MILAN HADŽI TODOROV: SPAVAČ

 

Čovek koji spava u holovima

Velikih šoping molova

Zatičem ga često

Na muzgavim žutim foteljama

Uvek ima preko glave

Navučenu belu kapuljaču

I često menja kese sa kobajagi

Kupljenim stvarima

Da ga obezbeđenje ne bi

Izbacilo iz raja

Napolje

Mislim da spava kao što

Spava čovek

Koji više nije živ

Koji mora da se pretvara

Da je mrtav spavač

Radi toplote

Koju nema nigde

Osim u šoping molu

U kome uostalom greju

Kao u paklu

U koji ćemo svi otići

Nikad mu nisam video oči

Čak ni one večeri

Kada je sedeći sa kapuljačom

U istoj stolici

Listao poslednje lekarske nalaze

Listao

Listao

Listao

Posle toga ga nisam video

Čoveka koji spava

Kao da nije živ.

MILAN HADŽI TODOROV: NORA (odlomak)

 

„Nisam kanila nikomu to pripovedati. Možda ni sad nisam smjela reči? No, šta več mogu izgubit na kraju?“, mešala je ekavicu i ijekavicu, drhtala od jada pomešanog sa stidom, Matilda, koja je ponekad kad popije, volela da za sebe kaže: „publicistkinja“. U suštini, ceo vek je bila usidrena u Hronu, kao tehnička, dakle druga sekretarica glavnog u tim malim gradskim novinama a do juče jedini posao joj beše sastavljanje priloga za Vremeplov u kojoj su navođeni najznačajniji događaji koji su se desili u prošlosti sveta. Pritom se obilato služila izveštajima iz ranijih godina, koje je brižljivo čuvala u pretincu.

      Lako se da pretpostaviti da joj je kršteno ime određeno po zaštitnici časnog braka i porodice, svetoj Matildi iz Engera u Saskoj, inače čuvenoj i po telesnoj lepoti i ljupkosti, tako da se to dvojstvo stalno sudaralo i mrvilo i u Matildi.

      Držala je te večeri nekoliko čaša u ruci, iako u kur salonu, kako je nazivala uličnu prostranu sobu večito zamračenu drvenim teškim šalonima koji je izradio još njen deda Julije Štraus, ne beše nikoga osim nas dvoje; a šake su joj stezale kristale kao da mrve proso za ptice nebeske. Neobična stvar, a možda i ne toliko za zrelu ženu iz praznog kreveta, krupnu pravu plavušu uvek sa punđom, staru devojke gladnu ljubavi - ali do smrti uplašenu od zbližavanja koje bi je, smatrala je,  sasvim izvesno lišilo gracioznosti a time i nadmoći koja je proticanjem vremena postajala sve neupotrebljivija te se stoga opijala gradeći se zagonetnim tajanstvom svetice.

      Zaboravih da kažem da je uvek, ali baš uvek, na lančiću oko vrata  nosila poveći zlatni krst koj joj je padao u razdeljak između dubokih grudi. Ta tajanstvena veza između erotike i hrišćanstva, govorila je, nikada nije propitana do kostiju i njima orobljenih okvira utrobe, prostora bez značenja i smisla, utrobe gde prestaje ono što prost puk naziva dušom.

      Upravo je ostala bez posla.

      „Zbog toga što nisam podobna. Pet godina pred mirovinu. Zbog porijekla“, rekla je. I dodala:

      „Dokle ćemo plaćati ceh svojih predaka, ukoliko, uopće moramo da plaćamo za druge. Ja ne želim ništa više nego samo da ostanem živa. Da dišem i živim.Sto dvadeset otkucaja u minuti. Ne mogu. Srce će mi puć. I čemu onda istorija, čemu taj tvoj mali feljton u novini koju više niko ne čita. Da li si svestan da to govno, u kome sam i ja, na žalost, radila - niko ozbiljan više ne čita. Čitaju ih samo starci i starice da bi se smejuljili nad čituljama svojih poznanika“.

      Bila je kivna.

