MILAN TODOROV: OTAC, TRAVA

 

 

Moj otac je izgubio deo kažiprsta, kada je pokušao da klip kukuruza ugura dublje u mašinu za drobljenje zrna.

Bio je uvek preterano savestan.

Nije pripadao nijednoj ideologiji, pa čak ni verskoj. Nije znao za Hristovo: „Preterana revnost ubija“.

Trebalo je promeniti nasleđe, ali ne obrnuti ga, jer to bi bilo skrnavljenje. Potrebno je   tu mašinu za krunjenje kukuruza, a zašto ne i svega, navesti da prestane da na jednu stranu izbacuje zrnevlja, na drugu klipove a na treću prste.

Ali, ova priča o očevom prstu, odnosno o nedostatku dela prsta čega sam se kao dete stideo i grčevito ga držao za onu drugu, neokrnjenu ruku prilikom nedeljnih šetnji kroz selo je, na neki način i priča o meni.

I ja sam, mada mnogima verovatno ne delujem tako, prilično revnosan tip.

Što sam stariji, vidim, postajem sve sitničaviji u marljivosti.

Sa komšilukom se takmičim u košenju trave oko kuće. Za sada vodi komšija Blaženko koji po vasceli dan obilazi svoj travnjak sa makazama i čim ugleda nekog uljeza poput maslačka ili, ne daj Bože, koprive, saseca je do korena a koren vadi malim kuhinjskim nožem prelomljenim na vrhu tako da ubod u zemlju bude širi i obuhvati što više nezvančevih žilica.

Videvši da ne mogu da pratim trku koju je nametnuo počeo je da kosi travu ispred našeg kolskog ulaza. Pokosi metar tako da se razlika između pokošenog travnjaka i našeg nepokošenog vidi vrlo upadljivo.

Sve to, ma koliko delovalo minorno, predstavlja mali izazov. Biti bolji.

Da, biti bolji ali u čemu?

Nije važno.

Važno je biti bolji.

Ali kako revnosno kositi travu, koja, uzgred, neće služiti konjima ili govedima za ishranu preko zime, kad je naše, od nas revnosnije kosačice izmrve?

Kako putovati bilo kud a travnjak ostaviti nepokošen.

Vratiti se iz sveta u džunglu trave u kojoj već zuje zolje i pčele, gmižu gliste i vinogradarski puževi?

Jednom, putujući službeno u Nemačku krenuo sam preko Austrije i zastao na nekim nebeski plavim obrisima planina. Nije bilo moguće jasno razabrati oblak od planinskog vrha. Sve se stopilo u jedno.

Učinilo mi se to biblijskom porukom. Ne postoji niko zasebno.

Ja sam moj otac bez prsta.  Moj mrtvi otac je sad ja.

Ništa ne menja značenja toliko koliko iznenadna jutarnja svetlost.

Probudite se pored neke devojke ili žene.

Čujete šumor.

Odakle dolazi?

To samo vreme meditira.

Travu bi trebalo pustiti da gleda nebo.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: KAMIONDŽIJA I NJEGOVA PRIJATELJICA

 

 

 

Izdavao sam stan u kome je do smrti, u dubokoj starosti, živela moja mama.

Dva puta sam izdao stan Romima i pokajao se. Ne bih da globalizujem, ali oni kojima sam izdao stan su ga ruinirali, načinili dugove i pobegli. Međutim, nisu mi ništa od nameštaja ukrali.

Posle sam izdao stan kamiondžiji. Bio je lokalan tip, delovao je domaćinski. Međutim, bio je mek i žena koja je povremeno, kako je tvrdio živela s njim, vrtela ga je oko malog prsta. Isto onako kako ga je nagovorila da uzme u najam majčin stan, tako ga je posle manje od godinu nagovorila da ga bez redovnog otkaznog roka, napusti

Posle nekoliko dana od iseljavanja pojavila se sa nekakvim kesama da pokupi sokove iz špajza. Objasnio sam joj da sam ih zamolio da sve svoje stvari odnesu, da počupaju povrće (mlade krompire iz bašte je povadila, recimo) a ja ću sve njihovo ukoliko ostane baciti u kontejner. Bila je nedelja, drugi  dan od njihovog odlaska. Sve sam bacio u plavu kantu i ujutro su ih đubretari istresli u svoj kamion.

Vrlo brzo utvrdio sam da mi je kamiondžija, svakako uz pomoć žene koja je radila u gradskom zelenilu i posle oluje, video sam, čak i snimio kamerom na telefonu; krala drva sa javnih površina, ukrao metalnu peć sa sulundarom.

