea, profesora Pomorske akademije...
Asocijacija po suprotnosti je odlično izabrana kao kontrateža bede (raspada i pljačke države) naspram basnoslovnog blaga, ali naslov ima i unutarnju dinamiku – implicira veliko bogatstvo (blago) države pre raspada i besprizornu pljačku u toku i nakon raspada. I kao što bogatstvo može da raste, može beskrajno i da se čerupa. Prvi aforizam knjige ovaploćuje upravo taj maratonski put do krajnje bede: Uništili smo prvu, drugu i treću Jugoslaviju, ali nas uvek kopka pitanje da li smo možda mogli i više.
Rat se tematizuje kroz dva međusobno prožimajuća lajtmotiva razvijenih u narative. Jedan podrazumeva našu nevinost: sve ratove su izazvali drugi, mi smo samo čuvari otadžbine. Drugi narativ izrasta iz prvog – to je mit o našoj nepobedivosti iako su protiv nas oduvek bile i ostale sve ale sveta. Ako se u ratu protiv nebeskog naroda unapred zna ishod, kako se usudila najveća armada današnjice da zarati sa nama? Da bi unapredila strategiju i taktiku ratovanja: Sa nama su ratovale najrazvijenije zemlje sveta jer se od nas može dosta naučiti. Mi smo rat uzdigli do filosofije života – mnoge mladiće je rat toliko fascinirao da su mu se predali i dušom i telom: Mnogi mladi se nisu vratili iz rata. Mladosti je sve dozvoljeno. Poklič mirotvoraca Vodite ljubav a ne rat saobrazili smo ljubavnoj topici našeg folklora: Pre je bilo daleko od oka, daleko od srca, a onda se neko setio snajpera.
Bratoubilačkom ratu Todorov nije prišao po širini već po dubini – smatrajući da su međunacionalni odnosi literarno obrađeni i uzduž i popreko, glavnu pažnju je posvetio doslovnoj braći, braći po materi. Satiričar je efektno uklopioepski narativ iz partizanskog rata u današnji ratni kontekst: Nas dva brata oba ratujemo, ne plač`, majko, ako poginemo na različitim stranama. Toposi i obrasci epske retorike česti su gradivni elementi ovih aforizama – evo kako je topos epske poezije o ratovima sa Turcima suptilno uklopljen u duh našeg vremena: Hrani sina, pa šalji u inostranstvo. Srbija se umiriti ne može. Mreža asocijacija obuhvata ceo svet i sva vremena, uključujući i biblijsko, što je prirodno s obzirom da smo narod najstariji: Kain je ubio Avelja. Srpska posla. Ako smo takvi kao braća, šta tek da kažemo za komšijske odnose: Gde si, komšija? Ne može čovek puškom da te nađe. Odnos među komšijama je indikator odnosa između zaraćenih strana: Ratna sreća je promenljiva. Malo su oni ubijali nas, a malo smo mi ginuli od naše ruke.
Ako je junak prethodne zbirke bio i posle Tita Tito, u glavnom fokusu ove knjige su bratoubilački ratovi, sa raspadom države kao posledicom, i urušavanje tradicionalnog sistema vrednosti bez uspostavljanja novog. A pošto u svetu vrednosti nije moguć vakuum, na društvenu scenu se vratilo pravo jačeg, nazvano prirodno pravo.No satiričar nam skreće pažnju da ljudsko i životinjsko društvo nisu ista – zakon jačeg jeste prirodno pravo u zoo-svetu – lav ima pravo da ubije i pojede gazelu ili zeca, ali čovek nema pravo da ubija i pljačka ljudsku nejač. Ako je pravo jačeg, bolje reći najjačeg, u monističkom režimu u praksi bilo jedino na sceni, u pluralnom društvu to po definiciji ne bi smelo da bude. U demokratiji odlučuju svi! Satiričari su se već uplašili da će ostati bez posla jer neće imati građe – nepravde i drugih zlodela. Pesnikinja i satiričar Vesna Denčić je brzo prozrela prirodu nove vlasti: Biće to novo osveženje za našu satiru. Da bi višestranački sistem bio u duhu demokratije, neophodan je samo jedan uslov: stranačka ravnopravnost. A dobili smo pseudo-višestranačje – najveća stranka je toliko iznad drugih da sama odlučuje o svemu, sve ostale su ikebana: Vladajuća stranka se ne meša u posao sudija. Ona veruje u profesionalnost sudija koje postavlja i razrešava. Jednoumlje je ostalo i u medijima: Nije to revanšizam. Bez posla u medijima su ostali samo neradnici koji nisu hteli da rade za novu vlast.