      „Ko mi je oteo život?“

       Prikupljala je stari izriđali donji veš sa poda, još lomna u struku. Imala je pedeset i osam godina. Ali, delovala je starije. Samoća i ženska suzdržanost koju je negovala dugi niz godina sada se pokazivala kao klopka. Izgubila je oslonac koji se  nalazio, bar je ona tako smatrala, u nepogrešivoj sreći zrelog doba koja se sastoji u prestanku borbe, ratova i svakodnevnih bitaka. Odjednom je shvatila da sve jedno drugo proždire u životu. To je kao trenutak koji dođe. Ne prolazi suviše brzo, ali prolazi obično velikim spremanjem svog života.

Kad je to shvatila, užasnula se.

      „Mora da je ova kuća Štrausovih zaposjednuta kad me opterećuju stvari koje bi tek trebalo razumiti. Poput čežnje koja raste u tjeskobu koja liči na vezu sa božanskim dok ležim u mraku kršćanstva s mislima na celibatno djetinjstvo. Da li sam imala bolna iskustva?

      Da li je majka Vilma poštivana? Zašto sam odrasla u poniznosti ukojoj nisam umela da smestim sve ratove kojima nesvesno svedočih u bočice sa mirisima. Zatvorim ih u malu bočicu koju zatim pažljivo odložim u veću bocu, i nju zatvorim i smestim trajno u još veću bocu; kao što je to, pričali su, činio Jakob Švarm, vlasnik znamenite varoške apoteke Sokol u kojoj se otrov čuvao u najmanje četiri staklene boce, tako da ako neko poželi da dođe do njega mora pet puta dobro da razmisli o svojoj nakani“.

      Posedovala je nekoliko desetina originalni Švarmovih bočica, neke behu sa neproverenim otrovom ili lekom protiv svih bolesti, kako je pisalo na njima a niko se nije usudio da ih otvori. Krišom ih je nudila na prodaju. Ali cena beše previsoka.

      „Ljudi pate od nedoumica. Ne znaju što hoće. Danas ne vrede nijedni parametri.  O časti ne vredi ni govoriti. O mojoj majci ...“

        Zastala je i odmahnula rukom.

      „I što sada? Da li se vreme popravilo od kada su mojeg oca, poštenog i valjanog stolara pretvorili u komendiju. Muzičar, da, tako su ga zvali, valjda zbog prezimena.“

      Izgledalo mi je to čudno i pomalo neprirodno. Majka joj je bila domaćica, pri kraju života prilično senilna a otac je bio ono što je morao da bude da bi preživeo: zvezdočatac.“

      Astronom?

      „Moglo bi se to i tako definirati. Postojala je, a vjerujem i danas ta mala opservatorija na Tvrđi. Trebalo bi ju posetiti, utvrditi u kakovom je stanju i možda čak i renovirat posjetiteljima za pogled ne unazad, nego baš u budućnost. Zvezde nisu mimo našeg života. Naprotiv. Historijat Maja, primerice, to dokazuje. One linije vidljive samo sa oblaka...u njima piše više nego u svim knjigama ovog sveta.“

      Nastavila je:

      „Poslovi ne bi trebalo uopšte ni da se počinju bez uvida u to što zvezde svojim pozicijama u beskrajnim sazvežđu imaju da kažu nama koji život nesigurno nosimo na malenim plećima u ovom neizvešću. Ali, komu govoriti kad je svako društvo samo četiri koraka od anarhije? Furnir ovog tobože civiliziranog života je tanak i kruni se i mrvi svakim danom. Ovo crno, na nameštaju... Ja sam najprije mislila da je to od kave, onaj slučajni talog koji ostane, ne na dnu, nego ispod dna prepune šolje usled nepažnje domaćice, ali ne, nije to trag kave nego prah svijeta.“

MILAN HADŽI TODOROV: PISMA NEPOZNATOJ

 

Nisam ništa očekivao od vojske. Bio sam već star za nju. Imao sam dvadeset i četiri ili dvadeset pet godina. Upravo sam završio fakultet i samo nekoliko meseci pre odlaska u kasarnu umro mi je otac. Bio sam sasvim izduvan. I takvog me neki kapetan, koji nam je hodao iza leđa, lupnuo šakom po ramenu. U prvom trenutku nisam znaš šta mu to znači. Posle mi je plavi vodnik, dobar momak iz Sombora objasnio da ću biti mitraljezac. I to na Šarcu Nikokletine Bursaća. Pretpostavljao sam da je šarac težak. Gledao sam to oružje u partizanskim propagandnim filmovima.

