MILAN TODOROV: DVA METRA PIŠANJA UVIS

 

 

Postoji način da se život pojednostavi, kao što se  sve može pojednostaviti. Kad čovek to jednom učini, onda je spreman da mirno i čiste savesti umre.

Na pitanje svetog Petra da li je grešio, ima lepo spremljen odgovor.

Bilo je i toga i nikad nisam grešio sam.

Grad je za mene oduvek osvajanje.

Došao sam u njega i pokušao da ga osvojim kao da je mlada žena.

Ni na jedno pitanje ti ne odgovara direktno. Kad mu/joj kažeš „Reci hoću“ on/ona to prećuti i postavlja ti nova pitanja na koja odgovor još ne znaš sasvim.

Iznad grada je ujednačeno plavetnilo neba, pokoja lepa stara fasada, oblaci lutalice… ništa ne opominje, za sada. Dok predveče hodam njegovim ulicama, koje sam davno ukrao od tromih starosedelaca i kradem ga sve vreme uporno kao urbani magarac, stalno gledam u nebo u, maltene,molitvenom stavu.

Ali zgrade su nemi oltari, terase hostela su prepržene, stanovi na dan su kutije sklopljenih žaluzina. Neko se voli.

Kako je to moguće u ovakvom ružnom novom zdanju? Ali, to je život. Tako se rađa život. Novi se rađa a stari umire.

Dobro je i jesti voće. Kajsije, starac Pajsije, ringlovi koji padaju sa  garaže preblizu podignute tako da kvari sliku mogućeg horizonta.

Dakle, još posmatram zgrade. Njihova visoka čela. Ne postoji poriv da skočim sa bilo koje od tih lepotica.

Bestelesnost me trenutno okupira ili kako bi to rekla, junakinja mog romana, Sandra – fiksira.

Kažu da čovek koji u snovima propada u vodu ima loš predznak.

Ali nemoguće je predvideti vreme i smrt. Sve su to tlapnje.

Neki moj prijatelj iz televizije je uspeo da, obećavajući joj posao, osvoji gracioznu ženu, arhitektu, mlađu od njega petnaest godina. I šta je uradio?

Odvezao se novim Volvom sa njom izvan grada i pokušao da je obljubi na gradskom smetlištu.

Gde si me doveo?

Ali, dušo, sva su mesta ista.

Ipak, ceo kosmos se okreće kao baloni sapunice na trgu, komercijala za decu.

Ti baloni, kratkotrajni, baloni detinjstva nisu li tu samo da bismo jednog dana, kao odrasli, kao zreli, kao stari ili kao vrlo stari prihvatili ništavilo kao konačnu epizodu sebe?

Edvart Bauton, Austrijanac jevrejskog porekla koji je izmislio prvi veliki trgovinski centar na obodu grada posle svega je izjavio da je to njegova najveća životna greška.

Svesti sve pod jednu kapu. Uništiti sve ostalo.

Kad uđem u neki šoping mol ili tako nešto, ne znam da li sam u Parizu, Amsterdamu, Šangaju, Atini ili u Novom Sadu.

Odavno je rečeno da su sva mora slana, a moj pokojni prijatelj Petko je ustvrdio i da su sve žene kao mora.

Podudarnosti su donekle dozvoljene, ali poistovećivanje jedne žene sa morem žena rađa u njoj otpor.

Ponekad večeram s pogledom na fotografije mora.

Zaista, sva su mora ista.

Ali postoji neka skoro mistična stvar, možda misao, koja oblikuje prostor u ono što jeste.

More u more.

Lepu ženu u čežnju.

Možemo da pričamo priče koje su sada poruke od nekoliko reči koje se automatski brišu u sistemu „prozora za nestajanje“ na društvenim mrežama, ali moramo se negde usidriti, iz kofera izvaditi svoju čistu, ispeglanu dušu, otresti prašinu sa nje, prašinu koja nije samo prašina nego sva rastojanja koja nas dele i leći.