Zamolio sam ga mi je vrati.

Pravdao se da je peć odnela neka nepoznata Ivana tvrdeći da je njena. Peć je, inače, teška kao Trepča.

Mislio sam da se obratim policiju. Znao sam da me laže. I on je znao da sam shvatio da me laže pa je peć vratio posle nekoliko dana.

Posle sam pregledao stan i utvrdio da  mi nedostaju dve metalne Ikeine stolice. One, koje su išle uz sto.

Niko nije mogao da uđe u stan, osim njega.

Onda je njegova ljubavna prijateljica došla po sokove, neke zove i tako šta.

Nisam želeo da više ulaze u maminu kuću, koju sam, uzgred, izdavao samo da bi živela.

Neka loš svet zauvek ostane napolju, mislio sam. Unutra je nešto više od para i gunitaka stolica.

 

 

MILAN TODOROV: VODA

 

 

Svaka voda može

Da bude more

Ali ja više ne volim mora

Ne volim plave

Jedrenjake

Sa utegnutim belim jedrima

Kao na predaju.

Ne volim  više onako

A ti znaš kako
Ni čamac u kome sam isplovljavao

Nekad dosta davno

Vraćajući se uvek

Sa lošim ulovom

Sreće.

A ti mi mahala sa obale

Dolazećem

Rukom

Kao kad neko golica

Predeo u sumrak

Svojom zlatnom kosom

Jer plovidba sada ima

Drugo ime.

 

MILAN TODOROV: PEĆ

 

Čarslu Bukovskom,

umesto crne ruže

 

Oduvek smo u kući držali podstanare. Još i danas pamtim imena svih njih. Nekih da bi im razbio prljavu njušku, a nekima da bi im se posrao na grob.

Bilo je, ruku na srce, ipak više dobrih podstanara i podstanarki. Sećam se kuglašice Ljilje iz šezdeset i neke. Bila je ovaploćena Merlin  Monro. Pobegla od muža sa prelepim švalerom. Uprkos tome bacala je oko okolo. Bio sam klinac. Dopadale su mi se njene sise.

Jednog dana kada smo bili sami u dvorištu kuće  rekao sam joj to.

-Molim vas, gospođa Lljiljo pokažite mi bar jednu vašu sisu.

Nasmejala se.

-Zašto bih to uradila?

Tada još nisam znao da kad žene postave to pitanje, muškarac ostaje paralizovan. Kao mužjak bogomoljke.

Bio je, ako se ne varam, avguste mesec. Liljana je imala žutu majicu na sebi. Ispod majice nazirale su se krupne bradavice.
Uhvatila j moj pogled.
-Zar to što vidiš nije dovoljno?

Umesto odgovora pružio sam ruku sasvim polako i zavukao joj ispod te majice.

Ošamarila me je.

-Kako se usuđuješ?

Ispod levog oka ostala mi je masnica.

Nisam znao otkud mi ta ideja.

Ona je potom sela na drvenu klupu u dvorištu i sunčala se, skinuvši majicu i okačivši je o čeličnu žicu za sušenje veša koja je bila razapeta nasred dvorišta, ne obraćajući više pažnju na mene. Nisam video nikakvu razliku.

Zarekao sam se da ću je jebati kad tad.

Suvišno je da kažem da to nikad nisam uspeo.
Ona je otišla. Ostavila kegle u kuglani u kojoj sam, samo radi nje, radio kao dečko koji vraća kugle posle čišćenja ili udaraca u puno.

Pričalo se da je umrla posle povratka mužu.

Uglavnom, ponekad sam nepredvidiv.

Moja majka me je najbolje poznavala. Govorila je da sam pile sa petlovskom krestom. To je značilo da sam dobar, skoro uvek dobar, ali kad nisam dobar, kad stvari krenu loše, onda sam zlo i naopako. U životu sam , uzgred, često imao problema zbog toga. Ali, ne kajem se. Uvek bih poludeo kad bih video da odlazeći podstanar koji nije platio nekoliko poslednjih komunalnih troškova, kao ni utrošenu struju prethodnih meseci, pokušava još i da me pokrade.

Jedna, takođe divna, žena koja je kratko stanovala u stanu sad mojih pokojnih roditelja, odlazeći izmirila je sve račune, stan dovela u red kakav je i bio i još mi je ostavila crnu tučanu peć na drva.

U stan se uselio kamiondžija.

