MILAN TODOROV: ORDEN

 

ORDEN

 

Ima jedna zemlja

Obećana vrlo

Gde građanin svaki

Ima zlatno grlo

Gde u grudma biju

Medenasta srca

I gde ptica

Samo zlatne pesme grca Skrivena u krošnji

Javnog drvoreda

Pod kojim vrluda

Potočić od meda

I svakoga jutra

Neku reč tu hitnu

Da je gladne ribe

Potočarke jedu

I svakoga jutra

Neku pticu sitnu

Obese kao orden

Divnom drvoredu.

MILAN TODOROV: DEVOJKE NA PLAŽI

 

 

Najzad je stiglo leto

Prvi živnuše starci

I periferijski čedne devojke

Sa belim nogama

Labudica

Koje još nisu videla sveta

Na plaži

U pozorištu

Svuda.

Prolaze brodovi

Reka struji

Nova sezona

Raspadanja

Stiže kroz pokrete

Dečaka

Sputanih osećajem

Da su posuda za

Predviđanje budućnosti

U kojoj sam sada.

(Fotografija: autor)

MILAN TODOROV: LIST

 

(odlomak iz romana u nastajanju)

 

Ljude, koji govore preglasno, žene, decu koja ciče, sve je to podnosio trudeći se da uvek nađe opravdanje za tako nešto.

Ne možemo svi biti isti, mislio je. Na šta bi to ličilo? U stvari, možda je na početku evolucije tako i bilo. Engleski naučnici su, čitao je pre neki dan, utvrdili da su neandertalci ili primati, apsolutno svi, čak pre četrdeset miliona godina masturbirali, Mužjaci su to činili da bi njihovo seme bilo plodnije, a ženke da bi pripremile svoju utrobu za lakši snošaj.

Zaprepastila ga je činjenica da su ti klipani razmišljali o budućnosti.

Sa takvim potencijalom, mislio je, niko nema razloga da se plaši budućnosti.

Uostalom, ona dolazi. Ovakva ili onakva.

Kada je ušao u stan Svetlana je već bila tamo.

Pitala ga je zašto je otišao iz stana bez poruke koju joj je ranije ostavljao.

Odgovorio je da se u poslednje vreme ne oseća najbolje i da je morao da izađe inače bi poludeo.

Mislio je na super modernu katakombu i žamor koji je proticao kroz nju kao kad posmatraš pomračenje Sunca kroz tamne naočare. Jednom  je to učinio, uprkos upozorenjima vlasti da se ne izlazi napolje. Grad je bio pust. Roletne navučene. Sve je stalo. Pogledao je u Sunce zaklonjeno mlečnom koprenom. Bilo mu je žao što nije poneo stari očev Nikon. Ne da snimi pomračenje, nego grad, uplašen, smanjeni grad u koji je verovao.

Svetlana ga je pomilovala po čelu.

Nemoj još da me poljubiš u čelo, rekao joj je. To bi bilo malo rano.

„Tebi ne treba internista, nego neuropsihijatar“, rekla je uvređeno.

Melhiorova žena Veroslava je sedela za stolom i sve to posmatrala.

Svetlana je iznela večeru. Pečena rečna riba i krompir salata.

Pružio je nogu i ispod stola dodirnuo Veroslavin list leve noge.

Nije se trgla.

Gde je sakrivena krivica, pitao se posle. Da li su bubice u glavi? Da li su leptirići u stomaku? Zar je sve utrobije, kao što su govorili podgojeni mesni sveštenici?

Insekti će preplaviti svet kada nas ne bude.

Ali žene, one uvek veruju da će biti tu i kad se zemlja potpuno obrne One su nas rodile. Imaju pravo da menjaju našu stvarnost.

Njegov otac je fotografisao isključivo žene. U foto grafitu, I on je počeo da crta ženske aktove u olovci ili uglju,

Nije to bilo nešto što menja život.

Ali nije bilo ni gubljenje.

Melhiorova žena je rekla: „Da li bi mi pozvao taksi“.

Otpratio je do ulice.

Pružila je ruku u znak pozdrava.

Onda se odjednom setila:

Lepo veče.  Laku noć.

Ako želite, rekao joj je, možemo još malo da prošetamo.

„Ne znam šta očekujete od mene?“
Prešli su na vi. On to shvati kao vrstu intime,

„Samo želim, da ne budem sam.“

Utom je stigao taksi i taksista je nervozno zatrubio.

Rađalo se neko saučesništvo među njima.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: ŠUM KRVI

 

 (odlomak)

Njegov izbor da sve više vremena provodi u pećini, kako je pola u šali a pola u zbilji, nazivao Promenadu  nije imao nikakve veze sa zatvorenim i sigurnim fizičkim prostorom. Doduše, pružao je sklonište od vremenskih nepogoda, kiše, košave, hladnoće... Ali, to nije bilo ono što mu je trebalo. Voleo je promene. Ponekad bi išao po kiši i vraćao se potpuno mokar u stan da bi se istuširao ledenom vodom. Osećao je jaku potrebu da se desi nešto izvan mediokritetstva.

Prolazio je skoro svake večeri pored devojaka koje su nudile flajere za raznorazne sportske televizijske kanale. Imale su na sebi jednake uniforme. Haljine plave ili crvene sa dugačkim, izazovnim razrezom otpozadi. Nosile su bele polu duboke patike. Plava kosa, a sve behu plavuše lažne ili istinske, bila im je smotana u punđu. Bile su, takođe, vešto našminkane tako da je teško bilo odrediti koliko imaju godina. Ako ste želeli da budu zrele, one su to bile. Ako ste pomislili da je osvežavajuća mlada klinka, ona je to bila. Međutim, imao je utisak da su sve neprilagođene, čak sramežljive.

Prodavao je svojevremeno koještarije na ulici i posle putem interneta.  Imao je isti osećaj stida. Nuditi nekome nešto pre nego što on to poželi je nešto što osetljivog i uravnoteženog čoveka, naviklog na tradicionalni način rada i zarađivanja, je dobar razlog za nemir. Čovek ili žena, svejedno, pita se šta osoba koja prihvati ponudu očekuje od nje. A uvek nešto očekuje. To je ono što ga je ceo život opterećivalo. Verolomna zavodljivost očekivanja. I onda bi osetio šum krvi u glavi. Ne pomažu pilule za glavobolju, koje uvek nosi u novčaniku. Bol je naš najveći prijatelj, kazao mu je doktor Melhior. Baci ta sranja u klozetsku šolju. Kad nešto boli to je dobro. Znaš da si čovek.

Put ga je vodio pored dve devojke sa flajerima. Trudio s eda ih ne gleda. I one su se predomišljale. Šta da radi, ako mu po ko zna koji put tutnu u ruku šareni papirić. Već je skoro prošao, kada je jedna potrčala za njim.

„Gospodine, 456 kanala za jedan dinar! Izvolite.“
Uzeo je flajer i nije se trudio ni da ga otvori.
Devojka ga je pratila pogledom.

Osećao je kako puls počinje da mu radi.

Devojka je bila jednostavna, od onih s koji se nije mogao očekivati nikakav zaplet.

Već pri prvoj kanti za otpatke hitnuo je zgužvani flajer u njega.

Okrenuo se.

Uzalud je pogledao njeno lice u profilu.

Bilo je od onih istih nepodnošljivo istih neverovatno mirnih lica koje ne morate izmišljati da biste shvatili da ste u nepremostivim preprekama u traganju za samim sobom.