Kako satiričar objašnjava lako uspostavljanje pseudo-demokratskog poretka? Zapazio je da je ljudska svest krhka i vrlo prilagodljiva, pa gotovo bez otpora sve prima zdravo za gotovo. Totalitaristi su smatrali da sto puta treba reći laž da bi postala istina – novi vladari su otkrili da je sasvim dovoljan i broj tri: Triput ponovljena laž postaje istina. Dakle, ovo je demokratija, ovo je demokratija, ovo je demokratija. Pisac je ironiju pojačao do karikature – ko prihvati minimum, prihvatiće i ništa: S dolaskom demokratije bolje se osećamo. Lekari kažu da ćemo uskoro moći da jedemo, hodamo, možda čak i govorimo.
Patologiju svakodnevice pod maskom idealnog režima Todorov je osvetlio iz svih uglova, a da bi se kvalifikovao za tako delikatan zadatak, najpre je sebi obezbedio kompetenciju: Kupio sam fakultetsku diplomu, mada sam mogao te pare da potrošim i na neku pametniju stvar. Kupovina diploma je u vreme nastajanja ove knjige bila redak slučaj, danas je masovna pojava – pisac je bio vizionar, ali je zapazio i inflaciju diploma i malu vajdu od njih, tako da je već tada ta kupovina bila iracionalan trošak. Preziranje znanja je već dva veka konstanta naše tradicije, nezavisna od političkog režima: Potičem iz stare porodice intelektualaca. Mi nismo imali šta da jedemo još u prošlom veku.
Da bi nova vlast formulisala perspektivu razvoja, mora najpre da snimi trenutno stanje: Naš nasrod je krajnje zaostao. Danas umire od gladi umesto da je to obavio još u Srednjem veku. Po logici društvene dijalektike, najveći problem – glad – treba pretvoriti u razvojnu šansu: Ta šansa je u izvozu hrane. Tako ćemo zaposliti milion gladnih. A neuporedivo je bolje biti u državnoj službi nego na ulici. To potvrđuje i porodični primer: Sin mi se zaposlio u velikoj državnoj firmi. Bolje to nego da prosi ispred crkve. Standard nam je, bar zasad, toliki da šansu za preživljavanje imaju i beskućnici: U Srbiji se sve više ljudi hrani iz kontejnera. To je dokaz da imamo hrane i za bacanje.
U lošoj privredi je Sizifov posao naći bilo kakav a kamoli dobro plaćen posao. Zato je naša mudra vlast izmislila perpetuum mobile – nadposao. Da bi ohrabrila najbolji narod na svetu, vlast je odlučila da nagradi sve prave rodoljube – građane revnosne u lojalnosti. Svakom patrioti obezbeđen je dostojan život – i neverne Tome treba da vide da je i lepo i korisno biti patriota: Ja sam patriota. Od nečega mora da se živi. Mada je kult rada ostatak grešne ideologije radničke klase, može se dovesti u vezu i sa biblijskom etikom: Šest dana u nedelji radimo, a sedmog uživamo u posledicama. Posebno je važno kakvi su nam ambasadori. Ako bi to bili pametni i sposobni ljudi, postaćemo zemlja bez pameti: Na ambasadorska mesta u strane zemlje treba slati nesposobne ljude. Dosta je bilo odliva pameti!
Summa summarum, evo kakvo nam je stanje u državi: Stanje u vojsci je o kej, u policiji haj, a u ekonomiji kul. Prava je šteta što naš narod ne zna engleski. Lakše je razumeti ironiju Miroslava Krleže, čuvenog pisca naše braće Hrvata: Nikad nije bilo da nekako nije bilo. To je u najkraćem vizija razvoja Srbije. Našeg satiričara ne žalosti što su Srbi lud narod, jer naše ludilo nije kao duševno stanje drugih ludih naroda: Dobro je što je kod nas svako lud na svoj način. Kolektivno ludilo je najopasnije. Osim što smo daleko od legendarne srpske sloge, bar po pitanju ludila, mi smo pelcovani i protiv drugih opasnih boljki, poput emocija i samilosti: Nemamo ni srama ni stida. Ne smemo dozvoliti da nas vode emocije. Najteže je primetiti društveni i lični boljitak, kao da ga neko misteriozno biće krije od nas. Ima leka za tu nevolju, to je čarobni med medija: Odvajam od usta za novine. Volim da pročitam kako mi je iz dana u dan bolje.
