MILAN TODOROV: SVAKO BI MOGAO DA TE VOLI

 

U jednom od svojih prošlih života koji lagano blede kao plavi talas u naletu kiše, imao sam devojku koja je dugo bila sa mladićem svog života.

Ne znam kako je došlo do toga da raskinu i da ja, koji ovo pišem u prvom licu jer mi je tako lakše da razumem njega u svom prethodnom vremenu, počnem da je volim.

To počinjanje ljubavi je kao nekakvo savladavanje visinske razlike između tvog neba i njene zemlje.

Na toj zemlji ona se još koleba.

On, delimično bivši, poručuje joj u krtim telefonskim pozivima: Niko te neće voleti kao ja.

Ona ti, ili meni, prepričava komadiće tih kasno noćnih razgovora.

Kaže da zbog bivše ljubavi ima obavezu da ga sluša i da mu bar nešto kaže.

Ne pitam je šta.

Pretpostavljam da u tim odgovorima nije pominjala mene.

Ipak, ni to me ne zanima. Mada, iskreno, počinjem da bivam posesivan.

Hoću je celu. Kao novu košulju na kojoj su sva dugmad tamna i čvrsta.

Ipak, poverava mi se, da mu je rekla kako ne bi trebalo kvariti ono što je bilo dobro uzaludnim pokušajima da opet bude isto.

Isto, upitah.

Isto, reče. Pominjao je i nerođenu decu. Sina.

Bože, mislio sam tada, kako se likovi voljenih ruše u brljotinama.

Ne možemo uvek da vidimo kraj ljubavi, mislim da sam joj baš tako nešto rekao ili joj je to on rekao.

Kako se mešaju poezija i lepota na užas bivših.

Gde si sada?

Majka, žena, udovica?

Vraćajući se sa zembiljem punim povrća i malo ribe, post je, videh ženu koja sedeći na kamenom uzdignuću blagog stepeništa ukraj pijace  prosi držeći u promrzlim rukama nekakav natpis o slepilu ili gluvoći – a koja je neverovatno ličila ne nju bivšu.

Zastao sam.

Ne dajem prosjacima ništa.

Video sam njene širom otvorene kestenjaste oči.

Koga su gledale?

Uvek su bile nepredvidive.

Tuširam se ledenom vodom.

Brus Li u poznom dobu.

Kad bih razumeo svrhu tetoviranja, tako omiljenu danas, iskrvario bih za natpis:

Postsezona ljubavi.

 

 

 

 

MILAN TODOROV: MARKO KRALJEVIĆ I MUSA KESEDŽIJA

 

 

Žurilo mi se. Dan je bio prepun isplaniranih obaveza. Seo sam u auto i spustio se nekoliko ulica nizbrdo do prve mesare želeći da kupim dimljena suva rebra za prebranac. Međutim, nisam mogao da pronađem prazno mesto za parking i lutao sam okolo nekoliko desetina minuta. Kad san se snašao, parkirajući, naravno, na mestu za invalide (zanimljivo je koliko je tih mesta i uvek se pitam šta nam krojači sveta poručuju tim silnim, za sada, neiskorišćenim povlašćenim mestima) užurbanim korakom sam stigao do mesare u kojoj često pazarim, povukao ručku za otvaranje vrata, u magnovenju pročitao OTVORENO i shvatio da su vrata zaključana.

Pitao sam prodavačicu plastičnih jeftinih espapa u lokalu pored da li mesara radi i ona je potvrdila dodavši da je radnica verovatno otišla po doručak i da će se uskoro vratiti.

Odlučio sam da odem u obližnji mega market i kupim hleb dok se mesarka, koju sam znao odranije, neka vižljasta mesarka ne vrati.

Hleb je bio loš već na izgled, ali nisam imao izbora. Stajao sam u redu ispred kase i nervirao se što sve ide tako sporo. Kad sam došao na red kasirka me je upitala da li želim kesu.

Kakav izraz, pomislih, kao da sam Musa Kesedžija, ali setih se da je Marko Kraljević ubivši Musu Kesedžiju priznao:

"Jao mene do boga miloga

đe pogubih od sebe boljega!"

Ha, pomislih kiselo, ubijanje boljih od sebe je naša stara tradicija.

