MILAN TODOROV: ANĐELI JEDU PAUČINU

 

Mršava je razlika između privida i stvarnog života. Ovom ulicom malo ko prolazi. Mislim, skoro niko ne prolazi pešice. Prolaske u tutnjavi polovnih nemačkih automobila ne računam u stvarno. To je samo tumaranje duše u potrazi za iščezlim smislom. Ili neka neobjašnjiva glad da se dosegne, ionako neizbežna sutrašnjica, ali pre vremena. Dugo mi je trebalo da shvatim da prava snaga nije u oktanima i brzini koju oni daju, nego u susprezanju sebe.Kočnice su vam dobre, rekao mi je mehaničar u auto servisu prilikom tehničkog pregleda.Trebalo je uključiti se u dan. Kamioni su tutnjali. Svako malo udarili bi pešaka na prelazu. Kamioni iz Bosne, Slovenije, Hrvatske… Svi su nas gazili.Vlasnici radnji na glavnom drumu mogli su samo od slika pokojnika prodavanih rodbini da žive mesecima. Ali, svi smo oslepeli. Ne vidimo se. Živimo u nekoj uvežbanoj sigurnosti. Niko ne sme da iskorači.Recimo, ona usamljena debeljuškasta plavuša u jutarnjem kafeu, koja ne diže pogled pola časa i ispija prvu produženu kafu s mlekom još narednih pola sata.U kafeu je slikarski kolorit. Na štafelaju započet pa napušten akt. Štikle, duga linija bedara koja istovremeno mami i ne obećava ništa unapred.Sve mi je to odviše poznato.Pada kiša. Majske kiše su zlatne.Otićiću u šume. Vrbove šume su pune pečuraka. Pohovaću šumsko pile i biću srećan ako se pokaže da je meso vrbovače identično najmekšoj piletini. Zaustavljam tek registrovan auto na zabranjenom mestu, ispred apoteke. Lek se, valjda, računa kao opravdan razlog za hitan prekršaj. Četiri upaljena svetla žmigaju. Dajem recept ne baš staroj ali tromoj apotekarki u drogeriji Lylli. Češkam se dok ona odlazim u druguProstoriju da kopira lekarski recept. I tako, nje nema, pa nema.Plašim se, dobiću kraste od češkanja.U nekom trenutku mi se javi sumnja. Da li ona zna više od klišea koji tajno stanuju u značenjima latinskih slova.Ipak, suština je u mesu pečurke i ljudskom mesu. Tačnije u dodiru.Suština mesa je u načinu na koji opštimo sa njim. Moja sestra, koja je četiri godine starija od mene, ne kupuju mleveno meso od kada je na nekom televizijskom kanalu videla kako melju crve (pune dobrih proteina, naravno) u smešu za roštilj.Uzimajući u obzir da i sami posle postajemo neko meso za crve, mogu da razumem njen strah.Vozim tek opran auto po blatnjavom nasipu. Razrovali su ga kamioni koji istovaruju cisterne sa fekalijama u gradski senkrup koji se posle lagano utapa u Dunav. Tu su i kamioni neke gradske firme koji grade laki drveni mostić iznad korita fruškogorskog potoka. Pamtim da je nekad na tom istom mestu bio mali, stameni kameni mostić ali su ga, ko zna zašto, porušuli. Kod nas je sve između rušenja i ponovnog građenja. Ćuprija na Dunavu u kojoj je ostavljen otvor za sise kojima nas doje mlade dojkinje.Kao da su mostovi i ženske grudi, odnosno mesnost kategorija u kojoj postojimo.Kažu da sam sisao do četvrte godine. Ne znam. Da li to otkriva neku tajnu o mom postojanju? O rastavljanju mape sudbine na sastavne delove u kojima ženkse ili prethodno majčinske grudi igraju ulogu onog što dolazi kao konačnost našeg života, naših emocija i strasti mahom pogrešno usmerenih.Meso šumskog pileta je, kažu, najbolje iza Prvog maja.Gazim po debeloj mahovini. Čamac kojim krivolovci love spava pun vode u žabama prepunoj bari. Zelen je i lak. Još je hladno za vrbovače, koje kad se vešto pripreme postaju basnoslovne u pogledu ličnih gastronomskih doživljaja.Nedavno sam nekoj ženi ranih šezdesetih rekao da sam zadivljen njenom energijom u tim godinama. Mislim da se uvredila. Nije mi ništa odgovorila. Pobrkao sam stanje stvari i ono što je privuklo moju pažnju. Meso ženstvenosti, meso starih dobrih dojki od kojih drhtimo i nehotice usmeravamo sve u čemu smo od rođenja – prema sebi.Što se tiče gustine iskustva u tim stvarima, ono nas neprestano draži.Sisao sam sve svoje devojke, kaže moj najbolji prijatelj. Mrzim zabrane. Telo nije pancir, premda je rat tu blizu i meso nije topovsko, bar ne za sada i šta mi je trebalo da se pokazujem slabim sada na ulazak i zagasitost kože kao znaka mekote i ljudske slabosti. Hoću da budem nov. Ješću krilca žaba. Možda sve leti. U barama su rode. Sve jedno drugo jede. Samo anđeli jedu paučinu.

 

 

 

 

 

 

 

ALEKSANDRA PLESKONJIĆ: SOLARIJUM

 

 

Bombardovanje je, ona leži u solarijumu zatvorena u kapsuli istog oblika projektila koji ruši njen grad…tu neku vrstu kocke radi često… velike su šanse da će nestati struje i da će ostati bez vazduha… spustiće me zajedno sa kapsulom u raku… deco bacite grumen zemlje na solarijum… reći će moja mama… mojoj deci…I još će reći… govorila sam da to nije zdravo za njene mladeže… ili zamišljam da su svi pobijeni dok ističe moj 15-ti minutić… grada nema… izlazim i oblačim se pod vedrim nebom… preplanula preskačem ruševine… po zvuku idem da vidim kako gađaju žeželjev most… spuštam crne solarijumske naočarice … spremna za bljesak.

