Iz trpezarije žena zvoca da je neuredan,
da se upotrebljene, oprane čaše i tanjiri stavljaju u drugi red, na police, a
neupotrebljavani deo se onda uzima. Taman je čitao članak da je seljačka
privreda ekonomija unutar ekonomije, i ovo omogućava da preživi udare
vladajućih sistema. Nadmudrivanje sa sudbinom i ostarelom suprugom pretakalo se
u bledu, svakodnevnu igru. On je govorio, tačnije proizvodio zvuke koji liče na
mrmljanje, potpuno “izlomljene” rečenice. Žena je odmahivala glavom, ali nije
mu prebacivala da samo sedi, čita i piše gluposti. Život mu je s pisanjem
puniji, zanimljiviji: napisao je knjižicu o pradedi u rudnicima Amerike. Odlazio
je deda tri puta u Ameriku, vraćao se s dolarima i zlatom, otuda i vila u kojoj
se on baškari. Profesor je književnosti u penziji, nikada ranije se nije bavio
predano pisanjem: kolebao se kome da poveri hrpu papira od dvesta strana:
odlučio se da ovo pročita novinar Jakić, dopisnik lokalnog lista, koji se
razume u literaturu, a i sam je, kada je trezan, pisao rodoljubivu poeziju.
Zamolio ga je da rukopis i koriguje: a srce mu je igralo, goreo je od želje da
čuje šta Jakić misli. “Nije to bilo pitanje koje bi negde trebalo staviti na
glasanje.” Pisao je rukom, nije imao mašine, nije pravio kopiju. Počinjala je
sezona lova na sardele: od kada zna za sebe, odlazio s ocem na more, u ribolov.
Prošao je mesec, dva, a novinar Jakić se nije oglašavao: on je strahovao da se
knjiga novinaru nije dopala, nije znao u čemu je stvar, ali nije ga ni zivkao.
Imao je osećaj, i kad je na brodu, barci
da se kreće stalno “koz prolaze”. Sedeo je sada na brodu, na tapaciranoj klupi,
prilično mekanoj, i razmišljao o knjizi koji je poverio, mislio je, prijatelju,
novinaru Jakiću. Putovao je s brodom iz Venecije, vadio je tamo “katastar” o
zemlji koju je pradeda kupio, a rođak mu je javio mobilnim da se Jakić odao u
kafani, pred Aleksom Zenovićem, da je njegov rukopis nestao, neko je od
ukućana, sa starim papirima sve bacio u kontejner. Narednih dana nije se Jakić
treznio, a onda je obelodanio: sedeće za mašinom danima, neka professor ne
očajava, oprosti, napisaće knjigu profesoru, bolju od njegove, da vrati dug na
papiru; kada je profesoru ovo saopštio, ovaj nije mogao da zatvori usta od
čuđenja, i tuge. Muka je bila što Jakićev pradeda nije radio u Americi, u
rudnicima, a profesorovu, prokletu, knjigu nije stigao da pročita, rekao je.
Profesorove oči su se punile suzama, bio je sav kao da je goreo u groznici.
Spočetka neki u kafani, u starom gradu, nisu mogli da se uzdrže od smeha, kada
su slušali priču, dok istoričar Luketić “nezgodu” nije dočekao s čuđenjem i
uzdugnutim obrvama; on je sve razumeo drugačije, uveren da se radi o tragdeiji
u najlepšem smislu “grčke” reči. Onda je pisao ovim novinama, pisma čitalaca, da je kod seljaka sve
borba za opstanak, prinuda. I zbilja, bilo ie ovde sprdnje, okrugle i kisele:
kao kod limuna pred branje. Žena je profesoru, i dalje, zvocala da je nemaran u
korišćenju, pranju, odlaganju tanjira.