Važnije je nečinjenje nego činjenje na svoju ruku, bez nadzora i kontrole. To važi i za čuvare reda i poretka: Što da policija žuri sa rasvetljavanjem zločina kad žrtva neće nikud pobeći?! Za razvoj društva i što duži opstanak vlasti na vlasti veoma je važan odnos prema opoziciji, što je naš satiričar efektno izrazio toposom dolazak đavola: Morali smo da satanizujemo opoziciju. Inače bi đavo došao po svoje. Drugi korak satanizacije je sudski proces. Tu se ne sme zatajiti – ako prvobitna optužba nije dovoljno teška, treba je dopunjavati sve do izricanja najstrože kazne: Optužnica se uvek može koječim dopuniti. Nije ona Sveto pismo. No, pravde radi, treba uvek uvažiti i olakšavajuće okolnosti: Gospodine sudijo, ja tog čoveka nikad pre nisam ubio. Molim da mi se to uzme kao olakšavajuća okolnost. Sve što nam vlast radi, od rođenja pa do groba, treba da bude u ime čoveka i za čoveka: Ne može živ čovek u grob. Treba mu pomoći.
Uvereni smo da utisak o knjizi verno dočarava autorefleksivni aforizam: Aforizam je roman koji se čita u jednom dahu. Poslednji aforizam zbirke sadrži i naslov knjige: Da je Stivenson bio Srbin, napisao bi OSTRVO BEZ BLAGA. Krug je zatvoren, otvorimo još jednom ovu blagotvornu knjigu – duhovitu, umnu, lekovitu...
* * *
Deceniju nakon prethodne, Todorov je objavio zbirku aforizama Pokori se i počni (2013), u izdanju male beogradske kuće Binder, sa recenzijama Vesne Denčić i Aleksandra Baljka. Sve je upućivalo na izuzetnost – pisac sa mnogim lovorikama, kantovski strog Baljkov izbor i tolika fascinacija urednice Vesne Denčić da se čitajući rukopis glasno smejala misaono-stilskim bravurama – pred nama su doista izvrsni aforizmi, mnogi antologijske vrednosti.
U naslovu knjige prepoznajemo sintagmu scenskog miljea – mig učeniku da gestom naklona publici počne svoju recitaciju. No razlika između pokloni se i pokori se, bon-ton gesta i izraza ropske zavisnosti od drugih je ogromna. Shodno tome menja se i pojam početka – vrednosno neutralan, čisto tehnički iskaz postaje objava moralnog pada.
Kad pokornost postane glavna ljudska odlika, ostaje samo jedna kičma uspravna. Sve druge se povijaju prema njoj, a svi zakoni postaju prsti jedne volje: Insistiranje na poštovanju zakona još jedan je grub atak na nezavisnost našeg sudstva. Umesto da se iskoreni, korupcija se još dublje ukorenjuje. Da nam to zlo ne bi slomilo srce i dušu, satiričar ga nam ne predočava rečima grube stvarnosti već tegoban egzistencijalni iskaz premešta u pitomo polje gramatike – svršeni glagol iskoreniti oplemenjuje fluidnim značenjem sintagme biti i ostati: Iskorenili smo korupciju, koja je bila i ostala naš najveći problem.
U neslobodi ništa ne godi ni duši ni telu – čak i igra, zabava i kultura postaju olovni teret: Ispratili smo sva kulturna dešavanja u gradu. Samo da ih više ne vidimo! Ono što je po definiciji duhovno osveženje i što oplemenjuje život postaje duševni kuluk!