RATKO DANGUBIĆ: ALAT

 

 

 

Prvi je dan proleće, može da bude bilo koje godine u ovom srećnom veku. Sedeo je s njim za stolom u trpezriji, žena mu je umrla pre dve godine, pili su kafu koju je dobio na dar od nekog ko je mislio da joj je istekao rok, on nikad nije verovao da datum određuje valja li nešto za upotrebu ili je za bacanje. Posle dvadesetak godina provedenih na ulici, nagrizla ga reumu, izjeda, i shvatio je kako je vreme da ga sin nasledi u poslu, dugo ga je štito od ovog, ali od nečeg mora da se živi. Sin sigurno nije više toliko mali, možda on i ne želi da se odrekne bezbrižnoszi, ali vreme je da vodi sam sebe kroz život. Poklonjena su mu davno drndava kola, Nemci ga zovu Trabant, ali se kotrlja, ima ulogu. Smestio je osamnaestogodišnjeg sina pored sebe u auto, već ga ovaj moli da krene na obuku da vozi, ali govori mu  da je rano, a trebaju i pare. Imaju malu kuću iza Mirijeva, dve sobe, kuhinju i od skora, hvala Bogu, i kupatilo. Žao mu je da ima samo jednog sina, život je takav, kasno je-nema se kud. I rešio tata Ciganin da, konačno, uputi naslednika u posao koji on godinama radi, baš ovoga prolećnog jutra. On nema priliku za stranu, a ni domaću penziju, a i da ima on je voleo svoj posao.

Krenuo je sa sinom niz ulicu, svečano se on obukao, sin nije, izabrao je svoju raskrsnicu, njegovo iskustvo je ogromno, ovde je najprometnije, blizu je skupa pekara, s jedne strane, a i samoposluga s druge strane ne manjka. Gledao je kako se sunčevi zraci pomaljaju između krovova, kao i godinama ranije. Pre podne je, zaista, kad ima sunca, ovde lepo, ovo je  sunčana strana, tako da može da se sedi bez smrzavanja, uz donetui čaj u termosu. A sina je majka upisala u srednju, ali, hajde-nateraj Ciganina da uči nešto osim da udara u kakvu tamburu ili razvlači harmoniku. Odustao je posle prve godine u kožarskoj. “Sine”, rekao je tata Cinganin, meni se nigde ne žuri, a sin je odgovorio: “Ej!” Onda mu je rekao da pogleda ono drvo, tamo iza njega je javni WC, kad mu zatreba. I sin je izvadio jastuče na kome će da sedi, smestio sa kako ga je matori savetovao, osmehnuo se, stavio naočare za sunce kupljene na buvljaku, jeftine, kinesko smeće, tek da deluje kao slepac i rekao da je sve razumeo. A otac ga je pitao gde mu je šešir? “Kakav šešir?” A gde mu je kartonska kutija? “Kakva kartonska kutija?” Matori se nasemjao, upitao ga kako misli da prosi-”bez alata nema zanata”.

MILAN TODOROV: BAGER

 

Ušli smo u taj neugledni restorančić na obali reke slučajno. Ili po nekoj nuždi više sile. Pogled je bio osvežavajući. Dunavom je plovio ogromni od patine i mrazeva nagrižen bager za vađenje mulja.

Kretao se veoma sporo. Mali remorker je pokušavao da ga usmeri ka levoj obali, ali izgledalo je da nema snagu da to učini. U svakom slučaju bar ga je držao nasuprot strujanju reke, takoreći u mestu.

Konobar u farmericama i beloj košulji delovao je kao neko kome je ispod časti da radi svoj posao.

Dve kafe i dve mineralne, rekao sam mu. I odmah da platim.

Da li hoćete da ručate?

Nećemo.

Konobar nije ni trepnuo. Nije ni skinuo mrzovoljni izraz sa lica. Prezirao nas je. Bilo je očigledno. Nije voleo svoj posao. Možda nije voleo nikoga. Možda je imao loš dan.

Ja, inače, ne volim kafu i pijem je tek u samoodbrani, kada ne znam šta ću.

Bacio sam pogled preko njegovih mekih, pihtijastih ramena. Obala zarasla u grmlje vrba, ševara, blata i smeća.

Poradovao sam se da će onaj plutajući bager baš ovde da se usidri i očisti sav taj godinama nagomilani talog gradske periferije. 

Sunce je padalo koso. Na zidu se mogao videti mesingani zapis o najvišoj tački vodostaja šezdesetih godina. Nije mi bilo jasno zašto je uopšte postavljen taj znak za jednu u nizu ne baš katastrofalnih prirodnih pojava.

I zašto se uz naš deo Dunava, te, kako svi vole da kažu, kičme Evrope, nešto normalno, periodično i ne baš spektakularno slavi kao naša žrtva za niko ne zna šta.

Možda da palimo sveće ispod te zlatne žile vode.

Ovde moram da se setim kako su muške bolesti, odnosno bolesti prostate zvale moje mađarske tetke: zlatna žila.

Ali, bio je to drugi svet. Tetke su umrle brzo, jedna za drugom. Bitka oko nasleđa nije ni vođena. Moja bivša sestra je sve prigrabila sebi. Ja, kao strani državljanin, nisam mogao da nasledim ni cvonjak.

Mađarska je sa svojim emberima i ostalima ulazila u Evropu. Mene su ostavili i drugom svetu.

Konobar se ne pojavljuje da naplati račun. Ustejem i odlazim u memljivu sobu sa mračnim šankom od  poliestera.

Koliko?

U redu je.

Ništa nije u

redu.

Bager se uzaludno ukopava u talasima. Voda raste, biće ribe.

Prilazi mi lokalni automehaničar i pita da li kupujem benzin za svoj auto na benzinskim pumpama.