Ipak, mora se priznati da tu ima i dosta iskrenosti.

Ali, pitam se gde je pravda. Čemu junaci, čemu ta ritualna mitološka ubistva, ako  "mrtav Musa po ledini skače", ako da kažem tako: nema pravde?

Dokle ćemo parole upisivati kao stihove himne posle koje se gine?

Zatim sam ponovo svratio do onih zaprtih vrata mesare. I dalje su bila zaključana. Kroz staklo moglo se videti bojno polje iz naše stalne istorijske ikonografije: trupla, glave, jezici, sušena rebra, jetra i mozak za brzo trošenje.

Razočaran krenuo sam ka parkingu. Pri izlasku skoro naleteh na devojku iz mesare.

Gde si, upitah je mahinalno.

Ona se trže i nekako uspravi, pogleda me ispod oka, odmeri i reče  uobičajeno: Evo me. Nisi me dugo čekao?

U tom  njenom intimiziranju, bejah stariji od nje bar trideset godina mogao sam da naslutim tu glumljenu, pomodarsku intimnost instant devojaka, čije stare, isprane gaćice šušte  na predzimskom vetru koji će otresti lišće, očistiti božju kuću u kojoj živimo mi poslednji, mi tamni plamen slave bez glave mrtvačke.

Da, uzeo sam kosti i izašao.

 

MILAN TODOROV: ŽIVETI DRUGI ŽIVOT

(pred večerašnju promociju novog romana u Bulevar books, Novi Sad, 19 časova)

Još nikada nisam napisao ovako gust tekst kao što je „zlatno runo“ u romanu Kukavičke junačke pesme. Zanimalo me šta su ljudi a ne šta oni rade. Takođe, istražujem mogućnosti jezičke poetike u romanu i pokušavam da se zabavim pitanjima bića. Reči me nisu izneverile, čini mi se, mada ne verujem u njihovu snagu. Radio sam 27 godina u radiju i znam da reči imaju slabu moć, uprkos uvreženom suprotnom mišljenju.

O erotskom u romanu?

Ne pornografaskom.

Ovo je seksističko vreme. Pogledajte, doktore, samo te plastične lutke u izlozima sa napumpanim ekstremitetima polnosti.

I onda se pitamo ko je ovde lud. Vi koji mi crtate gole žene na svakom koraku  ili… itd. Šalu na stranu. Čovek je  erotsko biće.

Moglo bi se govoriti i o povezanosti Erosa i Tanatosa, tačnije laganog nestajanja svih vrednosti i čovek tada shvati da mu je jedina imovina njegovo telo.

Ali, da li je to tačan odgovor?

Seksualni napon, kao strujni napon u romanu je može biti samo ohrabrenje čitaocu da ide kroz životne preokrete junaka.

Snaga ove priče u romanu je, po meni, u slavi kolektivne usamljenosti. Ose oko kojih se svet junaka vrti su lutajuće. Zatim, tu je svet gušenja. Njemu i sada, na neki način, prisustvujemo. Vrtlozi naših osećanja se kreću uvek između različitih gledišta.

Novinarka RTS me je pitala: Kako to da je u vašim pričama, za razliku od svedočenja u vestima, muškarac slabiji pol od ženskog.

Mucao sam da je to možda poravnavanje vekova u kome smo bili dominantni.

U stvari, ne znam odgovor.
Ne znam ništa.
Zbog toga pišem.

U Tišminoj priči o zameni identiteta na keju blizu kupališta, tačnije u poslednjoj rečenici nalaze se koreni mnogih budućih romana. I ovog mog. Umesto da se vrati kući, ženi, standardnom životu kakav je do danas živeo on odlazi niz ulicu, iz grada, ne znajući još kuda se uputio. Jedino što zna jeste da mora biti neko drugi i živeti drugi život.

MILAN TODOROV: MORNAR

Kad sam imao pet ili šest godina, ne mogu da to odredim precizno, danas, iako moja prva sećanja ne blede nego se, naprotiv, gomilaju kao dokazi nekom arheologu u jami koju sam kopa – mama me je obukla u matrosko odelo i odvela u crkvenu portu.