Ne boj se, kao da mi je čitao misli vodnik Somborac, dobićeš pomoćnika čiji će zadatak biti da nosi najteži deo opreme, dakle, kutije sa municijom,

nogare mitraljeza, možda i ne ko stacionarno postolje.

I tako sam upoznao Almira.

Bio je iz Ložionice u okolini Prištine. Nikad nisam čuo za to mesto.

Almir je bio mlađi od mene šest godina, ali je, za razliku od mene već bio oženjen i imao dvoje dece.

Žena, jedna lepa crnka, pokazao mi je njenu sliku ali na brzinu, u zajedničkoj kamenoj prostoriji sa betonskim valovima nad kojim smo se zapirali ledenom vodom – bila je nepismena kao i on.
Bio mi je simpatičan, iako mi je otkazao pomoć pri nošenju opreme za mitraljez zbog navodnog čira u želucu.

Poslali su ga kod specijaliste lekara, ali ovaj nije našao nikakvu bolest u stomaki i tako se Almir pribio uz mene.

Jednog dana dobio je pismo od žene.
Da li bi hteo da se sklonimo u kantinu da mi ga pročitaš. To je pismo od moje Diare.

Zar nisi rekao da je Diara nepismena.

Jeste, nepismena je, ali ima ko joj piše pisma.

Šta sam mogao.

Platiću ti pivo, rekao je.

Ne treba, Almire.

I čitao sam mu pismo od njegove Diare.

Molio me je da čitam polako.

Almire, deca su dobro samo su malo bolesna i opet kašlju. Ja bi mogla da se zaposlim ako se ti vratio da prodajem niveni u trafiku.

Diara.

Pročitaaj ponovo.

Pročitao sam.

Kakva trafika?

Kakvi niveni?

Nisam znao šta da mu kažem. To ti je, brate, od reči do reči. Možda pisac nije dobro razumeo šta mu je govorila. U trafici prodaju novine.

U pismu nije bilo nimalo nežnosti. Samo surova stvarnost.

Je l bi teo da joj otpišemo?

Kako to misliš.

Ti samo piši, a ja ću ti govoriti.

Diara, govorio je, nemoj da se igraš s glavu. Kaka trafika?

Ja sam bolestan. Inače sam dobro.

Almir.

Jesi zapisao?

Jesam, rekoh, ali tu nema ljubavi. Sve je lažno. Mogao bih da joj napišem kako ti nedostaje, kako ti nedostaju deca, da misliš na njih neprestano, da sanjaš kuću i te stvari malo mekše i na kraju da je pitaš šta je sa socijalnom pomoći koju su vam obećali, kako je skinut kukuruz kod Džafera, da li si brala jabuke za Selmira i to.

Nema ništa od toga, odrezao je.

Daj mi da stavim u kovetar.

I stavio je papir u koverat.

Možda je bolje da se ne petljam u njihove stvari, mislio sam. Uostalom sve bi to bilo lažno predstavljanje. Najzad, možda istina ne postoji u stvarnosti, nego samo onakva kakvu je mi zamišljamo. U stvarnosti, umesto da on bude moj – ja sam bio njegov pomoćnik u komplikovanim bračnim odnosima.

Čitao sam mu i dalje redovno poštu iz Ložionice i pisao pisma njegovoj lepoj  maloj ženi.

Ničega tu nije bilo.

Činilo se ipak da je srećan.

Možda jedno drugom veruju u dobre namere. Mislio sam još da mora da postoji neka sreća koja ih obasjava a da se to ne vidi ničijim okom, osim onim njihovim, unjutrašnjim.

Onda se ponudio da mi čisti čizme. Za uzvrat,  za pisanje.

Ne treba, Almire. Jebeš čizme. Važno je da si ti zadovoljan, a i žena tvoja.

Smeškao se.