A gde drugo.

Ovde, na obali ima jeftinije.

Ruski šlepovi, kapiram. Dodir dobra i zla.

Rađa se bipolarni svet.

Ti ćeš biti jedno a ja drugo.

Popi kafu, pa idemo, dušo.

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: UKRADENI ISUS

 

Bili smo u Amsterdamu. U ulici crvenih fenjera. Doduše, nismo videli nijedan fenjer. Ulica oivičena kanalom. Ništa posebno. Nešto kao Dunavska u Novom Sadu. Ali, ne. Ti olaki toponimi su smrt za iluziju. Zamisli "Smrt ljubavi u Perlezu". Ne deluje.

I tako, izlozi. U njima žene u crnim i zlatnim gaćicama.

Jedna mala plava u belim. Izgledala je kao tek izgnana iz raja.

Zamisli, kaže mi drugar za koga ne znam da li je još živ, da sretneš ovo na nekoj jadranskoj plaži.

Šta ima da zamišljam?

Sutra bih je ženio, kaže.

U staklenu kutiju ulazi mladi japi. Nosi ruksak na leđima, kosa mu je previše začešljana, naočari na očima.

Plavuša navlači zavesu na izlogu.

Mrak traje nekoliko minuta. Smeo bih se zakleti ne više od sedam ili osam. Nepunih deset. Zatim, momak izlazi. Jednako je beo u licu i zift kose kao prilikom ulaska.

Imaće o čemu da sanja kad odrtaveo, u sto petoj godini života, sa pelenama i cevčicama na ustima bude obnavljao svoj svet zarastao u gvozdenu rđu.

Ali, dok to zamišljam, odjednom mi se javlja osećanje rasparenosti. Tu greha nema. Nema te smrtne opasnosti. Ali, kako je to moguće?

To pitanje me sve više zaokuplja. Greh bez osećanja težine. Međuvreme. Još je zima a već je, povremeno, leto. Kao da je pod suncem neka druga tama. Košava čisti grad. Povremeno se spusti pljusak i nestane internet po kućama sa mirisima kuvanog luka.

Sve deluje kao da je naliveno olovom.

Zatim ulazi još jedan. Debeli, po odeći sudeći, Nemac ili Austrijanac.

Vraćam se gugutkama koje se gnezde iznad prozora sobe u kojoj spavam.

Ona, gugutka, leži ma gnezdu a on, leteći ptić, malo-malo pa donosi neku slamku u kljunu za gnezdo.

Idila ili pokušaj da sredim misli? Stvari nisu nimalo jednostavne. Uostalom, zar nije svet jedan? Moje želje i moji strahovi su, u tom slučaju, jednaki željama i strahovima tog malog, uglađenog Japanca. Doduše, japi mi je delovao kao tip koji ume da se kontroliše, za razliku od mene. U većini delikatnih stvari ja reagujem instinktivno a ne racionalno. Međutim, nisam imao nameru da se poistovećujem sa njim. On je ipak čovek novog vremena. Čovek od akcije. Ja mogu mesecima da budem bačen u zasenak drugih. Nije tu reč o onemoćalosti volje.

Nešto drugo je u pitanju. Ja sam, naime, kao ono stari renesansni slikari koji bi se, umesto da rešavaju neki konkretan problem, bacili u mahniti rad na nekom svom delu, slici, knjizi, verskom spisu.

Kao da stalno mislim šta će biti posle moje smrti. Šta će ostati?

Poznato je da stvaraoci, da ne kažem umetnici, moraju da umru da bi ljudi shvatili njihovu vrednost.

Ali ja želim miran život bez problema. Uostalom, uvek sam imao taj glupi, opterećujući osećaj da su drugi, ma kakvi bili, bolji od mene.

Recimo, narodni heroji iz bioskopa Dunav za dan proslave ustanka sede u prvom redu i merkaju izdašnu dirigentkinju po imenu Milojka. Mi, deca, pevamo. Narodni heroji bi rado podveli dirigentkinju, našu nastavnicu muzičkog Milojku, ali ne smeju od svojih žena koje ih čekaju da dođu na ručak.

Kad o tome mislim, zaprepašćen sam notornom istinom da su i heroji ljudi skromnih prohteva.

Borili smo se, koliko se moralo, moglo i htelo, pa i više od toga. Onda smo u ovoj maloj poluravničarskoj varoši svili gnezdo (poput golubova iznad prozora moje spavaće sobe) pa zaustavili dah ispred nekog ženskog dupeta.

Ali, oni su bili pobednici i verovali su da pobednicima sve pripada, pa i veličanstvena pozadina naše nastavnice pevanja.

Ja sam, po mom dubokom uverenju, gubitnik. Prema tome, meni pripada verovatno ono čega nema.

Ili ono što pripada drugima.

Ne poželi tuđe?

Ima i drugih nejasnih figura u jutarnjoj kafi.

Internet mreže omogućavaju da u svakom trenutku znamo ko je i kada aktivan u našem svetu lažne intime.

Razlika između teških i lakih snova je samo u ritmu kojim me sustižu dok se spremam da sklopim deliće koji mi nedostaju.

...

Gotovo, pomislio sam i hteo da ovu priču objavim na svom blogu. U stvari, objavio sam je na kratko, pa povukao. Neka pitanja koja su me mučila ovih dana ostala su bez odgovora.

Po običaju pokušao sam da stvar razrešim dugim šetnjama.

Bio je najveći hrišćanski praznik Uskrs.

Prošao sam starim grobljem na kome je moj negdanji prijatelj podigao mermernu grobnicu za sebe. Ispisao je na njoj ime i prezime i godinu rođenja. Godina smrti nije uklesana i ja pomislih  da je to dobro.