U nepoznatom gradu, na obali nepoznatog mora koje huči u našem polusnu kao odron posle pljuska.

---

Divna, elegantna gospa, koleginica iz radija poklonila mi je svojevremeno, davno, crteže gradskih ulica i trgova koje je načinio njen netom preminuli suprug.

Pogledao sam ih i sklopio fasciklu.

Otvorio sam tu fasciklu nedavno. Grad je bio živ.

---

Ne znam. Ponekad mislim da je sve ovo sa tobom i sa mnom i sa svim ostalima otišlo predaleko.

Ne verujem da to može zarasti samo od sebe. Krasta koja se stalno češe nikad ne zaraste. Bio sam, začudo, mirno i neposlušno dete. Jedne rane godine isekao sam se po mišicama plivajući kroz drezgu u nekim dunavskim rukavcima. Moj razredni, divan čovek, nastavnik fiskulture mi je rekao da ni po koju cenu ne kidam kraste koje su se počele hvatati na liniji rasekotina.

Ali, mene je svrbelo.

Kao što me sada svrbi sve.

Da li je vredelo uopšte biti mlad? Da. Zbog tih silnih neuspeha ili možda baš zbog pišanja dva metra uvis, za opkladu.

Bio je neki mladić iz kućice kraj fiskulturne sale zvane Partizan. U parku nam je pokazivao svoj polni ud. Pokazivao nam je pravilan rast dlaka oko njega. Moraju ići na gore, rekao je. I morate da pišate posle seksa. To ispira sifilis. Posle,tih seansi merili smo svo je udove očevim masnim metrima u malim masnim radionicama. Ni blizu šefovom.
Ne znam šta je sa njim. Sa šefom prvih godina sazrevanja sam se rastao. Znam da je igrao rukomet još neko vreme za  lokalni klub. Bili su dobri. Ipak, ušao sam u fazu kada me vezivanje za bilo koga nije interesovalo. Ipak, bila su to dobra leta kada smo se spremali sa kušanje života. A onda je došlo to vreme za koje smo se pripremali. Dlake uvis, pobede uvek, tajne za sebe i glad, glad za nečim još, nečim što mi i danas nedostaje.

 

 

 

 

MILAN TODOROV: nevidljive zvezde

 

Zvezde bi za dvadesetak godina mogle da postanu nevidljive. Tako tvrde astronomi. Sve je to, navodno, zbog veštačkog svetla koga je sve više na zemlji.

Nebo će biti crno a ljudi prozračni.

On ne veruje u mračne spekulacije. Nimalo nisu inspirativne.

Sutradan uveče, pre zatavaranja, ponovo je u tržnom centru. Lako vuče ruku. Još ga boli, ali ima utisak da se bol povlači red nečim a on ne zna čime. Bez obzira na propušteni rok, odlučio je da potraži dobrog advokata i da ih tuži. Taj tržni centar je ionako naopako konstruisan. Nivoi ili leveli nemaju jedinstven izlaz. Automobilom morate da kružite nekoliko spratova pre nego što ga pogodite, premda na skoro svakom zavijutku pipe EXIT. Skreneš, i naiđeš na novu istovetnu oznaku. Slepa ulica je ženskog roda, pomisli. Po izlasku svratio je  do konjičkog kluba.

Želeo je da u hladu šanca stare tvrđave popije limunadu, onu pravu, od ceđenog ploda juga. Mlada devojka mu je donela piće, naplatila i nestala. Konji su tapkali u krug. Lik koji je išao za njima i revnosno skupljao balegu stalno mu je davao neke znake, ali nije prilazio. Bio je to onaj što mu se svojevremeno žalio. Zaboravio je njegovo ime. Imao je ženu koja mu nije davala već deset godina. Nije imala potrebu, govorila je. Kad bi je pipnuo, plakala je. Povremeno bi je na silu naterao na seks. Bila je suva, rekao mu je. I posle je plakala.