U početku je izgledalo da je dobar domaćin. Kosio je travu u dvorištu, donosio drva za zimu, drva koja je nalazio tu i tamo, uglavnom to behu industrijske palete koje je gomilao u uglu dvorišta. Dozvolio sam mu da sagradi kućici za psa na travi a on je napravio dvosobnu rogobatnu volijeru na travnjaku. Dao sam mu na korišćenje mali podrum, šupu za drva, tavan i veliku hladnu ostavu iz koje se pelo na tavan.

Iznenada je odlučio da ode u drugu kuću.
Nisam imao ništa protiv. Sve vreme sam se nosio mišlju da mu dam razumni otkazni rok, jer ni kiriju nije plaćao na vreme.

Ah, da, zvao sam ga Crni, mada je kamiondžija bio bele puti.

Imao je prijateljicu. Učinila mi se u prvi trenutak da je kulturna i vredna žena. Sada, kada su se pakovali, pokazalo se da ona nosi pantalone. Odnela je čak i najlon koji su prekrivali plastenik koji sam im dao na korišćenje.

Rekao sam im da nose sve što je njihovo. Povrće, korov, saksije pune i prazne.

I nosili su kao hrčci. A onda je nestala ona lepa i dobra metalna peć na drva.

Pitao sam Crnog gde je, jer je samo koji dan pre toga bila tu.

Odgovorio mi je da je pevačica peć dala nekoj svojoj drugarici po imenu Ivana.

Pozvao sam pevačicu i pitao je da li je to tačno.

-Ne, rekla je, ja sam tu peć ostavila vašoj kući, za buduće podstanare.

Čemu ova priča i čemu prethodno sećanje u priči?

Večeras me je u najvećem gradskom parku presrele mlada devojka, skoro devojčica sa mobilnim  mu ruci i pitala da li želim da mi prorekne sudbinu.

-Izvini, nemam vremena.

Mislio sam pritom na Desanku i njeno „Nemam više vremena.“

-Ali to je samo minut a meni bi mnogo značilo.

Pristao sam.

-Koliko imate godina?

Hteo sam da joj kažem: zar ni to ne umeš da pogodiš.

Slagao sam da imam blizu šezdeset godina.

Pogledala je u svoj telefon i ništa nije rekla.

 

 

 

 

MILAN TODOROV: OFICIRAC

 

 

Plaža je izgledala kao scena grupnog seksa iz nekog amaterskog porno filma. Ljudi su, u ono malo hladovine koje nisu zauzeli divlji kafei, sedeli doslovno stisnuti jedno uz drugo. Kad sam poželeo da uđem u reku i rashladim se, stvar je bila još gora. Muška tela, ženska, dečja, zadnjice, smušeni udovi u providnim bermudama, strije, preteške grudi koje se hlade kao hladetina u lošem zamrzivaču.

Pokušao sam da odem na sam špic plaže i, sasvim svestan da danas na trideset sedam stepeni u hladu neću moći da plivam kako to običavam godinama, ali, mislio sam, bar da se rashladim temeljitije jer je tu voda uvek bila najdublja zbog vira koji je pravio bager za vađenje peska. Ove godine nije radio tako da je Oficirska plaža postala plića sa dinama peska koje se protezahu maltene sve do polovine Dunava.

Morao sam da se, kako tako, uklopim u gomilu. Podsećalo je to na slike ritualnog kupanja Indijaca u reci Gang, kupanja sa ostacima onih koje su spalili i zatim njihovu pogrebnu lomaču bacili u reku.

Izašao sam iz vode, činilo mi se suv. Neke besprizorne žene, to je za mene svaka žena koja ne obraća pažnju na svoje telo, frizuru, kokte; pričale su naglas koještarije bez prestanka. U njima su one bile glavne zvezde. Koliko sam shvatio, jer behu zaista bučne, radile su kod nekih pohlepnih gazda koji su ih eksplotaisali a one su im, sad, u ovoj paklenoj vrelini kada nije lako naći radnike, zapretile odlaskom na more. Ne vole more, kažu, ali sad im se ide na more.

Čujem ih a ne želim da ih čujem. Mislim kako je dobro što sam pristalica antidemokratije. Ne želim da njihov glas odlučuje o mojoj sudbini. One, naravno, imaju pravo da ode na more. Mogu da se raduju odlasku na more, boravku tamo i pričama koje će uslediti posle. One su samo isečak. Shvatam da je i njima potrebna nada u bolji život. Ali, zašto me njihovi isprazni razgovori nerviraju? Uzrok mora da je u meni.