Potom sam se, zaklonjen šeširom od bele trske, spustio do Kameničkog parka. Dve plovke mi, u blizini žabastog mutnog jezera, pretrčaše put. Pokušao sam da ih snimim. Međutim, u gustoj travi njihovi obrisi slabo su se nazirali. Kamuflaža je, dakle, važna za preživljavanje u njihovom svetu. U ljudskom je prezirem.

U povratku, zastao sam kod starog i skoro sasvim propalog drvenog krsta sa Isusovim raspećem. Nalazio se na bočnom skretanju ka delu petrovaradinskog bloka zvanog Dedinje. Dugo sam se kanio da ga fotografišem. Uvek mi je bilo teško izvodljivo, jer se krst nalazio na opasnoj krivini u blizini nekadašnje televizije a sada radijske zgrade, u kojoj je jedne noći neki umorni vozač pregazio šleperom noćnog portira.

Iako sam voleo usamljena mesta, ovo mi se zbog toga činilo mističnim.

Međutim, danas, najverovatnije zbog uskrsa, drum je bio prazan.

Zastao sam na ivici asfaltnog puta i nekoliko puta škljocnuo telefonskom kamerom u pravcu krsta. Nisam bio zadovoljan. Krst je već obrastao prolećnim granama zove, za koje je, tek sad sam se setio, stari slepi knjižničar u Varadinu govorio da je vampirsko drvo. Štaviše, ceo Kamenički park, rodno mesto dečjeg Zmaj Jove, bio je, prema njemu, stecište vampira.

Tek kad sam se, radi jasnije slike, približio raspeću video sam da na njemu sada nema malog gvozdenog Isusa.

Da li su ga ukrali majstori gvožđari?

Ili je ustao sa raspeća da nas grešne spase?

 

 

 

 

 

 

BRANISLAV STOJANOVIĆ: ŽAO NAM JE ŠTO ČEKATE

 

(nad rukopisom novog romana Milana Todorova)

Roman „Kukavičke junačke pesme“ donosi primer finog, lirskog pripovedačkog tkanja, ali i uznemirujući uvid u svet koji se raspada u bezosećajni lični i opšti haos.

More spokojstva, ukoliko ga je bilo, definitivno je nestalo i naš svet se sada kreće kroz iskustva nevolja čiji smisao, uprkos svim pokušajima, ne možemo da shvatimo.

„Kukavičke junačke pesme“ ipak nisu pandemijsko štivo kataklizmične prognoze, nego pre svega urbani ljubavni incidenti. Odjeci slučajnih događaja, svakodnevne običnosti koje bi trebalo da drže ljudski život u onome što se zove priviknutost na normalu i standarde zajednice a to ne čine – otvaraju polja spekulativne fikcije na  svež i uzbudljiv način epske romanse.

Svojevrsne putopisne beleške iz života gradskog usamljenika koje se nižu u ritmu trkača govore o nemogućnosti oblikovanja života u jasnu i dovršenu celinu. Stoga život, sa svojim ponudama i iznudama, vodi glavnog junaka u „mentalno druženje“ sa bezmalo svakom lepom ženom koja se ukaže u njegovom hodajućem životopisu.

To je samorefleksivno ispitivanje usamljenog bića. Lakoća dodira je nestala iz života junaka, pa se on zbog toga fokusira na emotivne drame na mnogobrojnim društvenim mrežama u kojima su najintimniji trenuci jedini osećaj nove zbilje.

Ovo je istovremeno i priča o radio novinarstvu u ratnim okolnostima. Novosadski radio pre i u doba Drugog svetskog rata, ali i u aktuelnosti tog niza istina, laži, strahova, pokoravanja i prevara.

Društvene okolnosti se stalno menjaju ostavljajući čoveka da ostatak života provodi čekajući nevidljivu budućnost u svetu hranjenom represijom i lažima.

Lako, opipljivo i istovremeno duboko promišljanje o srži savremene zaglibljenosti u urbanim lavirintima.

U apsurdnom pokušaju da izvrši samoubistvo, junak na samom početku romana naziva telegrafsko odeljenje u nameri da prethodno prijavi svoju smrt a dobija mehanički odgovor koji bi kao lajtmotiv mogao da stoji iznad njegove ispovedne priče :“Žao nam je što čekate“.

 

MILAN TODOROV: PROSJAČKE GODINE

 

Postoji taj neki sajt za istinite erotske priče. Zaboravio sam kako se zove. Posetio sam ga na nagovor jednog dobrog starog prijatelja koji je povremeno pisao za njega. Bio je razveden i mogao je komotno da se prepusti najintimnijim ispovestima.

Ipak, moram da priznam da sam ga jedva nagovorio da mi oda adresu sajta. Obećao sam mu zaštitu lika i dela.

Posebno zbog toga što ga jedna dama, naša zajednička poznanica, ugledna ličnost iz kulturnog miljea grada optužuje za neovlašćeno iznošenje njihove intime.

Bili smo još mladi, Postepeno, kako smo starili bili smo sve više napaljeni. Bili smo današnji ljudi. To je kao neka bolest. Ako je priznaš nije ti ništa lakše fizički. Psiha je tu glavna. I hormoni.

Žena sa kojom je spavao nije bila više u cvetu mladosti. Viđao sam je na pijaci, neobično razodevenu, u crnim helankama koje su isticale njeno zrelo telo. Možda već prezrelo, ali telo koje bi se lako dalo nagovoriti na greh.

Imala je tačno onoliku trunku stida koja je nužna za građanski protokol.

Međutim, taj moj prijatelj, koji nažalost nije više među živima, voleo je da je drži za kosu dok je tuca otpozadi.

Naravno da to ne bih znao, da on to nije napisao u svojoj priči objavljenoj na onom opskurnom sajtu. Upravo tim rečima.

 

Ona mu je, navodno u tim scenama pričala da bi se tucala sa svakim muškarcem koji naiđe.

A sa njim, pitao je prijatelj, aludirajući na mene.