Našao je ljubavnicu. Problem je bio što je ona bila mlađa od njega više od dvadeset godina.

U stvari, u početku je lagao koliko ima godina. Ona je rekla da njoj to nije važno dok je voli. On se lecnuo. Voli? Nije želeo novu čvrstu vezu. Samo povremene odnose. Obično na zadnjem sedištu sive korse. U početku je ženi pričao da ima više posla u firmi. Beše prolećna sezona menjanja guma. Radio je honorarno sa pneumaticima. Posle joj je priznao. Rekla je da nema ništa protiv. Nije delovala ubedljivo. Naročito što je iste večeri obukla svoje erotske krpice koje je on u šali zvao „devojački štafir“. Rekla je: Sad ćeš da vidiš šta tvoja Ksena, tako se zvala, zna.

Trudila se. Ali, priznao mi je:

-Drugar, to nije ni blizu onoga što mi kurva radi.

I onda je ona, mlada ljubavnica, sve to nekim čulom prozrela i pretila mu govoreći da je muško đubre kome je ona samo kurva za razonodu.

Konji su mirno kružili u šatorskoj areni. Sve mu je to neodoljivo ličilo na cirkus.

Najzad, ta priča radnika konjušnice. Iritirala je. Ne zna zašto.

Sat je istekao. Mlade mame su brižno uzimale u naručje svoje pulene.

Mali džokej mu je prišao, pružio svoju dečačku žilavu ruku i zatim ga, prislonivši mu glavu na rame, poljubio jezikom u usta.

U prvom trenutku je bio ogorčen, a posle poče da misli kako je njegova zakonita možda baš zbog njegove, jednako nekontrolisane požude kao izraza bolesne mašte, otišla.

Šutnuo je džokeja u jaja.

Savio se do poda i klecajući otišao u magazu za odlaganje amova. Iz razglasa je još, ne znajući šta se dešava, curila muzika u taktu la cumparsite.

Osećao je da lagano umire. To je bilo poslednje što je želeo. Smrt toreadora probodenog rogom takođe smrtno ranjenog bila bi, mislio je, svakako bolja od svega. Staro zavetna zapovest. Ubiti i biti, zbog toga ubijen. Ali i njemu je bila potrebna čipka na tangama, recimo, kao i malom čistaču konjskih govana.

Njegova moguća beži u kratkoj maslinastoj suknji u svoje ostrvo.

Hteo je da je pita dali na tom ostrvu ima blaga, ali je odustao.

Znao je, blago je veliko i sve veće samo dok se udaljavamo.

 

 

 

 

MILAN TODOROV: KUTIJA

 

 

Ovo je leto gavranovog leta. Onih lepih crno belih sveštenika u ptičjem svetu za koje je verovao da donose samo sreću. Interesantno je to da se nikad, pomisli, nisam zapitao da li donosi sreću i njima, velečasnim pticama.

Nije mu dobro išlo, od proleća ,ma šta od proleća, još od zime. Započeo je novi roman i zaglibio se u slepoj ulici. Uvek je bivalo tako, pomisli, kad se krijem iza trećeg lica jednine. Bez sebe u priči kao da sam gluv i slep (zar si počeo da pišeš u Ih formi?).

Sticajem okolnosti rođen si kao čovek. Mogao si biti bilo šta. Bog je svet gradio po svom liku, ali taj lik niko nikada nije video. Lik je mogao da bude ptica. Ili smotuljak zelenog čaja. Možda orahova ljuska?

A zašto bog ne bi bio grad.

Volim grad. Ne volim tradiciju grada. Ona me nimalo ne zanima. Ona je probušena čarapa. Često i smrdi. Volim grad na kiši, grad koji bubri, grad u kome devojke golih leđa jedu sladoled sedeći na visokim stolicama letnjih kafea nesrećno izabranih stranih imena.