Zar i ja ne želim da se drugima predstavim, ne kao dobar, nego kao bolji no što jesam?

Mlada konobarica divljeg restorana u kupaćem kostimčiću oblika Evinog lista pitala me je šta želim.

Od peta do vrata bila je istetovirana različitim natpisima.

Rekao sam joj da bi mi prijala hladna voda sa isceđenom polovinom limuna bez dodataka šećera. Video sam da imaju limun poređan na dasci improvizovanog šanka.
Samo to, pitala je.

I potom uspravila svoje malo, ali cirkuski tvrdo telo žene akrobatkinje.
Samo to, rekoh.

Okrenula se da pođe i zastala. Mogao sam na njenoj lepo oblikovanoj preplanuloj zadnjici da pročitam  YES SER.

Kad mi je donela limunadu sve trčeći i preskačući stoliće načinjene od grubih paleta, pokušao sam da stvar učinim što opuštenijom.

Zevnuo sam otvoreno i namerno. Proteglio se vadeći novčanik iz ruksaga.

Meni je neprijatno, rekla je prethodno, ali moram odmah da naplatim.

Bila je jedna od malih ilustrovanih žena na pretrpanoj plaži na domaćem Gangu, gde pomisao na erotiku ubija sve to otkriveno, ispisano do kraja, neizbrisivo, bez mogućnosti da se život okrene u drugom smeru osim onom ka plićaku žena sa velikim guzovima u pretoploj vodi i mnoštvu.

 

 

MILAN TODOROV: BELE, SASVIM BELE ŽENE

 

U pričama ne očekujem opise stvari, događaja, junaka. Neću, namerno ne želim da kažem da ne volim deskripciju u literaturi jer ne želim nijednog poslenika na teškom i, rekao bih, uzaludnom poslu uvredim.

Međutim, u gradu se pojavilo, ko zna odakle, mnogo devojaka i žena sasvim belog tena. Mogli ste ih sresti svuda. U kefeima, na šetalištima, na plaži ili u dobro rashlađenim tržnim centrima jer u gradu beše nezapamćena vrućina.

Njih, pomislih, mogu da dovuku u krevet samo sultani, ludi i nemoćni, koji imaju harem u kojem drže bule ne starije od dvadeset godinama koje nikad ne vide sunce nego samo mesečinu kad ih kupaju za poslanje u sultanov krevet.

Naše kože su zidovi ofarbani u različite boje. Teško se probiti iz crnog u belo, recimo ili u crno belo ili obratno.

To me ne čudi. Sve više verujem da je život bez suprotnosti nemoguć. Ali, suprotnosti ne moraju da budu dijametralno različite. Paradoks je da su ljudi, recimo, prijatelji dugi niz godina i onda odjednom u nekoj rečenici ili priči, sa opisima naravno, osetiš da to to nije pravo prijateljstvo.

Poštene suprotnosti umiru na jednostavan način.

Bele žene su svesne da ih muškarci rado gledaju. Belo je, kažu slikari prva i jedina boja, uostalom.

Žena koja se mom bratu, blizancu, svidela bila je, takođe bele kože.

Brate, šta da radim, pitao me je.

Kako šta?

Ja sam, brate, Ciganin.

Ti si Ciganin?

Da, i ti si Ciganin.

Odista imao sam tamnu put, pio D vitamin, sunčao se i kupao vascelo leto na osunčanoj reci.

Vidi, rekao sam mu, možda se belkinji baš sviđamo mi „proklete Crnje“ kako su nekad govorili u američkim vesternima.

Da pokušam?

Ma ne, pusti je da pokuša ona.

I on, budala crna kao i ja me je poslušao.

Belkinja nikad do sad, a proteklo je puno vode rekom zvanom D. – nije pokušala da ostvari kontakt.

Bilo mi je krivo. Pogrešne pretpostavke. Umesto rođenog brata uspostavio sam virtuelni kontakt sa njegovom belom devojkom.

Na moje napadno insistiranje da se sastanemo na usamljenom mestu, oči u oči, otpisala mi je da ima dečka koji, doduše, veoma liči na mene, ali ipak nije ja.

 

 

 

MILAN TODOROV: TEREZA

 

 

Postoje putovanja o kojima ne volim da mislim. To su, pogađaš, poslednja putovanja u životu. Mi turistički vodiči kroz ovaj grad, kaže mi školski drug moje žene, zovemo to Poslednji zov tetreba.