U to vreme svi smo bili siromašni. Ali, biti u mornarskoj uniformi u severnoj škrtoj banatskoj zemlji, ritači bez reke, bez jezera u blizini a o moru da ne pričam, bilo je ravno Hudinijevoj iluziji bekstva iz lanaca uobičajenih životnih nesreća.

Modro plavo odelce sa kockastom kapuljačom na štrafte  je, možda, bilo ekstremno, ali nikako nije bilo netipično za ono vreme.

To odelo je govorilo o čitavom svetu mojih roditelja i njihovih očekivanja od mene.

Ali, biti ono što ne možeš u stvarnosti nikada biti nastavilo je da me prati do dana današnjeg.

Pitam se čemu je to presvlačenje služilo, premda, moram, u stvari iz svih žila hoću da priznam da sam ga voleo. Kad bih docnije, priznajem retko, mislio šta bi bilo da sam ga sačubao činilo mi se da nikada ne bih gubio. Bar ne kao sada.

Da li me je spremalo za odraslo doba? Da li sam bio igračka za samog sebe?

Ričard Gotlib, uticajni konsultant u industriji igračaka kaže da svi roditelji, u suštini, od igračaka traže da obezbede krajnji proizvod za njihovo dete, a on je prosperitet.

Biti bolji.

Od koga?

Ne želim da budem bolji od svojih roditelja. Neću reći nijednu reč protiv njih,

Ali, ne želim da budem ničija lutka. 

Ne, nisam ljut. iako bes često koristim kao motivaciju.

Problem je često u tome što bes postaje sve nemoćniji, poput čaja protiv melanholije.

Ponekad se pitam čemu ovakva sećanja.

Možda da bismo bezglasno posmatrali sopstveno starenje.

Ali, neću to. Neću.

Sa koliko mračnih vekova sagledavamo stanje ličnih stvari?

Furnir kojim smo obloženi i koji, dodirujući ga sve vreme zapravo uglačavamo.

Sentiment me jebe. Kao i uvek. Ali potrebno je izdržati sumnju, jer sve posle toga je ismevanje.

Najličnije pitanje u karijeri glasi: kako voditi život inspirisan sopstvenom utrobom? Tačnije, kako slediti svoje instinkte?

Da li je lakše razumeti svet ako se distanciraš od njega sa toliko očigledne kontradiktornosti? 

Svet pati od sindroma prevaranta.

Čovek koji je stvoruio najjaču bombu, ikada detoniranu, Andrej Saharov, docnije je dobio Nobelovu nagradu za mir.

Šta je sve u stvarnosti?

To plavo mornarsko odelce nikada nisam pronašao. Možda je bilo iznajmljeno. 

Ali, u ovakvom ustrojstvu sveta ne može ništa biti na svom mestu, zar ne?

 

 

 

MILAN TODOROV: RIBA U MEGAMARKETU

 U mega marketu zastajem ispred akvarijuma sa ribama. Danima je bio prazan. Danas začuđen primećujem da su u njemu četiri nova šarana. Iznad njih piše da su na akciji i da im je cena snižena za deset odsto. Šarani su krupni, bez krljušti, verovatno premasni, ali imaju male tužne crne oči zbog kojih ih nedeljama unazad snimam. Šarani tromo plivaju, tačnije rone od jedne staklene ivice akvarijuma do druge. To je njihov CV, mislim.

Vrlo sličan mom. U doslovnom smislu. Posle pedesete kada sam ostao bez posla da bih konkurisao za bilo kakav bio mi je nužan fantastični curriculum vitae.

Proučio sam kako se piše. Bilo je smešno. Glupi birokratski formalizam je dominirao nad istinom.

Pogledao sam još jednom taj surovi riblji vrt i ponovo ga fotografisao. Pregledao sam snimak posle nekoliko koraka. Činilo mi se da je u pitanju riba koju sam snimao pre dve nedelje, otprilike. Ista gola koža, sitne oči, otvaranje i zatvaranje mekih kvržica oko usta.

Da li se bilo šta menja u režimu mog posmatranja? Rekao bih, ne.

Da li, možda, ignorišem probleme krajnih pojedinačnih životnih situacija.

Ne.