Ne znam šta mu je odgovorila. Nikad mi to nije rekao. Nije bilo važno. Bila je njegova prolaznost ili knjiga pala  sa stola.

Viđao sam je i posle, kad su se ne znam zašto razišli. Na onoj ubogoj pijaci na kojoj su nesrećni Krajišnici preprodavali krompir i kupus.

Bila je još kitnjastija. Nosila je, mislim, ćerkinu odbačenu garderobu i šminkala se neumereno. Ličila je na osobu koje je preživela sopstvenu smrt a da toga, naravno, nije svesna.

Kad bih je ugledao, a to je bilo uvek iz daljine, pitao sam se ako je sve što nam se dešava posledica nečega, šta je onda samo naše.

Možda pupak. On je centar svemira i novog života. Plašim se da gledam svoj pupak. Kad bi on pričao sve što zna, možda se niko ne bi rodio.

Pupak je čvor onoga što nam se dešava. On je, u stvari, pristanak na zatvor u zamenu za život.

Možda zbog toga nijednoj ženi sa kojom sam spavao nisam gledao u pupak.

Jedna od njih je išla preko reke, mostom, u novom belom mantilu sa izrazom lica tako da sam se u automobilu istog časa odrekao volana i prekrstio.

Bila je ona koja se davala za večeru i piće.

Šta joj se, u dugom međuvremenu, desilo?

Prijatelj koji bi mi to opisao u erotskom magazinu je mrtav.

Ona njegova ženska je, svakako, od onih koje me mrze.

U godinama smo, draga, kada ništa ne zavisi od nas.

Ali dobro je, baš je dobro što si i ti posle toliko prosjačkih godina postala jedna od nas uzaludnih.

Živela.

 

MILAN TODOROV: SELJAKOVA

 

 

Ponelo voće

Zametnuli se bademi

Precvetale kajsije i kruške

I šljive rane i kasne

Krompir se izbacio iz leje

Kukuruz posejan pred kišu

Kiša pala na vreme

Sunce ogrejalo

Biće i žita

A seljak kaže

Ne valja

Kad godina dobro ponese

Biće rata.

MILAN TODOROV: DODIR KUJE

 

 

Kada vidim ili osetim da mi se približava ono što sam dugo priželjkivao, kao po nekom pravilu, počinjem da se izmičem.

Već sam kazao da sam junak nove epske poezije, takozvanih kukavičkih junačkih pesama.

Taj tajanstveni a sramotni instinkt me još nije izneverio. On je kao dobar lovački pas. Lovci, inače, imaju običaj da tobože slučajno u lovu ubiju sopstvenog goniča ili ptičara ukoliko nisu zadovoljni njegovim radom u čestaru.

Tako sam došao do svog najboljeg psa. Neki neugledni lik je tu pametnu kuju nemačkog kratkodlakog ptičara pronašao u ritovima blizu grada, ustrašenu ali pitomu i doneo je na buvljak gde sam je odmah zapazio na gomilici strnjike i budzašto kupio. A ona je mene kupila kad mi je u kolima, dok sam menjao brzine, čučeći ispred suvozačevog sedišta, u jednom trenutku bojažljivo dotakla mokrom šapom po nadlanici.

Ne treba da pominjem kako pametnijeg psa nisam imao ni pre ni posle.

Ali, bila je svojeglava kao većina ženki.

I ne bih o njenom kraju koji je, uostalom, sama izabrala. Mada je njen kraj bio junački.

Okrećem se posmatranju Meseca da bih otkrio kakvo će vreme biti narednih četiri ili pet dana. Seljak sam. U stvari više nisam. Bio sam seljak u vreme kad me je politika ostavila bez posla koji sam voleo. Tada sam bio prinuđen da učim od prirode. Od društva sam naučio da ono skoro pa ništa ne vredi. Prevrće se.

Međutim, kosmos se ne prevrće oko Zemlje. Upravo je obrnuto. I zbog toga uvek posle punog Meseca, koji je nastupio juče tačno u petnaest sati, u vreme kada on počne da slabi nastupa period mladine, koji uvek obećava kišu.

Možda nije dobro to znati. Kao što nije dobro nanositi uspomene preko sadašnjosti, jer to samo isušuje ionako slabačak potok koji nam donosi ushićenje životom.

Ipak, to nije ono o čemu mislim skoro stalno. Mislim o tome kako nas vreme zavodi da ne bismo naslutili dalji sled događaja.

Danas sam sreo pravnicu iz radija. Umro joj je muž sa kim je živela na daljinu. On u stanu od 35 kvadratnih metara, ona u kući koji su zajedno gradili. Živela je tu sa ostarelom roditeljima. Nepokretnu majku je negovala dvanaest godina. Oca sedam meseci. Živi sa ćerkom koja je prevršila četrdeset godina i nije udata. Svojevremeno sam mislio da je bez ideala. Međutim, sad mi je sasvim jasno da su nas svi ideali osramotili.

U putnom koferu žena nezadovoljna životom, lokalna lepotica, krije stari crni korset.

Muškarac, koji je nekad bio muškarac njenog života je i voleo i nije voleo taj korset. Imao je tri kopče tamo gde se susreću nebo i more. I uvek se, u bunilu strasti pitao zašto se nužda nežnosti tretira kao računica broja tri.

Moj omiljeni ulični violinista svira na violini Pukni zoro.
Nešto nedostaje.

Pitam ga šta je, brate.

Nema publike, kaže ne prestajući da gudi.

Ubacujem mu u šešir stotku. Svako veče. Bez obzira na oskudni repertoar. Uvek je važno pokušavati. Pokušavati. Pokušavati, beskrajno.

Dodiri nepoznatog sveta jednako su važni kao i intimni dodiri dok građani prolaze kao izgubljene godine.

Vreme je vetra. Niko ne zna kakav će biti otkos sledećeg leta.

Nebo je nisko i mogu da ga dodirnem rukom. Ako ima živih bića u Mlečnom putu sada nas vide.