Putuju nadajući se da će pobeći od smrti koja ih verno čeka u njihovom gradu. Snimaju  crkve, pijace, voće, ilegalne prodavce cveća i bostana. Znaju da je to uzaludan posao. Slike sa njihovih putovanja, a načine ih na hiljade, posle njih niko neće imati strpljenja da gleda. Neki se razbole baš na putovanju. Preduhitre ono što je trebalo da ih snađe malo kasnije. Pripisuju to neprilagođenošću na nove bakterije, lošu vodu, loš aer oko pijačnih kontejnera. Oni ne znaju da su odavno bolesni teško i da su se razboleli na smrt kad su poželeli da pobegnu od smrti. Jer, smrt nije stvar jednog dana. Ona se prikrada mimo svesti glavnih junaka. Ona je u prvom koraku koji napravite kao dete.

Moji davnašnji prijatelji Rudolf, zovimo ga Valentino i Tereza, zovimo je gospođa Ranken, vodili su osebujan ljubavni život, jer behu skloni poligamiji, kolektivnom bludu i incestu, ako se ukaže prilika.

Ona je bila glavna medicinska sestra u hirurškom bloku. Svoju seksualnost pravdala je time da je gledala previše smrti i da hoće da živi bez ograničenja. Imala je kumu, debelu, rasnu plavušu od sto i više kilograma, koja se šminkala napadno i od koje je njen Rudolf Valentino, dok su sedeli na otvorenom splavu na malom Dunavu, tražio da mu puši.

Neka svi čuju, vikao je. Kuma će da mi puši.

Tereza Ranken ga je molila da ne viče. Kuma je pognute glave ćutala. Posle nekog vremena odvele su ga u malu drvenu vikendicu na obali i zavladala je tišina.

Ja sam, pričao mi je, imao kućicu od drveta pored njih. Često sam sedeo na terasi, pućkao lulu, pisao neke beleške koje nikad nikome nisam pokazao i tako bivao svedok.

Ni g. Ranken nije bila cveće. Imali su strmo stepenište tačno naspram terase moje kućice na kojoj sam sedeo zablenut u nešto što ne bi trebalo da vidim. Gospođa Ranken je, moram da kažem, u bikiniju sličnijem tangama prala stepenište, ljuljajući bokovima. To je ono kad žene pričaju sa vama svojim telom.

Ne vidim njeno međunožje, jer ne želim da gledam u tom smeru, ali čujem kako se njene čvrste butine četrdesetogodišnjakinje taru o plastiku bikinija.

Zov tetreba. Univerzalan zov.

Sledeće leto uplatili su putovanje belim dunavskim kruzerom od Beograda do Crnog mora i nazad do Budimpešte.

Pomešali su se sa starim gostima iz sveta.

Bilo je to putovanje u stilu „Ako preživim neću umreti“.

I, preživeli su. Vratili su se puni do sada nepoznate energije.

Vraćao sam se iz grada kada me je na ulazu divlje naselje kraj Dunava zaustavio policajac i rekao da zaobiđem Rudolfovu kućicu jer su imali intervenciju.

Sutradan sam saznao da je Rudolf, inače blagi srčani bolesnik umro iste noći na gospođi Ranken u ljubavnom zanosu.

Smrt je, pomislio sam tada, kao neka nagradna igra. Pogodi te kad ne očekuješ.

Zašto se ovoga sećam?

U tržnom centru, pobegavši u njegov klimatizovan prostor od nesnosne vrućine sa asfalta a na ulazu u megamarket kolonijalne robe skoro se sudarih sa devojkom koja je bila ista istacka Tereza Ranken sa ondašnjeg Dunavca. Pogledala me je, učini mi se, zavodnički, brzim trzajem plavih kosih očiju. Osmotrih je tek tada pažljivije. Kratka bela letnja haljina na krupne plave cvetove, lake šarene sandale i plava savršeno tanka i ravna  kosa koja je padala do ispod ramena. Kad smo se mimoišli na nekom od mnogih nivoa ugledah na njenim butinama istetoviran natpis Carpe diem.

 

 

 

 

 

  

MILAN TODOROV: PSEĆE SRCE

 

 

 

 

Leto je jedan od najboljih darova prirode.

Sedim u svojoj rasklopljivoj stolici u hladu divljeg bresta za koga bi bolji pisci od mene rekli: „Bog ga blagoslovio“, jer živi sto i pedeset godina.