Volim bučne, obojene stvari;

nepoznatu ženu koja fotografišući unuku u kolicima malo malo pa baca ljubopitljiv pogled na moju kosu „boje srebra“ (Ko to beše? Predin?)

Neko je na zabranjenom mestu parkirao najnoviji model belog mercedesa i skoknuo da kupi jeftinu uličnu hranu.

Prosjak koji je ležao uz zid zatvorene prodavnice riba sa kutijom u kojoj je bila novčanica od dve stotine dinara nije ni mrdnuo prljavim noktom na nozi dok mu je uglađeni čovek u plavom sakou i novim patikama uzeo novčanicu iz kutije i nastavio dalje, šepureći se.

Pitam se čemu ova količina primljenih utisaka?

Možda samo zbog toga što sam jedne večeri sa uživanjem gledao kako se sprema nevreme a grad, krošnje njegovih platana i lipa, obeležena parking mesta, izlozi sa lutkama u donjem rublju (zaista belo više nije u modi) sve to očekuju - kao pop otužnu ispoved starice dok ga u župnom dvoru očekuje domaćica sa raspremljenim krevetom.

Voleo je (opet on!) te priče iz stare varoši, iako su ga uvek zaticale nepripremljenog.

Uvek je imao utisak da ne pripada tom predgrađu. Prve devojke, prva vina, prve studentske prepirke oko riba… sve je to pripadalo, ne malom predgradu, kako ga je zvao, neko velikom gradu koji je najzad postao velegrad.

U malom predgradu, činilo mu se, uvek je disao na škrge.

Jegulje, čortani, kesege, grgeči i bucovi malog predgrada su isisani do kosti.

Bilo je ono: da li ti je svejedno da li ćeš sada ili sutra umreti?

To bi, pomisli, moglo da mi laska. Ko je ikada nekoga pitao da li hoće da umre?

Neću.

To neću je moja nagrada za životno delo.

A gavran koji sreću nosi?

A roman koji se kiseli na pedesetoj stranici bez glavne junakinje koja mi stalno beži?

Sve to sada, bez čula mirisa mesecima, bez opšteg razumevanja stvari, sa izmeštenošću posle gubitka posla kao gubitka svojstva, bez slobode da nepristanem na realnost… sve to me je, moj život, u mojim rečima, vraćalo na pokretne stepenice u Promenadi.

(odlomak iz romana u rukopisu)

 

 

MILAN TODOROV : ANESTEZIJA

Lekari ubijaju lepe žene. Ne mislim doslovno. Lepe žene se lepe kao magnet za lekare, jer veruju da oni znaju tajnu besmrtnosti lepote.

Naravno da doktori pojma nemaju o tome, kao ni skoro ni o čemu jer grip i dalje traje sedam dana, ali nije to tema.

Taj doca mi je oteo devojku.

Dobro nije ona bila baš devojka.

Nije ni bila moja.

Nije ni on hteo da je otme. I tu se stvar komplikuje mimo naših želja.

Ne verujem da je ona baš verovala čvrsto da je doktor, zovimo ga Ferce, bio čarobnjak. Na zemlju padaju meteoriti, kamenje, znamenje i druge neobjašnjive stvari. Osim toga, doktor je iako relativno mlad polako puštao stomaku na volju, nosio muzgave majice sa kratkim i dugim oznojenim potpazušjima. Ali bio je miran kao Buda, jer radio je sa smrću, što  naravno mogu samo bezbožnici.

U ovakvim slučajevima nikad nisam pravedan.

Tip je bio vrlo solidna utvrda. Da sam žensko mislio bih pažljivije nego sada dok ga opisujem.

Devojka koju mi je oteo, možda i bez sopstvene energije, verovatno je bila poklonica kulta otklanjanja bola po svaku cenu.

Lekari su tu zakleti svedoci.

Ali, oni i njihova medicina, dokazano je, samo otupljuju pragove boli.