Kad je sve muka telu i duhu, duševna praznina postaje lagodna atmosfera. Na društvenoj sceni dominira manihejska slika sveta. Skala rada i stvaralaštva od bezbroj nijansi redukuje se na krajnosti. Nije dovoljno biti vredan i moralan; radna etika i građanski etos se bacaju pod noge, a cene se samo maskirane hulje i pseudo-heroji. Evo efektne crnohumorne karikature tog epskog kvazipatriotskog narativa: Kakav si ti rodoljub kad nijednom nisi poginuo za Srbiju?!
U čitavoj istoriji imali smo samo kratkotrajne proplamsaje istinske demokratije: Demokratija u Srbiji ima dugu tradiciju. U svakom veku po nekoliko godina. Tragična istorijska činjenica da su autokratske snage oblikovale našu istoriju olakšava razumevanje ne samo pojave već i lakog prihvatanja prividne umesto stvarne demokratije nakon poluvekovnog monističkog sistema. Demokratija nije shvaćena kao odgovoran poredak sazdan na volji većine već kao društveni provizorijum u stilu svako može da radi šta hoće i kako hoće: Kod nas je demokratija uvedena po slobodnoj volji, što znači da je ona za nas neobavezna. No miris anarhističkog poimanja društva je samo privid: Kriminal je zakon, brate. To je zakon skrojen da koncentriše moć i bogatstvo u uski, zatvoreni krug. Lukavo je zasnovan na diskretnoj primeni represije i manipulacije, pa naivnim masama izgleda pitomo, a pošto obilato koristi demagogiju, masa ga poima kao brigu za narod. Todorov nam upečatljivo dočarava tu paklenu igru smisla i besmisla – iskaz ima i precizan reper i ispravan cilj, ali se manipulativnom upotrebom jezika pretvara u svoju suprotnost: umesto obračuna sa kriminalom koji se ustoličio na državnom vrhu i odatle kontroliše i sebi podređuje najveće tokove kriminala, ukrštanjem pojmova vrh i koren kao sinonima i kao anonima, umesto kriminalaca milionera kazna će stići samo džeparoše i druge sitne lopove sa dna društvene lestvice: Korupcija je zahvatila najviše vrhove društva. Zato će biti sasečena u korenu.
Naša politička retorika je prevazišla i najčuvenije obrasce populistike, pseudologike i kvaziargumentacije – antičku sofistiku. Može jedino da se poredi sa ibijevskom populistikom. Gaji se dinamika koja ne ostvaruje društvene ciljeve već manipuliše njima. To nam satiričar predočava osobenom igrom reči i smisla – oduzima pojmu društvenog kretanja vrednosni aspekt, pretvara ga u fizičku radnju, koja je po definiciji koračanje napred, a folklornom metaforom koja je sinonim opšteg nereda oduzima mu i elementarni smisao: Ova država stalno ide napred jer kod nas ništa nije na svom mestu.
Orvelovsko obrtanje pojmova, pretvaranje plusa u minus i obratno, podigli smo na viši nivo. Otkrili smo da su od obrtanja značenja pojedinačnih pojmova efektnije oksimoronske sintagme: Ovi naši kad kradu, kradu pošteno! Pozitivni pridevi i prilozi uz negativne imenice i glagole nadilaze zakon matematike da minus i plus daju minus – u našoj društvenoj praksi i njenoj mentalnoj slici je obratno: što veći minus – veći plus! I pisac, ne slučajno, poentira aforizam znakom uzvika a ne običnom tačkom. Oksimoronska sintagma krasti pošteno je sinonim za veliku krađe, kojima se čak veliki deo društva divi umesto da ih osuđuje. Promena vrednosnog odnosa prema velikim lopovima, koji ovde simbolizuju sve krupne prekršioce zakona, iziskuje i promenu odnosa prema poštenju kao našoj karakternoj konstanti u svekolikoj tradiciji. Promena tradicionalne paradigme menja, mehanizmom naknadne pameti, i etos narodnih izreka, što spušta cenu poštenja do bescenja: Poštenje nema cenu, što je najbolji dokaz da se ne isplati.
Pad poštenja izmešta pravdu iz središta sistema vrednosti na njegovu marginu. Tu drastičnu marginalizaciju pisac amortizuje prevodeći stvarnost u njenu mentalnu projekciju, u senku: Pravda je spora, ali dosadna. Pojam dosade amortizuje egzistencijalnu tegobu, svodi čitavu mentalnu percepciju na prostu crno-belu dihotomiju.