Zasadio sam i brest i kesten i javor i tamjaniku belu i crnu.

Kako se osećao onaj koji je, posle boga, započeo svet?

Frilenserke, završite ga znakom svog tela.

Ne znam zašto, ali čovek uvek mora da se pravda.

Ubodite me nožem u srce, ako tako mora da bude. Hladno oružje je opet u modi.

Nož, nož u slaninu. Nož, nož u slabinu.

Ali šta ako postoji sudbina?

Ne znam kad sam se rodio. Ne znam kad ću umreti. Šta je prirodna smrt?

Da li naši duhovni oci imaju onu stvar?

Pravnica iz radija mi je, stojeći na jednoj nozi na ulici, saopštila pravu stvar.

Ne zanimaju me bolesti koje će me snaći. Brinem za generacije posle nas. Da li će ih neko voleti?

Ne znam. Japanci su izmislili električne štapiće koji stvaraju osećaj slane hrane kada se njima jede nesoljena miso pasta ili soja sos.

Ako se naši fizički prostori sužavaju, možda je to pionirski pokušaj rešavanja problema. Svet bez dodira. Samo pojačivači emocija svetlucaju u mraku. Ne moram da te pipnem da bih osetio da si tu.

Žene imaju dve noge i dve ruke, ali to se nikad ne zna.

Imao sam devojku koja nije htela, dok joj ne platim piće ili večeru. Ne, nije bila alkoholičarka. Bar tada.

Bila je vera za večeru.

Ljubav i novac. Seks i gnjavaža.

Bila je u pravu. Imala je svoje principe i njih se uvek čvrsto držala. Jedno veče sam u belim farmerkama klečao, ali uzalud, Znala je da nemam novčić u šaci. I sad ne želim da se bacam kamenom na nju. Ona nije oduzimala meni ništa, jer to nisam bio ja. Stalni ja, nego onaj koji je trenutno bio u mom telu. Onaj koji sada ulepšava svoje staro lice na Fejsbuku možda je samo ona kuja, ona dobra žuta kuja odbegla od lovaca koji ubijaju neposlušne, u močvare i koja je jedne večeri uhvatila trenutak otvorenih vrata i otišla u močvaru gde je jedva izbegla smrt.

Ta kuja je, a da to nisam ni slutio, postala geografija. Pustinja koja kroti ponos.

Zašto se javljaš?

Zašto mi se javljaš sada?

Zašto ne štitiš životinje? To je danas tako moderno.

Otišao bih. Ali, gde?

Na drugoj strani jednako svetli grad.

(odlomak iz novog romana)

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: TRABL

 

Vetar  u predvečerje punog Meseca. Mladi vitki mladići trče gradom i viču „Trabl, trabl“.

Šalim se. Mladići viču „Vetar, vetar. Spuštaj suncobrane!“

A „Nesreća, nesreća“, viče žena koja je u nekom romanu, ne sećam se kom, prevarila svog večno pijanog muža sa štićenikom doma koji je njen muž nehotice zapalio i tako se to završilo kao što se nesreće završavaju, bez smisla.

Ona je pokušala da pobegne od samoće tako što je, posle mnogo oklevanja, odustajanja i kajanja unapred - navela mladića na seks sa njom. Njen muž, njen ostareli muž, bežao je od, samo on zna čega, u celonoćna usamljenička opijanja. Zaključao bi se u kancelariju upravnika Zavoda za mlade delikvente i, misleći da ga niko ne vidi, ispijao svoju bocu konjaka. Ona se, za to vreme, vrtela u krevetu, i, najverovatnije (jer ko će žene znati), mislila da je izdana.

Bez trunke mržnje, bežeći od bola, muškarci i žene izgube ponajpre telesnu a zatim i svaku drugu prisnost. Ali, želje ostaju sa njima. Podzemne želje. One, koje računaju na tobožnju nevidljivost i koje kljucaju kao prokišnjavanje o potrebi za ljubavlju.

Za tih večeri ja sam posebno tih.

Odvlačim se u krevet pipajući stvari u mraku.

Levom rukom uključujem radio i zatim, uz svetlo njegove male reklamne sijalice, jer to više nije radio nego pretpostavka, snimak radija, imitacija, retro… pronalazim pidžamu. Oblačim je preko glave. Često izvrnutu. Stvari imaju tu osobinu da nas iz krivaca pretvaraju u nevine žrtve bilo čega. Meke, frotirske pidžame, tamno plave boje koje posebno biram u retkim radnjama sa ručno rađenim odevnim predmetima.

Ali sve to, često je uzalud. Jer, pun Mesec kao da moj brod diže suviše visoko i ostavlja me bez mogućnosti da upravljam njegovom krmom kad talas iznenada padne u dubinu.

Mnogi su mi rekli da je u pitanju preterana nervna reakcija.

Pusti.

Pusti bivše voljene, sadašnje voljene i buduće voljene.

Prepusti se onome koje zna da te opiše.

Čovek sa godinama usvaja neke strahove na koje prethodnih godina svog života, prilično neobazrivog, nije nikad obraćao pažnju.

Čovek misli da bi najzad, umesto da baca reči u vetar, trebalo da ih skuplja.

Ali, ne zna gde da ih nađe.

Gde spavaju dobre reči?

Ne znaš.

Ponavljaš: „Polako samo. Samo polako!“

To je besmislena bajalica. Gde je nauka? Ko je zakočio mehanizam vremenske mašine tako da više ne ide unapred.

Sad su analizom mikrofosila utvrdili da je život na zemlji nastao veoma brzo nakon njenog formiranja. Mada sve to što je u vezi sa praistorijom počinje da me iritira. Šta je sa postistorijom? Šta se dešava posle one slavno propale skaske o kraju istorije?

Dok iz Maksija nosim paket svežeg mesa kući mislim o komadu mesa koji je Stenlija Kovalskog u filmu Blue Jasmine naterao da razbije radio aparat.