Jelena, zvao sam je Hirsova, ti bi samo trebalo da postaviš malu posudu ispod leve dojke i skupljaš zlatne strugotine srca.

I još nešto sam joj rekao. Ličilo je na zagonetnu pretnju: „Ako se jednom samo prepustiš lekaru više se nikad nećeš iščupati iz njihovih kandži!“

„Ali, ja samo popravljam zube kod njega“, pravdala se.

Osećao sam da zebnja koju sam probudio kod nje nije dovoljna.

„Ti ne znaš ništa o njemu. On se, svi to pričaju, naslanja telom na pacijentkinje a nije nemoguće ni da im daje jače anestezije koje učine da devojka ili žena u zubarskoj stolici potpuno klone i ne zna šta se radi sa njom. Misle da umiru i svoj život oivičen u telu predaju u ruke tih satrapa.“

„Šta se radi sa ženama?“ – nevešto je prikrivala znatiželju.

„Mislim da ih u takvom stanju obljubljuju i da se one posle ničega ne sećaju“, lagao sam.“

„Ali, to je nedopustiv odnos…“

Osećao sam da he gubim. Baš onako kako sam to gledao u američkim serijama o bolnicama kada pacijent prelazi na onu stranu.

„Gubimo je, gubimo“, vikao je lepi crnoputi anesteziolog dok je vitki mladi doktor pumpao srce vitke bujne plavuše.

Ponekad bi neku spasili. Na toj utehi gradili su svoj lažni svet.

„Možda preterujem“ – rekao sam lepoj Jeleni. – „Možda je to samo zbog tih filmova u kojima se lekari osmehuju dok peru ruke posle operacija.

„Hoćeš da kažeš da stvarnost i filmska stvarnost nikada nisu isto?“

„Nemam jasnu predstavu o tome. Možda je tvoj slučaj sasvim benigan. Idi, izbeljuj zube, osvežavaj desni, radi šta hoćeš. Uostalom, tvoj osmeh je i sada božanstven.“

…

I tako.

Ti uopšte nije bio zubar. Jelena se nije zvala Jelena. Ali, ja imam taj osećaj da sam je izgubio. Ženu koju nisam imao.

Rekao sam joj da smo mogli da budemo savršeni par samo da se nismo mimoišli u paralelnim vremenima.

Odgovorila mi je porukom na Instagramu da se to ne može unapred znati jer ne postoje jasna i čvrsta merila za buduće veze.

Proteklo je od tada mnogo vode Dunavom. Čuo sam da je teško bolesna. Otišao sam nenajavljeno u bolnicu da je posetim. Obradovala se kao dete.

„Bio si u pravu kad si mi pretio doktorima“, rekla je i stisnula mi ruku.

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV:SISANJE KOŠTANE SRŽI

 

 

Okrenuo sam se nekim jednostavnim starim stvarima. Jeo sam meso samo pošto bih ga, bez začina, ali ipak blago usoljenog  pekao onoliko koliko je potrebno da se odvaja od kosti. Zatim sam to jeo prstima. Ništa nisam odvajao. Žvakao sam meso, žilice, mast i najzad grickao kosti osećajući uživanje u sisanju koštane srži. Prestao sam da razmišljam o zdravstvenim svojstvima ovoga ili onoga. Mnogo mi je tih mudrih informacija. O mentalnom zdravlju ne razmišljam. Mozak je toliko komplikovan da ne vredi generalka kad otkaže, bar za sada. Ćutiš, gledaš u zid i znaš da neće proći, jer je najveća laž da sve u životu prolazi.

Odem do bankomata da podignem novac i ukucam pin kod. Aparat ne prihvata. Zaboravih da kažem da sam prethodno popio dva dobra vina. Ukucavam ponovo isti pin. Ništa. Ostaje mi poslednji pokušaj pre blokiranja kartice. Setio sam se pina. Ali, jebi ga, ko sme da ukuca poslednji pokušaj želje u hladnu aparaturu novog sveta?