Nisam mu rekao da sam na kraju svakog pisma dopisivao nešto što on nije rekao i zbog čega bi me sigurno ubio.

Voli te, Almir.

Ljubavi, čuvam te s mitraljezom.

Pomiluj decu umesto mene...

I te stvari, jednostavne toliko samo da je mogla da računa na njegovu odanost, koja možda i ne postoji ali mora da joj pripada kao izabranoj ženi.
Čovek koji je pisao pisma njegove žene osetio je razliku i počeo da dodaje male emocije u šture razmene podataka o vremenu, smrtima, nestašicama i nevoljama.

On je pisao nepoznatom čoveku kome je nedostajala ljubav.

Ja sam pisao nepoznatoj tuđoj ženi ljubavne poruke.

Sve više, sa iskrenim žarom – osetih, pisali smo i on i ja.

Odakle nam to, pitao sam se.

Da li je to okoreli izraz mojih skorašnjih nesreća?

Jer u tom pisanju tuđoj ženi nisam se pretvarao. Bilo je kao da je odista volim samo na jedan posredan način. Skoro neutralmo.

Sada kad mislim o tome imam utisak da niko nije predodređen za ljubav i da je voleti vrlo nepouzdana očekivanost. Ne postoji urednost osećanja ma koliko se mi trudili. Sve je u tome da je svako samo svoj, jer i u najprimitivnijim odnosima postoji mnogo nejasnoća koje nikada do kraja ne budu razjašnjene. Ne znam šta je to. Znam sada, najzad, da ljubav postoji kao poseban, tačnije zaseban oblik življenja u odnosu na pisanje ili pripovedanje o njoj. Zbog toga je veličanstvena, čista kao anđeli.

Da, i to sam joj napisao, toj nepismenoj Diariji.

Zbog toga Almir, osetio sam, nikada nije odgovarao direktno na Diarina pitanja, koja je ona, odnosno zapisivač njenih reči, slao jednom u dve nedeljem, tako nekako.

Da, Almir mi je jednog dana rano ujutro ipak uglancao čizme i priznao da je Diarino pismo dao nekom drugom vojniku da ga pročita.
I... šta je pročitao, pitao sam ga pomalo usplahireno.

Isto što i ti, rekao je. Samo je malo umekšao.

 

 

MILAN HADŽI TODOROV: OPREZAN ČOVEK

 

Oprezan čovek koga sam

Kao da se znamo oduvek

Pozdravio u prolazu

Nosio je naočare vezane

Crnim elastičnim koncem

Ili kanapom

Ne razumevam se u te stvari

Ako mu spadnu s nosa valjda

Da se ne razbiju

Da sve ostane kako je bilo

Da se ništa ne promeni

Na gore

Da se nema troška

U ova ionako oskudna vremena

Da se ne sekira

Da može da deci kupi nešto lepo

I da mu možda i ostane

Verujući da svojom obzirnošću

Pobeđuje zlo

Razdvaja svetlo dana

Od tame nesreće

U njegovom brižljivom odnosu

Prema stvarima života

Ne beše kozmetike

Ali bio je virus

Na koji nas niko ne upozorava

Bio je teško bolestan

Ne znajući to

Negovao je svoju bolest
Koja se zvala preživeti

Po svaku cenu

Zanemeti kad treba govoriti

Bezazlen čovek

U prastarim zvoncaricama

Ispeglanim tačno na šav
Čovek koji izbegava

Da stavi nogu u klopku

Koaku

Čovek koji čuva dupe

Čovek

Koga bi trebalo izbegavati

U širokom luku

Čovek bez znanja o streli

Koja putuju

I koja nije strela

Nego bol

Koji otvara i zatvara

Ovaj još preostali

Svet

Bez našeg sveznanja

Što nas može biti

Još jedino drži na okupu

Većinu odstreljenih

Metkom koji šeta

Za koji čak i lekari kažu
da nije za vađenje

Dok ne dođe do srca.

 

 

MILAN HADŽI TODOROV: ZOOLOŠKI VRT

 

Sad piši, rekao mi je urednik moje, ne želim to da izgovorim, poslednje knjige.

Ti si sad najzreliji. Imaš energiju iskustva. Imaš najviše ambicije od cele naše generacije.