Ribe su oznake hrišćanstva i kao takve neponovljivo trajne, mislim odlazeći niz liniju artikala.

I poželim da jednom pukne to staklo koje nas deli.

Koliko je ono ljudi, premišljam usput, Isus nahranio sa nekoliko riba? Pet hiljada muškaraca, plus žene i decu, koji su se u ono doba brojali zasebno.

Nije li to razlog što ih manijački fotografišem?

Ta upotrebljivost života, ta darodavnost žrtve i nemogućnost bekstva me uvek iznova zaprepaste.

Dolazim na kasu, izduvan.

Vaš račun iznosi 1,201, 00 dinara.

Plaćam kešom, kažem Danijeli, dundastoj plavuši, ali nemam dinar.

Nema veze, kaže ona i ogleda se s nekim iza mene.

Izvinite, dodajem , uzeću još i tu kafu koju nudite pored kase.

Ona mi dodaje kafu.

Pogled joj sada puzi po meni.

Kafa je 219 dinara.

Dajem 220.

Vidite, kaže Danijela, kako smo se našli.

Opet ta smrtonosna jednakost modernog doba, mislim sa ogorčenjem.

Ona me gleda sa dna akvarijuma.

Po izlasku, tik ispred vrata zubima otvaram onu kesicu sa kafom i zabadam nos u nju, samo da ne moram, kao obično, da unatraške izlazim u pazle grada.

 

 

MILAN TODOROV: BROJANJE TALASA

 

Sve priče na svetu imaju početak, sredinu i kraj. To je, uglavnom, gubljenje vremena. Život se ne može prepričati u svojoj mnogostrukoj neobjašnjivosti. To bi bilo kao brojanje talasa na moru. Od prvog romana „Lek protiv smrti“ do ovog „Kukavičke junačke pesme“, moj način pripovedanja se stalno i, rekao bih nezaustavljivo pomerao ka tome, ka olupini klasične priče.

Bilo je milion dobrih tema i priča. Još od starih Grka, recimo. Zato je važno da  roman svojom ukupnošću donese atmosferu, mesto, junake koji su haotično raspoređeni u tom svetu a priča neka ostane samo ideja o priči. Radnja romana ili priče u njemu, ako je uopšte ima, ne mora da teče linearno. Radnja je danas postala ništa. Kad čitalac pročita roman koji ima ono što zovemo „zaključanom radnjom“ u svesti mu ostaje malo od ispričanog. Uglavnom sve je to neupotrebljivo u modernoj umetničkoj praksi. Mene ne zanima zaključana nego otvorena fabula, priča koja ima atmosferu, mesto, junake ali se ne završava očekivano prethodno ispričanom.

Moji junaci iz neopisivog prosečnog života beže u paralelne svetove svoje ambicije, žudnje, pohote, čistih i prljavih strasti a tek tamo ih čeka pravo beznađe. Jer tek tada shvate da to nije ono što su očekivali od sveta i sebe. To je suština moje poetike, ako tako može da se kaže.

MILAN TODOROV: NIKAD NE STANI

 

Kad se zapitam šta je moja najveća greška u svim godinama iza, uvek pomislim da je to oklevanje.

Kad bih se šalio sad bih nastavio, da li da nastavim ili da ne nastavim, razmisliću, možda jednog dana, šta ja znam, niko nije kriv, da trebalo je to možda, kako se toga nisam odmah setio, hoću samo da vežem pertle na cipelama…

Posmatram na Instagramu slike raznih lepotica i uvek se između pojavi neka životinja, uglavnom ptica, koja me kupi nevinošću. I, što je još, meni neverovatnije, otkrio sam da mi u tim malim svečanim sekvencama prirode najviše prija lagano proticanje života, nešto što bih nazvao srećnom dosadom, ono vreme krto i skoro staklasto bez lažnih evokacija plemenitosti i tobožnjeg žaljenja drugih u nevolji a ja sam kao dobra, debela, poštena i, na sreću moje moralnosti, nikom poželjna.