Porodica umrljana u pesak ispred,majka,otac i ćerka od desetak godina plus mali bradati pas sličan onome koga je imao moj prijatelj u braku sa prijateljicom koju smo mu ja i moja supruga preporučili. Dobri su to, pametni psi. Posle razvoda, pas je odlučio(želeo) da ostane sa njim a ne sa njom. Psi, kažu, osećaju i što je još bolje, umeju da predosete događaje. Mali labrador je nekoj ženi u Engleskoj, debeloj beloj ženi koja nije mogla da vidi svoje noge, njuhom otkrio nekakav rak kože na stražnjoj strani butine i, kažu, spasao joj život.

Mogu da verujem u vrednost vernosti svakoga a naročito dobrog psa, premda je živeti samo od vernosti nekoga prilično jeftina uloga.

Beli pas je iznenada došao do mene, otrljao svoju apsolutno čisti dlaku o moju nogu, onjušio me i seo pored mene. Uzalud ga je gazda dozivao. Pas nije hteo kod njega.

Divan je, rekao sam mu.

Jeste, odgovorio mi je sa nekim jakim stranim naglaskom, ali nikad nije veran dosledno.

Ne razumem, rekao sam.

Uvek se, reče, pribije uz nekog drugog a ne mene, njegovog gospodara, koji ga negujem, volim, izvodim u šetnje.

Za trenutak, učini mi se da skuplja kamičke kojim će gađati psa.

Ali, pas je razrešio i tu dilemu. Hitro je odskakutao do one porodice, zarežao na njihovu pudlici i mirno seo između muža i žene, dok je njihova ćerka trčala po plaži za preplašenim ljubimcem.

I tako… pas je sedeo. Gospodar ga je zvao rečima prisnim i mekim. Uzalud. Nedaleko od tih događanja, na pesku su ležale dve vrlo mlade devojke i dosađivale se dok se nije pojavio mladić na bučnom plavom motorciklu. Ugasio je motor tik ispred njih, skinuo kacigu i poljubio jednu od devojaka u usta. Zatim je drugu, koja je bila mnogo bujnija, obgrlio oko pasa, pokazao joj na rupicu na pupku a ona ga je punim jezikom poljubila u usta. Prva devojka je okrenula pogled ka vodi.

Onaj beli pas je okrenuo ka šipražju od divljih jagoda i pavite koje je postepeno davila malu šumu iza peska. Čulo se kako se lomi prašnjavo grmlje, njegova bezglasna neprohodnost.

Kako se orijentiše, pitao sam se. Gledajući nebo? Prozirući naše humane namere?
Kako?

Bilo je nesaznatljivo, osim ako ne bismo pokušali da čitamo njegov i naš strah od nečega što ne znamo da li je poglavlje prošlosti ili nestajanje i ponavljanje naših života u svakom trenutku.

Ne znam da li se pas vratio vlasniku. Pretpostavljam da jeste. Spakovao sam s ei pobegao sa sunca. Ali, posle, siguran sam, ništa nije bilo isto. Jer, nemoguće je naučiti ljubav.

 

 

MILAN TODOROV: U PARKU

 

 

Ko je smeo da piše posle reči Božijih, kad su ljudi rasuti i svaki je, ne po liku Božjem, nego svoj lik.

Ali, ne usuđujem se da se bavim velikim temama.

Mlada žena u zelenim pantalonama, malo zadignutim do kolena i majici iste boje na čijoj poleđini piše da je radnik na održavanju parka, gura zidarska kolica sa crnom kesom u njima. Žena ide od jedne kante za otpatke do druge. Iz svake kante vadi crnu kesu, bez obzira koliko je otpada u njoj i istresa njen sadržaj, vrlo temeljno i pažljivo u kesu na kolicima. Posle toga vraća praznu kesu u metalni okvir kanti za smeće.

Na leđima nosi šareni, malo zaprljani ruksag, dopola popunjen.

Ne znam šta je u njemu. Možda njeni dokumenti, svežanj maramica, mobilni telefon, flašica sa vodom.

Leto je. Sredina najljućeg leta.

Žena je mlada, sasvim lepe figure. Ona gura ta zelena kolica ne obraćajući pažnju na posetioce parka koji zavaljeni u naslone drvenih klupa pokušavaju da utisnu u sebe delić svežine koja dopire iz fontane u središtu parkovskog jezera.

Jezero, iako ne duboko, obezbeđeno je kratkom, čipkastom, pomalo kičastom u belo ofarbanom gvozdenom ogradom.

U jezeru se noću ogledaju Mesec i zvezde.

Ali, to nije tema ove male priče.

Toplo je a žena koja prazni korpe sa otpacima radi monotono svoj posao.

Belog je tena. Dobrog držanja.

Sedim na jednoj od klupa. Klupu pored su oskrnavile izmetom svrake.