Piši. Sve što napišeš, objaviću.

Samo, da znaš, uskoro nećeš moći da pišeš.

Ni o čemu. Ni o lepom  ni o ružnom, premda će ti se razne stvari dešavati.

I tako sam počeo da mislim o kraju pisanja.

Još sam pisao svako veče.

Verovao sam da negde, u mraku, neka ruka lista telefon sa internet stranicom na kojoj su moje reči. I to mi je bilo dovoljno. Ali nisam znao ko je ona. Pisao sam za nepoznatu i, vrlo verovatno,nepostojeću osobu. Možda je žena koja se zanosi mojim pisanjem. A možda je usamljeni čovek, muškarac, negde u belom svetu, kome to što otkrivam o, uglavnom, ovdašnjem svetu, budi uspomene i sedeći u nekoj sobi u Čikagu ili Kelnu jedva čeka  da ukucam poslednje slovo u kompjuter i pustim priču o sebi, ženama, prošlosti, ljubavima, neverstvima i mržnjama, pandurima, ribokradicama sa gramofonom na kome se po celi dan vrti ista pločaa i peče ista riba dok žene sa zaobljenim trbuhom trče okolo  vrište da neće više, da ne mogu toliko muškog semena da primaju stalno i da će ući u vodu i udaviti se zauvek...

Da, sedeo sam na dunavskoj plaži, u svojoj plavoj stolici na rasklapanje. Bilo je rano jutro. Osim mene, bilo je tu još samo četiri ili pet uzaludnih pecaroša i jedan poluludi čuvar divljih kafića.Odjednom se, ni od kuda, pojavila ta starica.Bila je mršava, u crnini i gazila je u vodu kao da želi samo da opere ruke. Posmatrali smo je kao epizodu vrelog leta u kome ništa nije neobično. Međutim, starica je ćuteći koračala sve dalje, dok nije upala u mali vir, koji nastaje usled vađenja peska za naše nove drumove i bilo je sasvim jasno da će je voda uvući u svoje ponore. Onaj lucklasti čuvar, srećom tog jutra ne beše sasvim drogiran, prvi je povikao i nekoliko, mislim dva ribolovca, zagaziše u vodu do grla i izvukoše staricu, koja se bunila i kočoperila. Pozvali su zatim Hitnu pomoć i Policiju  i uskoro su baku odveli u nepoznatom pravcu.

Pitao sam se da li su joj spasili život ili ga samo produžili na kratko, neodređeno vreme.

Ludi noćni čuvar sa kojim sam rado razmenjivao nekoliko rečenica svakog jutra mi je prišao i rekao:

„Znaš zašto sam to uradio?“

Rekoh da ne znam.

„Mogao sam da pustim tu staru ženu da se udavi. Oni mirni ludaci bi i dalje buljili u svoje štapove. Ali, nisam mogao.“

„Zašto“, upitah ga neoprezno.

„Ne znam. Verujem da će mi se žena koja me je napustila vratiti, ako činim dobročinstva. Ostavila me je i odvela dvoje dece. Izrodili smo dvoje dece, zamisli, i ona je posle svega toga utvrdila da sam lud i otišla kod svojih roditelja. A ja nisam lud.“

„Nisi“, rekoh. „Možda si samo malo... nesređen.“

Izabrao sam taj izraz ne želeći da ga povredim.

„Svi smo mi nesrećni“, odvratio je tupo. „Nesrećni smo jer sve nestaje.“

Setih se da sam pre samo nekoliko meseci ugostio neke turiste iz Grčke i, gle budale, pokazivao im bedeme tvrđave stare jedva tri stotine godina.

Penjali smo se ka prvoj kapiji i zadihani zastali ispred nje.

Pogled mi se zaustavio na uskim šančevima sa pravilnim udubljenjima u svakom od njih.

Ovde je nekad, rekoh, bio mali zoološki vrt.

Jeda damica sa lepim nosom kliknu od radosti:
„Kakvo mesto za životinje.“

Ali,dodadoh, zoološki vrt je ukinut jer je stanovnicima ispod tvrđave smetala jutarnja larva životinja.“

„Lavova, tigrova?“ upita piljeći u mene krupnim crnim očima.