Neko vreme, prilično davno, izgledalo je da može da se ustali u telu kao dobra gradska riba. Menjala je muškarce, Abortirala još u sedamnaestoj. Tip koji je napumpao umro je pre abortusa. Skupljali smo novac da ode u neku banju posle abortusa, tobože na ekskurziju da roditelji ništa ne saznaju. Sve je dobro prošlo. Onda je započela serija njenih udadbi i ženidbi, to jest veridaba ( da li se tako kaže za poluzvanični seks?) koje su se završavale kiretažom.

Najzad se skrasila. Udala se za čoveka svog života, koga do tada nije poznavala, i rodila mu troje dece.

Sada je osoba koja prepričava bajate viceve na društvenim mrežama i trubi o prednostima duše nad poganstvima intelekta.

Vrh je njen odnos prema poeziji. Stereotipi a la Antić i još gore Balašević.

Dobro je, mislim, bar mi ne gadi Arsena.

Ta riba, nekada, ta popušena cigareta u uskim usnama moguće ajkule… kako, kako si, lepotice, uspela da učiniš nemoguće, da spališ grm u kome se pojavljuje bog, kako se desilo da si, srećom, to znam tek sada,  izabrala drugog a ne mene dok hodam niz park i šutiram opalo kestenje, divlje, ono koje nije za jelo..poput onog koje toplotom u zimsko veče priziva intimnost.

Ipak, volim taj sad divljih kestenova koje je, može biti, svojom vojničkom rukom zasadio plemeniti Molinari.

On, svakako, nije mogao ni slutiti ko će i kako prolaziti tim hladom.

Oprane devojke u subotnje letnje predvečerje.  Laki, njišući korak, duga svetla staza, automobili i njihovi vozači koji zure u devojačke noge...

On je bio alkoholičar i dijabetičar. Ne znam kakoi mu se uopte dizao.  Uglavnom, zapazio je njen hod, armekenski, kako smo mi govoruli za devojke koje su hodale kao na pisti. Znao je da protumači taj hod. zaboravih da kažem da je bio slikar amater, ali sa lepom grudvom talenta. I uspeo je da je prizove. Prvo na kafu a posle i u krevet.

Često prolazim pored te ulično-dvorišne straćare u kojoj se sve zbivalo. 

S kestenova u parku grakću vrane. 

Kad mu je dosadila, slikar je jednostavno rekao da sutra u tu njegovu ubogu potleušicu dovede mamu.Uostalom, bila je toliko mlada da je mogla da mu bude ćerka.

Sad je na tom mestu piljarnica. Kad kupim grozd zimskog paradajza pomislim na nju, kao na nešto nepotrebno izmoždeno.

Ali ni ja nisam nosio pancirnu košulju srednjovekovnog ratnika.

Posle, stalno smo bili ispod nekih kipova svetaca. 
Bila je jaka u telu, a ja razapet na krstu iskušenja ženskog, pojma majke, kipova koji sve vuide u nraku crkvene porte, sisa velikih, raspuštenih, pomalo slanih kao more.

I uvek kad mislm o tom ruševnom svetu kome sam i sam pripadao neko vreme, kažem u sebi, naravno, žao mi je svih naših sramota. Bile su tako neodoljive, kao Stani, dossta je, nastavi, nikad, nikad ne stani...

MILAN TODOROV: PAD ANĐELA

 

Ne znam zašto je u tradiciji našeg, sve jadnijeg, pevanja, beli anđeo poštovaniji i cenjeniji od ostalih anđela.

Ako je do freske, onda je u redu. Ali, samo kao estetika.

Međutim, ako je sudbina anđela da budu odbačeni kad padnu, u tom slučaju ja bivam oprezan.

Nisam nikad bio anđeo, ali sam padao.

I poučen tim iskustvima, ne pada za molitvenike, naravnom, pomišljam da je moguće da su politički progoni postojali i u vreme Hrista.

Nije to podela po doktrinama, mada se time najčešće opravdava, nego podela savesti. Kao gipki usek između ženskih grudi.

Ali, da li je baš tako bilo ili su tumači i prepisivači dodavali svoje? Čovek uvek mora da u pretpostavke uračuna i ljudsku taštinu.

Dozvolimo pretpostavku da su anđeli pali. Ali, gde je krv? U redu, ponekad izostane krv kao fizička pojava… Međutim, gde su znakovi gubljenja statusa. Niko ti se mesecima, pa i godinama ne javlja. Mala televizijska voditeljka koju si zaposlio na plač njene majke već sutradan ti se u mimohodu cereka u lice.