Satiričar nas upozorava: u društvu nema praznog hoda – društvo ili napreduje ili nazaduje; zastoj je samo eufemija za nazadak. Drugim rečima, puko tehničko kretanje je društveno nazadovanje. Evo istorijske potvrde tog pada u crnohumornoj slici našeg odnosa prema šljivama i svinjama, nekadašnjim brendovima srpskog izvoza: Srbija je nekad bila poznata po šljivama i svinjama, a onda su svinje pojele šljive, a Srbi svinje! Pažljiv čitalac će već u verbalnoj orkestraciji aforizma, u rasporedu reči, zapaziti diskretnu ironiju – susedne reči se dodiruju i unakrsno osvetljavaju ili senče, pa ih percipiramo poput folklornog iskustva sublimiranog u izreci S kim si, onakav si.
Mnogi aforizmi Milana Todorova su zameci ili ekstrakti dužih formi – mikro-eseji, mini-drame ili kroki- priče – nije se slučajno ovaj matador naše satire oprostio od aforizma i latio se većih formi: poslednjih niz godina posvetio se pisanju romana. To je učinio u zenitu svog aforističarskog uzleta i umeća –zov nove forme je bio sirenski neodoljiv. Evo efektnog prelamanja folklornog toposa odgovornosti srazmerne društvenom statusu i sintagme koja ovaploćuje rasap etike, servilnost koja je uništila i etos gornjih, nekad elitnih slojeva društva (krem društva). Ovo je proto-forma svih navedenih dužih literarnih formi, najbliža kroki-priči: Čim sudija oseti da riba smrdi od glave, za njega je predmet zastareo. Kontrastni spoj odbojne olfaktorne percepcije i lagodne političke podatnosti, što ustoličuje moralno-duhovnu inerciju kao najbolju realnu opciju.
Među crnim biserima duha je i aforizam koji kolokvijalnu sintagmu uzmi ili ostavi stavlja u najširi, antropološki kontekst: U rat niko nije išao da pljačka. Međutim, bilo je uzmi ili ostavi. Posrnuli moral prevodi, u atmosferi neodoljivog zova lakoće postojanja, mogućnost za i protiv u imperativni nalog.
Evo i čeonog sudara političkog diskursa i govora činjenica: Vlada je uradila mnogo pozitivnih stvari. Ali to se malo ceni u zemlji u kojoj caruju lopovluk i nezaposlenost. Istoj značenjskoj matrici, u političkom diskursu u koji je, logičko-gramatičkim dezavuisanjem komparativa potrebniji u funkciji superlativa prideva najugroženiji utkana i ironijska distanca, pripada i aforizam koji raskrinkava humanitarnu motivaciju – kod mnogih je altruizam puka maska za egoizam: Novac ne stiže do najugroženijih jer je mnogo onih kojima je potrebniji.
Dok nam prethodni aforizam otkriva ponižavanje građana od strane sopstvene vlasti, sledeći pokazuje pretvaranje osione superiornosti u snishodljivu poniznost prema takozvanom spoljnom faktoru, po pravilu neprijateljskom iako za takav odnos nema nikakvog povoda ni razloga. Evo demantija našeg legendarnog dostojanstva samim sobom – satiričar je samo preveo politički diskurs na običan govorni jezik: Postoji linija dostojanstva preko koje ne možemo da pređemo, pa se saginjemo. Epska retorika se istopila kao led na suncu ne pukim izmeštanjem u retoriku mirne svakodnevice već što njen patos nije imao realno pokriće, što je bio sredstvo populistike a ne izraz istinskog herojskog etosa.
Srpski jezik kao da je prilagođen našoj opštoj relativizaciji, dovedenoj do krajnje tačke kolokvijalnom sintagmom Može da bude, ali ne mora da znači. Doslovno istim rečima možemo da izrazimo i užasavanje i divljenje! Tom dvoznačnom istošću satiričar nam je predočio i račun savesti, i to ne povodom nekog određenog čina i postupka već kao bilans čitavog života. Treba reći da je to, i ovde i na mnogim drugim mestima, učinjeno čistim preuzimanjem reči i izraza narodnog govora, samim izborom folklorne leksike i sintakse, bez ikakve intervencije. Poput berača cveća. Evo paroksizma u znaku cinizma, a doslovno je, na papiru, isti kao konstatacija optimizma: Kad vidim za šta sam se borio, nije mi žao da umrem. Idiom Nije mi žao da umrem označava vrhunsku sreću što se nešto veliko dogodilo na najbolji način, što se dogodilo ono za šta se čovek borio, pa mu veća sreća i dalji život nisu potrebni. No ovde prvi deo iskaza ne poimamo kao dosezanje ideala, kao krunisanje životnog poduhvata, kao tradicionalni topos sreće, već kao stizanje u nedođiju i bestragiju, bez nade u boljitak!