„Ma ne“, rekoh. „Bile su tu samo neke lisice, koliko se sećam.“

„Bili ste tada mali“, upita ponovo.

„Da, sasvim mali dečak.“

„I sve je to iščezlo?“

„Da, sve je iščezlo, mada...“

Podigla je obrve. Naš prevodilac je zastao u malom čudu.

„Mislim da je preživela jedna lisica“, rekoh zagonetno.

„Žena“, upitala je lucidno.

Nisam ništa rekao. Trebalo je da požurimo na vrh tvrđave odakle se videla ravna, mirna ravnica.

I da napišem još koji redak o lisici.

(odlomak)

 

 

MILAN HADŽI TODOROV: ĆUTANJE

Imam osećaj da me prate. Za sada, ja ne znam ko me prati. To nije ništa novo. Jedno vreme, daleko, kada sam bio aktivni novinar, pratila su me dvojica iz tadašnje Udbe. Tada sam pisao tekstove za kafanske i pozorišne kabarea. Imao sam grupu prijatelja glumaca sa kojima sam radio satirični radio kabare i posle nekog vremena odlučili smo da to prenesemo publici, javno. Premijera je bila u jednom garni hotelu. Prošlo je prilično dobro i od tada su počeli da me prate.

Ja sam mislio da je to sasvim normalno.

Da stvar bude smešnija pratila su me dva svršena studenta Pravnog fakulteta koji su se zaposlili u policiji, a od te dvojice, jednog sam poznavao, čak smo se povremeno sastajali sa našim usputnim devojkama na kafi ili piću u nekom kafeu.

Oni su sedeli na našim predstavama, pili, slušali i ćutali.

To ćutanje je bilo njihovo oružje.

Sve je to prošlo, mada je izgledalo gadno i upravnik hotela u kome smo igrali tu predstavu je morao da podnese ostavku.

Međutim, ostalo je ćutanje.

Nikad ti ne kažu šta im smeta kod tebe, u tvom ponašanju, gestovima ili govoru.

Pre desetak meseci u jednom velikom šoping centru, trudeći se da izbegnem sudar sa nekim prpastim gospodinom i njegovom pregrejanom ženskom u beloj bundi na dvadeset i osam stepeni koliko je u tim holovima uvek, primakao sam se ogradi i osetio kako se rukav na mojoj novoj pernatoj jakni sa cviljenjm cepa.

Otišao sam do recepcije na kome je neka vitka plava devojka buljila u mnoštvoi ekrana. Rekao sam joj šta se dogodilo. Nije bila iznenađena. Ćutala je dok sam ja neprestano ponavljao da želim da mi kupe novu jaknu. Najzad je izustila da, premda to nije stvar kojom se oni bave, jer rascep na jakni je sasvim banalna stvar; napišem pismo nekakvoj Upravi i da obrazložim svoj zahtev.

Gde je uprava, pitao sam je.

Samo vi donesite vaš zahtev na ovaj šalter. Ima ko će da ga prosledi gde treba.

Vratio sam se kući poprililčno skeptičan.

Ipak sam sledećeg jutra skrpio nekakav tužbeni zahtev i uveče ga odneo na onaj javni pukt obezbeđenja.

Sada je iza stakla na njemu sedela neka crnokosa devojka plemenskog izgleda.

Bila je predusretljivija.

Za Upravu, rekao sam predajući joj beli koverat.

Kakvu upravu, pitala je.
Vašu, rekoh.

Mi smo samo obezbeđenje, a uprava objekta je tamo...

Pokazala je glavom visoko, gore, iznad poslednje etaže, tamo gde, verovah, nije bilo ničega osim neba, oblaka i možda pokojeg usranog i smrznutog gradskog goluba.

Kako da stignem do njih, pitao sam je.

To je neizvodljivo, rekla je. Ostavite pismo ovde, na pultu i neko do njih će već sići i uzeti ga.

Tako sam i uradio.

Prolalizi su dani.

Ćutanje. Tako poznato.