Odlazim bez kinte u grad.

Moje granice izdržljivosti su patetične. Moj sat otkucava. Ipak, uvek se radujem carstvu predvečerja. Ali, nikog poznatog ne srećem ako ne računam da su mi poznate reakcije devojaka ili zrelih žena kada ih okrznute pogledom a njima se učini da ste zanimljivi iz bog zna kog razloga. Taj duboki pogled od glave do pete brži i jači od svakog CTa  govori isto ono što ti govoriš u sebi: da li postoji mesto gde bi mogao da me povedeš odavde a da niko ne zna; čak ni ja i ti?

Ali, nisam zadovoljan prividom. Smučile su mi se neodređenosti. Primetio sam da se ponovo u modu vratio flert tako popularan, čak poželjan u devetnaestom veku. Tada se, ah, smatralo da ukoliko muškarac ne flertuje sa ženom čini joj nepravdu i čak je vređa smeštajući je u nezanimljive, manje vredne ili glupe i ružne osobe. Primećivati drugog je više od emotivne zainteresovanosti. Ona čak ne mora, smatralo se, ni da postoji.  Važno je davati značaj osobi suprotnog pola ne iz svoje koristoljubivosti nego da bi se diskretno nagradila njena ambicija u održavanju sebe.

Čemu biti lep?

Jednom na nekoj privrednoj manifestaciji, a beše to u Tel Avivu, neka žena, tridesetih godina bila je izuzetno lepa. Visoka, plava, skladnog tela, inteligentnog pogleda. Nepotrebno je da kažem da se činila nedohvatljivom.

Kao i svi, posmatrao sam je krajem oka. Primetila je. Osmehnula se. I ništa više.

Čovek iz naše tajne policije koji se tu vrzmao rekao nam je:

„Idioti, ona je Mosad.“

Strah od žbira bio je veći od straha od flerta.

Politika nas je uvek držala u bedi. Ni flert nije pripadao boljim vremenima. Ni danas ne pripada, ukoliko ga ima bar u meri u kojoj čovek može ponekad uz čašu vina uveče da pomisli da sok njegovog života nije uvrio.

Spavam pod otvorenim snovima. Teram se da sanjam. Da li uspevam?

Sanjam lica sa tragovima bivših lepota.

Šta će oni meni a šta ja njima?

Ne mogu da prekinem taj, u osnovi, bolestan odnos jer se sve posle dešava i na javi.

 

 

MILAN TODOROV: BANJA U EL EJU

 

 

 

Ne volim planinske reke, potoke, izvore sa petokrakama u  farbanom kamenu. Ili ono: Ovu spomen česmu ozidaše sinovu lugara Rajka u znak večnog spomena i putniče, ti, koji se napiješ vode sa nje, znaj da itd.

Ne volim ni planinska jezera. Ili su isuviše hladna ili zagađena. Jednom sam se po povratku sa mora, užaren bućnuo u Zlatarsko jezero i zaradio neke male crvene fleke po koži. Od tada, takve ekološko turističke ponude izbegavam u širokom luku.

A jednom davno sam se kao siromašan dečak našao u Banji Koviljači. Tada je socijalizam omogućavao deci slabijeg zdravlja i sa manje roditeljskih finansija, a taj sam bio, da borave u nekoj banji na oporavku o trošku Socijalnog osiguranja dvadeset dana. Ili dvadeset jedan, ne sećam se više.

 

Jedino se sećam devojčica sa kojima smo još nesazreli i nevini spavali u istoj ogromnoj sobi sa krevetima na spratove.

Bojao sam se banje. Čuo sam da u tim lečilištima za stare, uboge, bolesne i nas neuhranjenu decu borave nečiste sile koje imaju jedini zadatak da svet liše ubogih i jadnih.

Moji roditelji su bile srećni što su mi omogućili boravak u čistilištu, jer nisu znali tu tajnu.