Žena sa kolicima prolazi i meni se učini da prolazi glavnim ulicama sveta.

Jelisejska polja. Trgovi Atine.

Sneg Švajcarske. Neka glinena tvrđava u Meksiku sa toliko osušenim ljudskim lobanjama da se  ne razaznaje šta je šta.

Pogledam uvis. Na tri jarbola vladine kuće u pokrajini ko zna zašto, vijore se tri zastave.

Žena hoda polako i ravnodušno zbira otpad u svoju crnu kesu u zelenim kolicima ispod šarenih zastava.

Vetar pirka razgoneći vrelinu na čas.

Žena, radnica parka, gura kolica u krug. Takav je raspored staza. Nije, Bogu hvala, pravolinijski.

Prolazi pored i na njoj, za razliku od nas, nema kapljice znoja.

Suša živih stvorova.

Ne može da bude ništa drugo, mislim i ustajem sa klupe. Idem nimalo utešen.

 

 

MILAN TODOROV: ŽENA KOJE I IMA I NEMA

 

Ona leži na prilično zaprljanom pesku na divljoj dunavskoj plaži. Izvaljena je nemarno. Noge su joj preplanule i drži ih u pomalo lascivnom položaju; jedna je ispružena sasvim a druga, ona leva savijena u kolenu i malo odmaknuta od desne butine. Kad ustane da priveže konope na grudnjaku vidi se da ima otežale, krupne dojke koje mora da podvezuje.

Tek izbliza na njenoj bakarnoj koži vide se sitne,vrlo pravilne brazgotine godina.

Kratko je podšišana,plave kose što njenoj pojavi daje mladalački izgled ukoliko je neko pogleda izdaleka.

Povremeno ustaje i odlazi u vodu. Dunavska reka je prljava. Ona se kratko, čučeći, rashladi u plićaku i zatim zapliva snažno muški izvan zone bojažljivih kupača i dece koja mokre u hladnu vodu.

Čini mi se da je poznajem.

Kao da smo se sreli u mladosti.

Nisam siguran.

Ali sam siguran da su me žene sa tim tipom lepote: oštre oči, mali uzdignut nos, kratke mada pravilne noge i taj pogled u kojoj je secirana muška galaksija, uvek činlei nespokojnim.

Posmatram je sada i vidim u njoj neutaženu želju.

Potrebno je samo pružiti ruku.

Sada ništa nije daleko.

Ona ustaje i iz bele platnene torbe vadi novčanik i mobilni telefon. Sporim, lelujajućim korakom odlazi do šanka improvizovanog bara i uzima limunadu.

Zašto ne pivo, mislim.

Seda za prvi prazan sto i sito takvim pogledom posmatra plažu.

Sad mi je znana. Devojka koja je nekad harala plažom. Bikini, igre u vodi na ramenima mladih muškaraca koji su skoro svi pomrli u međuvremenu.

Bila je centar sveta, ali svog sveta.

Ona ustaje. Snishodljivom ilegalnom prodavcu pića plaća neku, ne veliku, sumu. Vraća se na pesak.

Ponovo isti položaj. Desna noga ispružena, leva savijena u potkolenici, malo raširenih butina. Izazivački?

Neki pas, mala bela pudlica dotrčava do nje. Ona ustaje i uzimajući psa u naručje ljubi se sa pridošlicom. Ovaj ubrzo odlazi do obale, seda u jaki plavi čamac i odlazi.

Ja i ti smo preživeli toliko toga sličnog ili čak istog, pomislih, a ništa se između nas nikada nije dogodilo.

 

 

 

 

MILAN TODOROV: ŠALA

 

 

Upoznao sam ga igrom slučaja. Sedeo je sam na klupi na centralnom gradskom trgu, sed, dugačke brade i kose savijene u rep. Pored nogu, vezan lako crvenom elastičnom uzicom čučao mu je mali šareni pas. Sve klupe na trgu bile su, takođe, zauzete. Ne znam zašto mi se učinilo da sa njim mogu da se našalim. Obično to ne radim sa nepoznatim ljudima. Ne bih to uradio ni tada, ali izgledalo mi je da se poznajemo iz mladosti i da će moj ishitreni nastup shvatiti kao malu dobrodušnu šalu.

Prišao sam mu i upitao ga da li zna da je, najnovijom odlukom gradskih vlasti, osobama koje šetaju pse preporučeno da ne sede na gradskim klupama. U njihovom interesu. Zdravlja radi itd…

Pogledao me je pažljivo, ustao, cimnuo mršavog mešanca i bez reči otišao.