Trebalo je čekati, znao sam, iz ranijih iskustava.
Da ranijih, ono kad sam se, bezmalo igrom slučaja, zaposlio u državnom radiju kao pripravnik i kad su me, samo koji mesec posle toga zvali na informativni razgovor.

Otišao sam.

Beše sivo ranoprolećno popodne. Četvrti sprat neke takođe sive zgrade na nekom bulevaru. Prazne kancelarije i hladni radijatori.

Potpiši da nećeš da sarađuješ i radiš sa nama na bezbednosti države.

Ne mogu.

Ćutanje.

Zvaćemo te.

Ćutanje.

Nisu zvali iz policije. Ne znam zašto. Možda je onaj kućni prijatelj nešto sredio.

Sada opet ćutanje.
Šetam molom i zapnem cipelom za ispupčenje u inače preglatkom podu po kome svi vuku noge strahujući od pada.

Nisam pao, samo sam pogledao u oko kamere koje je za tren zatreperilo.

Savio sam se i u klečećem položaju opipao stopalo.

Sve je bilo na svom mestu.

Podigao sam pogled.
Neka mlada visoka žena, videh joj skelet, sva u crnom, tesne kožne pantalone, čučnu pored mene i upita me da li je sve u redu.

Podigao sam se.

Sve je u redu.Hvala.

Oko kamere je zadrhtalo i potom se zatvorilo.

Tesne kožne pantalone se udaljavaju njihajući se zavodljivo.

(*p.s. Titulu hadžije sam dobio 1989 godine kada sam hodočastio do Svetog groba u Jerusalimu, o čemu posedujem urednu gramatu dobijenu od monaha Jerusalimske patrijaršije koji je klečao u uglu Isusovog privremenog groba. Amin.)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: ZIMSKA PLIVAČICA

 

(*A šta ako je život sve ono što nam se nije dogodilo i, vrlo je verovatno, da nam se nikada neće dogoditi ma koliko mi vapili za tim skrivenim tajnama?)

Gledao sam tog dana, kao i obično 24 Kitchen, što smatram opuštajućom i neobaveznom disciplinom kada se pojavio prilog iz Japana. Potencijalni kuvar, koji je pokušavao da nas pridobije za svoju, na poseban način, spremljenu junetinu otišao je na ultra modernu farmu za uzgoj junica. Tamo mu je mladi vlasnik pokazao izuzetno lepu i svetlu štalu u kojoj su krave, čiste presijavajući crne kože, vrlo blagih očiju jele iz dubokih eko drvenih valova najzdraviju travu na svetu.

Sve to činimo, rekao je vlasnik farme, zato da bi krave bile srećne.

Da li su srećne, teško je bilo odrediti iz ritualne fotelje koju gnjavim godinama. Kamerman se usredsredio na žvakanje srećnih krava. U pozadini je curila, po običaju za takve blasfemije, vrhunska klasična muzika.

Oh, šta onda? – pitao je kuvar.

Onda njihovo meso dostiže višu cenu i služi se u najskupljim i najkvalitenijim restoranima, reče ponosno farmer, zeleni mali farmer.

Pitao sam se da li srećne krave znaju šta ih čeka na kraju balade?

Da li će ih klati uz onu muziku? Da bude sve u istom visokom stilu.

Kažu da su nacisti pre nego što su puštali gas u komorama za ubijanje puštali klasičnu muziku nemačkih kompozitora. Uglavnom violinske koncerte.

Meni su violina i smrt nekako ostali povezani od kako je na sahrani mog oca neki siroti violinista zasvirao njegovu omiljenu pesmu „Stade se cveće rosom kititi“. Zatim tu idu još neki stereotipi poput onog „Udaše mene mladu za stara“. Uvek sam mislio da to nije pesma mog starog i da su mu to nametnuli, jer on, poput mene, nije imao nimalo razumevanja za tu vrstu lažnih balada. Bila je to, uveren sam danas, osveta malograđanske okoline zbog činjenice da je moja majka bila mlađa od njega trinaest godina.

Godine su kao planine. Nimalo nije važno koliko su stare.

Juče me je žena koja je kupovala vino pitala da li sam ja onaj koji svako leto pliva na Oficircu.

Bila je mlađa od mene svakako petnaestak godina.