Gde su milosrdni anđeli, misliš.

Međutim, tu su zvezde. Uvek mi je lakše kad ih vidim na nebu. Znam, biće hladno, ali sve osim njih je svedočanstvo da nema nade.

I mislim kako ne gledam ja zvezdo tebe nego pod zaštitom tebe posmatram svoje putovanje.

Naravno da to niko ne može da razume. Tu mlitavost da odeš i suprotstaviš se palanačkoj zlobi, ljubomori i vrlo niskim pogrešnim strastima.

Priča bi se vila oko toga kako više niste u istom mestu, kao da je Lovra popišao vaše lubenice, kao da su zvonici crkava namerno skraćeni…

Moraćemo da hodamo tiho kao ljubavnici s nešto malo duše.

Naš život se ipak deli na moj i tvoj.

Možda je spas u onome što smo zvali fiskultura.

U školi nije bilo sale za nju. Išli bismo, u redu, držeći se za ruke kao kao osuđenici. Svlačili bismo se u zasebnim zagušljivim prostorima. Na prozorima su bile žice i tamni, od sunca izjedeni zastori. Gledali smo da se što pre skinemo u obavezni crveni šorc i beli atletsku majicu da bismo zauzeli najbolje mesto za virenje u žensku svlačionicu.

Ali, nije mi krivo zbog pada prošlosti.

Sve što pada, možda i treba da pada.

Ali, šta pali anđeli još traže na ovoj zemlji?

Da li oni „vade“ krvnu sliku?

Ne.

Ni ti je još ne tražiš kao uput od stroge i vesele lekarke koja ti je, kad si bio kod nje radi nekog recepta, kazala:

Šta vam je, zašto se nervirate kad ništa ne možete da promenite?

Ne želim da ubijem svoja osećanja, hteo sam da joj kažem, ali nisam.

Vitalna energija koju, po Balzaku, svako ima i troši po svom nahođenju kao da ubrzava svoj proces.

Šta mi još ostaje?

Zadovoljstvo palog (anđela. Ha…ha…) ili intelektualna i kreativna smrt?

Ne biram.

Dugovečnost me trenutno ne zanima.

Samo strast i postepenost samouništenja o kojoj, na svu sreću, ne znam još ništa.

 

 

 

 

 

 

 

 

RATKO DANGUBIĆ: ZA SVAKI SLUČAJ

 

 

 

Oko mena vlada tišina. Događa se da se nerviram, s osećanjem da su mi misli u zabranjenom lavirintu. Prekida se razmišljanje uz arlaukanje  policijskih i amabilantnih sirena, a sve ovo imaj ulogu da me opomene da sam u gradu, da mi nema mira. Možda ne bi bilo ničeg ovako čudnog, da nisam pisac. Ako bi neko pitao šta narušava ustaljenu potrebu pisanja, velim-sam ja. Kuvam kafu, odlazim do prozora, gledam ulicu, buljim u drvo uz prozor. Većina ljudi sada spava, a ja hoću da pišem. Prezirem politiku, TV, navijače u bilo čemu, igrače bilijara i karata, popisivače i dostavljače opomena, računa, kafee u kojima prave rđav espreso, picu koja ostane gnjecava, ljude koji sve znaju, ljubav o kojoj se u novinama priča, zašećerena pića, pozlaćene stvari, muziku koja nije muzika, mačke i kerove, ljude koji govore da imaju savest, kasne pozive telefonom, one koji se u sve razumeju, one koji se u ništa ne razumeju, košulje na cvetiće.