Bilo mi je žao što sam to učinio. Ali, bilo je kasno. Mislio sam još nekoliko dana o tom slučaju. Želeo sam da se izvinim, da mu kažem da je sve bila samo neukusna i ničim opravdana provokacija. Ali, nisam ga više viđao u centru grada.

Imao sam tada neke komplikovane emotivne statuse, kako se to moderno kaže. U stvari, bio sam klasičan Buridanov magarac koji umire rastrzan između dva plasta sena.

Nizale su se jednolične šetnje gradom. Žene i psi, obično male bele čivave ili kako se to već zove. Zatim, provincijalci, kojih sam se klonio koliko sam mogao.

Narednog jutra ušao sam u mesaru na pijaci sa namerom da kupim dimljenu svinjsku butkicu za pasulj. Prodavačica mi je rekla cenu i pitala koju želim od izloženih u staklenoj rashladnoj vitrini. Taman sam zaustio da kažem: onu najmanju i da je zamolim da je satarom prepolovi kada u mesnicu uđe oniska, debela žena pedesetih godina i s vrata, ne osvrćući se, poče galsno da priča sa, dotle ljubaznom a sada odjednom zbunjenom prodavačicom. Okrenuo sam se, priznajem nepotrebno i nekalkulisano i zamolio je da sačeka da kupim to što sam namerio i da nas ne ometa. Ne podnosim primitivizam, još sam dodao.

Baba, od šezdeset (!) se zgranula.

„Bivole jedan“, rekla je. „Ti knjigu u ruke nisi uzeo, a mene učiš ponašanju.“

 Sledećeg trenutka sam bez reči, ne kupivši ono što sam nameravao, prosto istrčao iz prodavnice.

Malo je reći da sam bio osetljiv.

I dalje sam svako veče šetao gradom kao nekakav upijač za skupljanje razmazanih slika ljudi.

Sad sam se trudio da ne govorim mnogo. Šetao sam  na trepavicama.

Približavao sam se spomeniku (zašto su trgovi nezamislivi bez spomenika?) na centralnom gradskom trgu kada sam ga opazio kako mi, sa teškom torbom o ramenu prilazi lik koga sam upozorio da ne sedi na gradskoj klupi. Ovaj put nije u ruci držao povodac. Bio je bez psa.

Kad je bio u ravni sa mnom, samo u suprotnom smeru, mahnuo sam mu, tačnije dao mali znak prijateljske naklonosti. Zastao je i usta razvukao u krezub osmeh.

Čak mi je pružio ruku. Pitao sam ga kako su mu psi. Rekao je da ne može više da ih drži. Odlukom…počeo je.

Nemoj, molim te, povikao sam. Znam da sam ja za sve kriv.

Začudio se. Posle malog zatišja rekao je da stanuje u zgradi u kojoj su svi stanari stroga vojna lica i da mu je odlukom stanara zabranjeno da drži pse u stanu.

Svaki susret je iskušenje. 

Šta je hteo time da kaže? 

Da li me oslobađa krivice da bi mi nametnuo još veći osećaj krivice?

Nisam mogao da mu vidim oči. Premda je palo veče  nosio je uske crne naočari za sunce. Nekada su se takve, zaobljene oko očiju, nosile na igrankama. Ne uspevam da mu uhvatim pogled.

Drago mi je što si mi se javio, kaže. Shvatih da je potpuno svestan i čak da je, veoma verovatno, sposoban da razumno izdrži sve bez pucanja. Naša sadašnjost je brujala oko nas, hitno ali neubedljivo. Pomislih kako je živeti etičkim životom besmisleno.

Slobodni gradski psi trčali su oko nas vezanih nekom neodređenom zajedničkom supstancom, ni krv ni limfa, samo grad kao nekakva žuto siva mrlja koju ne možemo da skinemo sa oka.

 

 

MILAN TODOROV: KOŽA

 

KOŽA

(iz nikad objavljene zbirke „Zimski plivač“, pisane 1981.)

 

Otac zbaci kožu s leđa

I reče

Moje je koliko ova koža

Zahvata.

Beše to tačno ocrtana

Površina kuće.

 

Majka skide skupocenog pacova

S vrata.

Moje je, reče majka, koliko vizon

Zahvata.

Majčin vizon

Zakrili horizont!

Kad sam došao po svoje

Rekoh

Moje je koliko

Moja koža dohvati.

Onda legnem na leđa

I počnem da udaram

U vojnički doboš.