Da, bila je to druga ženska. Da stvar bude gora, bila je to rođena sestra njegove žene.

Letnje pahuljice. Potpuno me na bulevaru zasipaju iglice cveta gloga. To je prosto mećava. Uzalud konobari usplahireno trče između stolova.

Ja znam da će tako biti narednih nekoliko dana.

Trabl.

Nevolja.

Prevara.

Kazna bez odjeka.

Ili čista požuda? Veza bazirana isključivo na seksualnim zadovoljstvima. Kres bez obaveza. Više puta, sa malo straha koje se otresa kao leptirov prah.

U džepu pantalona mi vibrira mobilni telefon. Znam  da nije poželjno, iz zdravstvenih razloga, držati ga blizu k.

Halo?

Holou?(Holou tako je tu skoro vikao debeli rahitični Englez u svoj mobilni sa preterano mnogo žica).

Posle pregledam sve mreže. Neki nepoznat broj. Verovatno je greška, mislim.

I još kako bi trebalo da uvećavam mišićnu masu. I da idem uspravno, toliko uspravno kao moj deda-ujak koji me šetajući glavnom ulicom nikad nije video, jer je glavu držao u oblacima.

Ujače, jesi li, mada mrtav, spreman da zajedno spasemo svet od nepristojnosti?

Hvala, nisam ni ja, ujače.

Od poslednjeg merenja izgubio sam kilogram i po.

Koliko teži duša?

Odbijte mi to, molim vas.

Mrtav ujak mi se osmehuje. Ja mu se zahvaljujem na rodoslovu naše porodice, koji je upravo on započeo a ja se eto, godinama posle njegove smrti, nakanjujem da ga dopišem onim što znam. Ali, plašim se širenja svog sveta i širenja sveta uopšte. Osuđujem letove u svemir. Skoro sam siguran da će nam sa kapsulom koja pada u Tihi okean dopremiti i smrtonosne vanzemaljske mikrobe.

Kukavica sam. Onaj koga nema u narodnim pesmama. A preovlađujuća slika o našem narodu je sklonost brzom zaboravu svega što nije herojsko. Po tome smo pravi predstavnici sveta u nestajanju.

Uostalom, nestajanje bi najzad trebalo proglasiti za olimpijsku disciplinu. Ko prvi nestane dobije medalju, pehar i sviraju mu himnu koja potom takođe zauvek nestaje.

Čuo sam da je jedini lek za to kupanje u hladnoj vodi. Čak i u ledu, jer svet je nezdravo mlak i sve truli od toplote.

A leto tek dolazi.

Nestrpljiv sam.

Koliko ima do večnosti?

Još dva meseca gledanja onih selfija držećih sredovečnih dama na letovanjima u starim letovalištima. Toliko starim da su sve ljubavi, preljube, ljubomore ništa spram ovih divnih cvetnjaka u centru grada.

Pokušavam da se spasem. Mislim kako su zvezde i ove noći, sve ukupno naravno, svetlije od Meseca.

Ako je ta hijerarhija tačna onda je flert, ta trtična kost muško – ženskog sveta opet tako u modi, tako neobavezna kao večni život, zapravo povratak nemirnom disanju u snu zbog onoga što svemu prethodi.

Trabl.

Ali, ja ne pijem konjak zaključan u sobi kao što su pili neki novosadski humoristi, premda ne znam da li će moja sudbina biti bolja od njihovih.

Najzad, to su lokalne legende.

U svakom slučaju pojma nemam dokle će trajati ovo ludilo sa životom na društvenim mrežama umesto života.

Ko će koga skrhati?

Premda nema kiše vazduh je ispunjen mirisima zemlje.

Trabl.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: MAJMUNČE I ZMIJA

 

  

 

Novo! Novo! Novo!

Cirkus Rivali vodi vas u čarobni svet artistike, iluzionizma, čuda, senzacije, humora…

Posetite ovaj spektakl!

Gledajte nove atrakcije!

Uživajte u vrhunskoj zabavi!

Cene ulaznica 300 din deca, 500 din odrasli.

Četvrtak 14. April u 18h.

Na stadionu Fudbalskog kluba.

Kad sam ugledao taj mali beli kombi sa zvezdicama boje trule višnje parkiranog kraj puta između dva groblja, pomislih bog te je poslao.

Istog trenutka setio sam se svog plana da baš tog dana, u isto vreme, prisustvujem književnoj promociji novog romana D. A.

Ko je tu sad protiv koga? Osećam blagu zvonjavu u glavi.

Volim cirkuse. Uvek sam imao čak neku vrstu strahopoštovanja prema njima. Nisam propuštao nijedno gostovanje čuvenog Medrana na pomoćnom stadionu Vojvodine, tu, gde je sad bezlični trgovinski centar koga je trebalo posaditi negde izvan grada a na toj ledini, u centru, ostaviti cirkus.

Naravno, volim i poisca. Iz mnogo razloga.

Da li da kažem da se nismo nikada fizički upoznali?

I sad se, tačnije u sumrak, dok sam lagano vozio između dva groblja razmišljajući o čašici grape pred večeru, pojavio taj beli kombić.

Ličio je ne breskvin cvet koji je doneo vetar. U njemu je, sa otvorenim levim vratima sedeo sredovečni čovek koji se obradovao kad sam se zaustavio i pitao ga odakle je.

Ispostavilo se da je iz Novog Sada i da je njegov deda šezdesetih godina prošlog veka osnovao cirkus „Rivali“.  On i brat su nastavili porodičnu tradiciju. Zbog dečjih osmeha, kaže i dodaje da deca nikad ne glume.

Nemaju veliki program kao nekad. Sve se smanjilo. Sada imaju samo majmunče i zmiju, kazao mi je.

A žena koja nestaje, pitao sam ga.

