Događalo mi se da letnje i zimske školske raspuste, provodim kod ujaka i ujne. U jednom malom gradu pored Tise.
Ujna mi se, moram odmah da kažem, više dopadala od ujaka. Spavao sam u njenom krevetu. Vodila me je svuda sa sobom. Bila mi je kao mama.
Jedna davna uspomena na nju danas skoro da prekriva celo moje rano dečaštvo.
...
 |
| Gustav Klimt |
Bilo je oko tri sata posle ponoći kada je ujak, malo teturajući se, raskopčanog zimskog kaputa sa krznenm okovratnikom, izašao iz te periferijske kuće. Na ulici nije bilo rasvete i ujna je na kratko upalila farove velikog crnog automobila da bi mu signalizrala gde se nalazi.
Ostavila ga je pred nepoznatom poleglom kućom malo pred ponoć i čekala u mračnom old tajmeru sa ugašenim svetlima tri sata. Povremeno bi menjala poziciju na kojoj se nalazila, ali se nije udaljavala previše. Akumulator u kolima je bio jak i mogao je da pokreće ogromnu rusku Čajku i po najvećem mrazu i to bez dužeg zagrevanja. Naravno, potrošnja nafte se merila buradima. Ali ujak je voleo sve što je rusko. Ne zbog ideologije. Više zbog veličine. Voleo je velike automobile, jake okovane cipele, debele kožne rukavice, duboke krznene šubare...Od svega je najviše voleo ogromne, ne debele, ali krupnokosne, dlakave, jedre, jake žene.
„Stižem na vreme“ rekao je ujna Ziti koja ga je čekala u kolima. „Tačno kako smo se dogovorili“.
„Mislila sam da će ovaj put to trajati kraće“ odgovorila mu je ona paleći Čajku.
„Sa vama ženama se nikad ne zna koliko će nešto trajati. Uvek se dogodi nešto što čovek ne može unapred da predvidi.“
„Zar nisi sve sa njom dogovorio pre dolaska?“ pitala je ujna sklanjajući njegovu dlakavu ruku sa svojih slabašnih ugnutih ramena, jer joj je ripida, kako je zvala ujakovu pretešku ruku, smetala prilikom skretanja sa bočnog na glavni asfaltirani put.
„Nisam očekivao da ću u kući zateći njenog muža.“
„Ne želim nikakve detalje“ , presekla je ujna Zita.
„Morali smo da čekamo da se taj lik propisno napije i ode na spavanje.“
„To sam i mislila.“
Ujak je podigao crnu astragansku kragnu svog kaputa i dublje se zavalio u sedište. Bio je lep. Bio je lep kao antčki bog. Svi u familji su govorili da je lep.
Štaviše, svima je bio lepši od ujne. Osim meni, naravno.
„Izgleda će biti rata. Sve mi miriše na rat“, rekao je tek da nešto kaže.
„Trebalo bi da naučiš da voziš“ , dobacila je ujna.
Ujak je dobro razumeo njenu poruku. Uostalom, svi smo znali da ujna neće duže od šest meseci. Lekar je glasno i jasno, pred svima, brišući ruke o peškir uz komodu sa ogledalom još letos kazao da se polako pripemamo za ono najgore.
Ujaka bi pomisao na to uvek razbesnela. Hteo je da udari čelom o komandnu tablu, da smrska pesnicu o šofer šajbnu, da nogom razvali pod i ostavi stopala na putu...Lepo se videlo da je baš to hteo, ali se u poslednjem momentu zaustavio, prevukao dugim jakim prstom preko tamno braon kože i jetko rekao:
„Čudno, još juče nije bilo ni zrnca prašine ovde.“
„O, pa svi smo mi samo prašina u svemiru“ rekla je ujna. " Shvatićeš to pre ili kasnije."
Ali, ujak je i pored toga bio uznemiren.
Ujna je imala sposobnost da čita ujakove misli.
Ujak je to dobro znao i zato reče:
„Bila je to obična blajfana plavuša. Ništa vredno pažnje.“
„Siguran si?“ pitala je ujna.
Na licu joj se javio izraz iščekivanja.
„Jednom ćeš naleteti na neku koja će ti se zaista dopasti. Ali, nisam sigurna da će ti odgovarati. To je ono što me brine.“
„Ti znaš da se meni ne dopada nijedna žena osim tebe.“
„ To nije pametno!" rekla je ujna. "Ja upravo želim da ti se jednog dana neka lepa i dobra žena dopadne zaista!“
„ Nikad!", zavapio je plačnim glasom ujak. „Niko nema dušu kao ti.“
„Kakvu ja to imam dušu?“
„Kao ruska stepa",odgovorio je ujak poneseno. „Rusku, široku i veliku dušu“ ponovio je i pomilovao ujnu po mršavoj alabaster staklastoj nadlanici.
„A kakve duše imaju te...te tvoje?“ pitala je ujna ne želeći da ujakove ljubavnice nazove pravim imenom.
„Ne znam, Zi. Ne virim im u duše.“
„Recimo, ova poslednja. Plavušica koja je, kako si priznao, najpre morala da opije muža?“
„Ta je samo ležala na kauču i nije se pomerila dok sve nje bilo gotovo. Možeš li to da zamisliš?“
„Rekla sam ti da nemam nameru da bilo šta zamišljam.“
„Dodaj mi cigaru.“
„Mislim da sam sve popušila dok sam te čekala. Stvarno si se dugo zadržao.“
„Možda.“
Ujna Zita je iskopala poslednju cigaru iz neke fijoke u mračnoj Čajki , ovlažila je ustima, upalila i pružila mu.
„Iz tvoje ruke i otrov je dobar“ rekao je ujak pre nego što je dobro povukao. Cigara mu je dogorevala među prstima dok je tonuo u san.
Ja sam se tada promeškoljio, iako sam dotle vešto prigušivao dah.
Ujna se iznenađeno okrenula prema meni:
"A zašto ti ne spavaš, dušo?“
„ Svi kažu da ćeš da umreš i...“
„I?“ podigla je ujna guste crne obrve.
„ Zato sam sanjao kifle.“
„Kakve kifle?“
„One što se služe na daćama kad umre neko lep i mlad!"
„ Mirno spavaj, dušo“ prošaptala je ujna i pokrila me do grla toplim suknenim ćebetom. "Tvoja ujna nikada neće umreti i, prema tome, nikakve daće neće biti.“
Posle nekoliko minuta je naglo zaustavila auto ispred jedne osvetljene bude.
Ujak je jecao u snu, ali se nije probudio.
Protrljao sam rukom muzgavo bočno staklo. Napolju je blještala neonska reklama pekare „ Martinaj“. Osmotrio sam kako ujnina slaba silueta uklizava u zadimljeni uzani prostor pekare iz koga je dopirala bučna i vesela muzika, da bi se uskoro opet pojavila na njenim vratima sa belom papirnom vrećicom u ruci.
Otvarajući Čajku nagnula se ka zadnjem sedištu.
„Vidi šta imam za tebe!“
Kifla je bila topla.
(priča je objavljena u današnjoj beogradskoj POLITICI)