Rekla je da i ona voli da pliva.

Da spasim što se spasiti može, rekoh, da je prošla sezona bila prilično loša. Bila je velika voda, često su padale kiše, reka je bila prljava.

Meni to ne smeta, rekla je.

Da li me se sećate, pitala je. Svaki dan sam na plaži.

Bila mi je poznata. Površno, kao strani jezik. Crna, suviše preplanula, sa jarko crvenim karminom na usnama, žena koja pliva do daleko iza plaže, gotovo bez pokreta, kao stablo palo u reku i najzad izlazi u divlje kupine negde daleko ispod reni bunara za crpljenje vode i posle, video sam je jednom, u staromodnom bikiniju a la Ursula Anders hoda junački sama kroz šumu da bi se vratila na pesak koji nezvanično decenijama uokvirava divlju plažu na Dunavu. Održavala je mladost, na silu, videlo se iz aviona.

Ali, pomislih, možda ni ja nisam mnogo bolji.

Delujete mi poznato, priznao sam.

Imao sam utisak da nije oduševljena odgovorom.

Štaviše, pomislio sam da više nikad neće kupovati vino.

Danas mi je slava. Devojačka. Pa, da se nađe ako neko naiđe.

Srećno, rekao sam.

Ponašala se kao da ne čuje.
Taj običaj žena da ignorišu muškog sagovornika bio mi je naporan i smešan, kao i uvek.

Uveren sam da je to trik zbog koga svi samo gubimo.

Seksualna avanturističnot žena srednjih godina  je u porastu, kako sam čitao, svuda u svetu.

To mi je bilo stalno u glavi.

Zaključao sam vrata iza nje i stajao u polutami osluškujući kako se sporo, kao stablo teško i tromo udaljava. U stvari, ne udaljava, nego je nešto nosi dalje poput vode koja stalno teče.

Vratio sam se u svoju omiljenu fotelju.

Onaj tip, kuvar željan slave po svaku cenu, lomi listove nekog žbuna, po svemu sudeći lovora i ređa ih po cvrčećim tablama rumenog mesa.

Hrana i žene obično idu zajedno.

Ili ne idu, ipak?

 

 

 

 

MILAN TODOROV: TRENUTAK

 

 

 U podrumu

Vino je ponovo hladno

Sa pravim zimskim noćima

Savršeno hladno

Što produžava njegovo

Trajanje

Kao najveću brigu

Ljudskog roda

Trajati

U vezi sa tim

Ne može se ništa

Učiniti

Petnaest hiljada koraka

Svakog dana

Smešiti se nepoznatim

Uraditi bar jednu korisnu

Stvar dnevno

Dati krv i bubreg
Ali slabo pomaže

Bez trenutka

Jer ti je trenutak

Potreban da produbiš svoj

Život ili

Trenutak kada odlučiš

Da se obriješ

Ali odugovlačiš

Ne gleda ti se tvoje lice

U ogledalu

I trenutak u kome shvataš

Da smo svi

Unapred mrtvi

A oni koji još nisu mrtvi

Ponašaju se kao da ih je

To prošlo.

MILAN TODOROV: KRAJ KAO STVOREN ZA ŽIVOT

 

 

Nekad sam

Dugo šetao noću

I posmatrao kuće

I ljude u kućama koje su

Imale osvetljene prozore

U mirnom kraju

Na brdovitom obodu

Grada koji nije želeo da zna

Da se širi

Tada je sve bilo kao konzerva

Dobrih sardina

Ali uredno spakovanih

U metalne kutijice

Toliko pedantno

Kao ti ljudi koji

Idu u krevet u pun sat

Dok njihove dame

Popravljaju metalne žabice

Na zavesama

Ili  halterima

I toliko je sve to bilo

Bez bola

Blago i spokojno

Da sam morao da se štipam

Za dupe

Da bih poverovao da to

Postoji.

Danas

Kada živim tu

Među njima

(Sused koji se retko

Viđa)

Shvatam da sam se zajebao

Da ništa nije

Ni bolje ni gore

Navlačim zavesu

Kao većina ljudi u

Kraju

Kao većina ljudi

Koji nisu kao ja.