„Naravno“, rekao je. „Imamo i ženu koja nestaje.“ Zatim je dodao malo tišim glasom: „Iluzije i dalje držimo, jer su jeftine.“

Za njega je nestajanje iluzija, pomislih.

Nisam mogao da mu obećam da ću doći.

Mislim da neću doći ni u poznatu novosadsku knjižaru da najzad, možda u poslednjoj prilici za oboje, upoznam omiljenog pisca.

Mislio sam o majmunčetu koje je rođeno daleko odavde.

Kanio sam se, da najzad, odem u mesto u kome sam rođen.

Ponekad noću, ne preterano često, iz neobjašnjivog razloga pokrivam glavu jastukom.

Vlasnik cirkusa otvara široko vrata i poklanja mi afišu.

Obrnuta slučajnost, prelazak prošlosti kao prelazak okeana.

Razmišljam da li me čovek folira.

Svako igra svoju igru.

Prešao je toliko kilometara sa megafonom, zmijom i majmunčetom. Da, tu je i žene koja nestaje. Ili, ako žena koja nestaje, nije tu?

Verujem da je tu, možda negde u kabini. Čovek iz cirkusa mirno pije kafu iz malog belog plastičnog termofora. Takav mir odavno nisam osetio u sebi.

Posmatrao sam ga krajem oko i želeo da ličim na njega, da više ne budem rob neodlučnosti.

„Deca su najzahvalnija publika“, ponovio je.

Naravno, druže. Ona su još gladna svega, premda nikoga nije lako nahraniti iluzijom.

Lako se jedino gine. Uostalom, druškane, preko puta ovog groblja je kasarna, pa ti sad vidi.

Dakle, neopozivo mislim da je snaga samo u ovom čekanju. Ti piješ kafu ili čaj iz mutnog termosa i čekaš nešto što ne znaš kako izgleda.

Ja prolazim tuda i čekam odjek dovršavanja sveta.

Jednog mog starog prijatelja, tada mladića sa „zlatnim penisom“, neka fina udata dama je na vrhuncu strasti popišala. Na njegovo unezvereno pitanje šta radi, gospođa je vrlo staloženo odgovorila da ona kad uživa – uživa potpuno.

I svet i cirkus traju, jer im se tako hoće.

Nema tu nikakvih skrivenih značenja, premda bismo mi to hteli.

Pozdrav uzdignutim palcem i kažiprstom u mimoilaženju u zaglibljivoj stvarnosti.

Ipak, neophodno je stalno imati veru u ono što pišem.

Na moje reči ležu dobri i zli dusi a anđeli vrebaju da nas spasu od želja i, za sada, nejasnog smisla našeg postojanja.

Nema tu cirkuske zmijice kojom se plaše deca, ni majmunčeta koje vozi bicikl.

I nije stvar u biciklu, belom, dečjem. Nije stvar ni u zmiji.

Skoro da sam uveren kako je veličina cirkusa u izostanku sujete, u klovnu koji se udara po nosu a iz guzice mu ispadaju rolne dnevnih novina ili špulne raznobojnih kanapa i takve lake, bezbrižne i nevine stvari.

Ipak sam otišao do knjižare. Po običaju, kasnio sam. Video sam neke profile. Nije bilo mesta. Nikog nisam poznavao. U trenutku mi se učinilo da prepoznajem jedno žensko lice, a u sledećem ono je iščezlo u moru sličnih.

Da li je to priča o ženi koja nestaje u cirkusu?

Možda je suština problema u tome što u književnosti nema fizičkog tela?

I ja, poput cirkuske žene, sada jasno osećam da ni mene nema.

Razume se da to niko ne primećuje, ali večeras su neki ljudi nestali. Grad ih je amputirao.

„Gde si, šta radiš?“

„Ne radim ništa.“

A znam držao je u centru grada prodavnicu dečjih cipela.

„Rastajem se.“

Znao sam ih. Bili su divan, skladan par. Ona, uvek za malo bolja od njega.

„Zašto?“

„Ne, nije u pitanju nijedna druga žena ni drugi muškarac.“

„Zašto, onda?“

„Zato.“

Ne mora me se ticati tragedija drugih, ako je sve zapisano u zvezdama.

Uostalom, u horoskopu koji mi redovno, bez pitanja, šalju na profil na društvenoj mreži unapred znaju šta će sa mnom biti sutra.

Da li ću mahati dobrim ljudima negde daleko?

Ili ću na dobroćudan način podmetati ljudima zmiju.

Ali zašto zmiju.

Neke žene, ljubiteljke romana D. A. i večeras se uspešno prilagođavaju padu vazdušnog pritiska, što je nesumnjiv znak da se vreme kvari.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

NINUS NESTOROVIĆ: REKVIZITI

 

Toliko toga u Srbiji skraćuje život malog, običnog čoveka.

Samo ga ćutanje produžava.

 

Jedni kažu da smo duboko potonuli u govna, a drugi da nismo ni kročili u njih.

Istina je negde na sredini.

 

Mnoge medicinske operacije već odavno kod nas mogu da se izvedu i bez upotrebe noža.

Ratne još uvek ne.

 

Kada rezultate izbora narod sazna nekoliko dana pre glasanja,

onda mu je mnogo lakše da se odluči za koga će da glasa...

 

Bejzbol palica u Srbiji nije sportski rekvizit,

nego politički.

 

Prilikom hvatanja krupnih riba sportski ribolovci i policajci imaju istu proceduru.

Prvo ih ulove, onda se slikaju sa njima, to objave u medijima, pa ih puste na slobodu...

 

U razvijenim demokratijama glasači ne moraju da biraju između dva zla kao mi.

Tamo je ponuda mnogo veća.

 

Nijedan glas na izborima vlast nije ukrala.

Svaki je pošteno kupila i platila.

 

Televizor je krivo ogledalo naše stvarnosti.

 

Na ruševinama našeg dostojanstva političari su izgradili svoje karijere.