Lutali smo po banji  mimo svake kontrole. Vazduh, vazduh je bio, pričalo se toliko dobar, da su penzioneri zaticani u parkovi sa otvorenim ustima rano ujutro, ukočeni.

Glavni vaspitač je naredio da nam pohuju mesne nareske da bi zatim sebi i osoblju koje se sastojalo od kuvarice i negovateljice pekli krmenadle.

Posle deset uveče šetao je po sobama i proveravao dušeke ispod devojačkih guzičica. Plašio se, kako je tvrdio, devijacija u pubertetu.

U banji mi se činilo kao da život pravi neku pauzu za nešto veliko.

Vaspitač je otežano govorio. Imao je u rukama karte sa našim podacima i stalno ih je ispuštao. Često sam gledao kako ispadam iz njegovih drhtavih, vinjačkih ruku.

Fotografisao je devojčice za službenu arhivu. Tražio je da budu u gaćicama, radi zdravstvene identifikacije. Grudi ionako nisu još imale.

Ništa se nije moglo bez njega.

Organizovao nam je izlet sa kupanjem u Drini. Reka je bila plitka, šljunkovita a voda blaga. Kupali smo se u gaćicama, i mi i naše devojčice koje su sve vreme cičale. Odeća nam je bila ne okolnom kamenju. Iznenada, voda je počela brzo i silovoto da nadolazi. Talasi su nas prevrtali. Vaspitač je duvao u pištaljku za opasnost. Voda nas ej valjala nekoliko destina metara. Pritom smo je se nagutali. Nešto odeće je vaspitač uspeo da izvuče na suvo.

Uveče, u zajedničkoj spavaonici dobili smo domsku odeću. Bila je preširoka i osećali smo se dobro u njoj. Imali smo običaj da pričamo viceve da bismo lakše zaspali.

Jedan dečak je ispričao vic o ženi sa buvama u pici. Da bi ih rasterao njen ljubavnik je u picu, tako kaže vic, ubacio eksploziv i krenuo da radi. Posle nekog vremena pica je eksplodirala a buve izletele.

Žena je kukala:

Jao moje pice!

Ljubavnik je na to rekao: A moja jaja na plafonu.

Kidali smo od smeha.

Devojčica koja je bila sa mnom u toj sobi postala je poznati pisac priča.

Nismo se družili.

Posle mnogo godinapodsetila me je imejlom na tu epizodu.

Rekla je da voli tu epizodu, sada, iz daljine.

Posle nekoliko meseci saznao sam da je umrla.

Stigao sam na groblje kasno. Gurali su na grob mokru zemlju, navlačili je motikama i nabijali budacima.

Pomisao na reku Drinu i kako tamo nema žabaca.

Otkud mi to?

Zbog slobode koja postoji samo dok veselo primaš pokušaje sveta da te vaspita?

Kakva energija koja je, tobože, neuništiva?

Danas mi se javio stari prijatelj, radijski tonac iz Los Anđelesa.

Primio se na budističku veru.

Postoji samo duh sećanja, rekao je.

Tako je, Siniša, rekao sam. Vidimo se.

 

 

MILAN TODOROV: ŽENA, PSI I OSTALI

 

I kao da ništa nije bilo…

Takvu rečenicu ne priznajem.

Ona ne postoji.

Uvek je nešto bilo.

Ponekad je to samo pokušaj. Na primer, pokušaj krađe tuđe žene. Za to je ipak potrebno dvoje. Ona najpre neće, pa zatim malo popusti, pa se opet nećka, pa izgleda da hoće i taman kad misliš da je sve gotovo ona se pravi „kao da nikad ništa nije bilo“.

Nema, valjda, muškarca koji to ne zna.

Ali, u čemu je smisao te igre?

Draž koja čas nestaje a čas se pojavljuje.

Vrednosti flerta su nesporne. Kažu, ne mora ništa da bude u stvarnosti. Dovoljna je iluzija da vas digne iz učmalosti dotadašnjeg života.