Rečju, ja sam škrabalo kao i bilo koje drugo. Otkuda onda ove proklete misli? Onda mislim da nije sve crno, da ima stvari koje mogu da budu i crnje, i da se bojim da se pretvaram u „bolesnika“ sklonog opanjkavanju ljudskog roda, i mislim se: gde će mi grešna duša? Sanjam kako je bilo lepo, kad je literatura bila literatura, a sad je spisatelj osoba bez ugleda, jad. Jednom mi je lice s osmehom, onda je naglo tužno. Tako provodim, povremeno, dane, ostavljam spisatleljski posao. U suštinu, i ovo jeste moja namera-da sate i dane, mesec i godine, provodim između sobe u kojoj pišem, kuhinje, toaleta i balkona na koji izlazim da se protegnem i udahnem zagađeni gradski vazduh. Laptop obasjava svetlost starinske stone lampe, lampa baca pogled i na hartije, dokumenta na stolu. Ja gledam ne otvorene jučerašnje novine, kupujem jedne, nazirem kakve se sve nebuloze kriju iza masnih naslova-najavljuju skandale, izveštavaju o ratovima, lopovlucima IT kompanija i trgovaca monstruma, spletkama na berzama. Ni jedan od naslova ne otkriva razlog zbog čega vredi živeti, pisati, voleti, pa i verovati. Nema ničega da bi me zainteresovalo. Povremeno se ukočim, valjda od predugog sedenja. I čitam dokumenta, ljubavna pisma između dva svetska rata, gde bi pored ljubavne patnje, trebalo da preovladauju i fine stvari. Sve je nekako lepo spakovano, divan rukopis, pravi ženski. Devojka najvljuje da jako želi decu, opisuje sunce, oblake, travu i cveće, govori šta je sanjala. Očigledno je namerila da se uda, i ona na ovom istrajava u nekoliko pisama, ali, izleda, s druge strane nema odgovora, ili ga ja, bar, u njenim pisimima ne prepoznajem. Onda govori koliko je u njega zaljubljena, da bi volela da se budi s njegovim mirisom na njenom jastuku, i sve je, pomalo, sladunjavo, ali su, bar za ono vreme, ovo lepa pisma, bez obzira sve banalnosti. Sve u svemu, trudim se da iskoristim deo baljezganja, kojim se jednom bavio običan svet, dok nije bilo interneta, mejlova, SMS poruka, i sveg ovog iz mog vremena. Postoje trenuci kad pomislim da meni i ne pripada pravo da kopam po ovakvim hartijama, da nema potrebe vraćati se tako daleko, da se predstavi jedno vreme koje je čekalo veliki rat, mada je sve ovo uobičajeno pisanje, s uobičajenim temama. Ne uspevam da sebe ubedim da pišem ono što treba, pa skoro i da ne vidim svrhu pisanja, jer malo je danas onih kojima pisanje donosi slavu, pare. Nagriza me melanholija, malodušnost. Ne brinem koliko lice izgleda srećno i tužno kad završim prokleti tekst, ali sam siguran da, ni u primisli, ne sanjam da sam genije i da je rukopis vrh. Svestan sam da živim u nepodnošljivom vremenu, svakojakih pervrezija, nasilja, otimanja, otuđenja od Boga "koga sam poznavao", i pisanje vremenom postaje nepodnošljivo, i da je i svet sam sebi ostao „s one strane“, bez dobrih namera. I u čast tog uverenja, kao znak sopstvene nemoći, odlučujem se da skuvam još jednu šolju kafe, razmišljajući da je kafa valjan razloga zbog čega treba živeti, valjda i pisati. 

Voleo bi da mi je razmišljanje umerenije, naviknut sam na uzdržanost, za prenemaganje treba nešto više. Prihvatam da je trenutak kao i svaki drugi, bar tako i verujem, i ne bi bio veseliji da cvrkuću ptice, hajde-da im ne nabrajam imena. Javljam se rano telefonom gde treba, da stižem na vreme. Nastavljam da se brijem, prebiram po ormanu koju košulju da sparim sa samim sobom, trljam se po stomaku, nervirajući se što nikako ne mogu da skinem salo. I koračam dugim holom „narodne“ ili već kakve biblioteke, dali su joj ime „mudraca“, svojevremeno je pisanje knjiga nazivao „božanskim poslom“. Dolaženje ovde je, rekao bi moj prijatelj, lažno i cinično, pogotovo verovanje da je ovo hram-svetilište. Nehajno se javljam nekome ko se meni javlja i osmehuje, ne znam o kome se radi. A pitaju me, ponekad, oni koji nemaju drugog posla-i sami pišu, gotovo sažaljivo-zašto ja pišem? Smejem se, cinik: „Za svaki slučaj!“