Beznađe već etimološki upućuje na onostrano – ako nema nade ovde, možemo jedino da je potražimo negde drugde ili – a to bi bila opšta predaja i poraz života pred smrću – nigde. Razočarni u zemaljsku sreću, hrišćani svu nadu gaje u Onaj ili Drugi svet. No, paradoksalno, do srećnijeg Drugog sveta može se stići tek preko – Trećeg sveta! Drugim rečima, pošto samoubistvo kao nehrišćansko izbegavanje svoje sudbine nije prihvatljivo, moramo da preživimo ovozemaljske muke i golgotu Preko trnja do zvezda.Satiričar nam skreće pažnju da je ovozemaljska životna priča mnogo složeniji od svoje verske projekcije. Velika, metafizička istina uverljivo nam je predočena naoko jednostavnim sučeljavanjem geografskih sfera: Naši političari se sve više okreću trećem svetu, a narod drugom! No, Treći svet ovde konotira mnogo više od geografskih koordinata – Treći svet je zapravo naš prvi i jedini zemaljski svet, ali u njemu sirotinjski živi samo narod dok političari uživaju, po principu samoposluge, kao apsolutni vladari svoje teritorije, kao lava u džungli, dok sirotinja raja jede hleb sa sedam kora... Drugim rečima, Treći svet je njegovim gospodarima Raj na Zemlji, dok je njihovim podanicima samo muka telu i duhu, tegobna priprema za odlazak na Drugi svet. Hotimično smo razvili veliko značenjsko bogatstvo ovog uzorno konciznog aforizma da bi i čitaoci sa manje afiniteta i čitalačkog iskustva mogli da uvide višeslojnost i značenjsko-izražajni kapacitet ove malene, najmanje književne forme.
Ako pogledamo retrospektivno celokupan aforistički opus Milana Todorova, zapažamo kao konstantu tematsko obilje, slobodno možemo reći: tematsku obuhvatnost. Nema teme koja nije privukla njegovu pažnju i provocirala njegovu satiričnu žaoku. Druga konstanta je velika stilska raznovrsnost, u rasponu od visprenih socio-psiholoških uvida i opaski do citatnosti svih vrsta i nivoa, od ugradnje narodnih izreka do analogija i asocijacija iz mnogih sfera nauke, istorije i umetnosti. Premda je gajio lapidarnost od početka pisanja, primetna je neprestana težnja ka sve konciznijem izrazu, ka maksimalnoj kondenzaciji i značenja i iskaza. Važna je poetička evolucija ka sve izrazitijem oneobičavanju građe, kreativan odnos prema folklornom i svakom drugom literarnom nasleđu. Pomenuli smo već da su i aforizmi prvih zbirki uvršteni u antologije, a životno i umetničko sazrevanje neprestano je raslo i kulminiralo zbirkom Pokori se i počni, za koju je naš najstroži kritičar kratkih formi i vrhunski aforističar rekao da je jedna od najboljih knjiga aforizama ikad napisanih kod nas. Ako imamo na umu da se kod nas već pola stoleća pišu najbolji aforizmi na svetu, Baljkova ocena ima svetski dignitet. A imajući na umu nivo dosad objavljenih romana Milana Todorova, možemo reći da je uveliko i na putu romansijerske slave.
* * *
Aforizmi Todorova prevedeni su na dvadesetak jezika i uvršteni u mnoge naše i strane antologije, a o njima su pisali i govorili vrhunski poznavaoci ove kratke ali slavne književne forme. Pomenimo samo najpoznatije autoritete: Nikola Milošević, Miroslav Egerić, Ratko Božović, Milovan Vitezović, Žarko Trebješanin, Aleksandar Baljak, Vesna Denčić, Aleksandar Čotrić...