Ali tu se, posle izvesnog vremena, javlja moralna plačiguz dilema.

Koga varaš?

Nikoga.

I, onda postaješ ljubomoran/na na tog nikog.

Premda smatram da sam to odavno, još u mladosti apsolvirao.

Mene sad zanima samo dokle kušanje boga u ime vere može da ide a da ne izazove emotivnu reakciju kao vrhunac moje etike.

Jona i kit.

Bog je kušao Jonu. Ubijao mu sinove i govorio da će prestati da mu ubija decu ako ga se Jona odrekne. I Jona je dozvoljavao da mu bog ubija sinove, jer nije hteo da se odrekne svoje vere u boga.

To je bio princip biblijskih vremena.

A ovo sada je vladajući princip emotivne vere.

Sad, nisam sasvim siguran da je to bio Jona. Onaj tip koji je tri dana bio u utrobi kita i koga je kit ispljunuo.

Kad na to, u sve ređim trenucima oholosti pomislim, uvek se setim lascivnog stiha „Ne kitu u usta“.

Ali, nije to važno. Neki lik u Bibliji je davao sinove za veru, a ja ne verujem da je religija dovoljna za utehu.

Grešan sam. Znam to. Ići ću u pakao ako verujem u postojanje pakla. Ako ne verujem, mogu, takođe, da završim u paklu.

Lutajući gradom svako veče srećem stariju ženu sa dva mala bela psa u šetnji.

Počeo sam da zastajem i sa njom izmenim koju rečenicu.

Pričala mi je o komšinici koja je bila divna, obrazovana, kulturna i lepa žena. Obe stanuju u elitnoj novosadskoj ulici Sonje Marinković. Nažalost, komšinica je, kaže, pre nekoliko godina izvetrila.

Ima dobru penziju. Imala je i lep velik stan, u kome je sada hladno a zimi toplo, ali ga je dala „na sic“. Poseduje doživotno uživanje u tom stanu. Najmila je i ženu da je čuva. Ja ne znam šta će sa mnom biti. Bojim s eda se ne razbolim. Sama sam. Ko će brinuti o meni? Muže je umro sa osamdeset im jednom. Moja mama imala 97. Muž nije hteo dfa ide s nama. Dođemo s posla, mama iznese ručak koji je skuvala. Jedemo, muž ode da spava a mama kaže odoh ja u park. I tamo sedi do uveče. Ne idem da vidim šta je  s njom. Išla sam par puta. Ona sed na klupi i gleda zelenilo. Sama. Uveče dođe, opere noge i legne da spava. Nije gledala televiziju nikad. A ja gledam. I bojim se. Predsednik rekao da će ga ubiti.

Ne bojte se, rekoh, to su samo verbalne političke drame.

Mislite?

Mislim.

Nešto će se dogoditi. Videćete.

Odjednom, ne mogu da uspostavim internet vezu. Unuka se igrala sa mojim telefonom i nešo pobrkala. Odem u Yettel. Oni odmah utvrde šta je dete radilo. Ko zna kome je slalo poruke?

Prelistam mreže. Sve je u redu.

Ali, kopka me rečenica stare vlasnice pasa: nešto će se dogoditi…

 

 

 

MILAN TODOROV: ŽENA NA BICIKLU

 

 

Kad mu je pauk odneo nepropisno parkiran automobil moj prijatelj, inače poznati javni radnik kome ne želim da spominjem ime odlučio je da formira gradsku gerilu. Gerila je brojala samo jednog člana. Ja sam se dvoumim, mada sam bio blizu odluke da uđem u   organizaciju samopomoći, samopoštovaja i samoistrajnosti, kako stoji u njegovom usmenom statutu.

Dakle, kad su mu odneli automobil sa parčeta zemlje na kome je on odrastao a onda došli neki ljudi i označili to parče asfalta pored gloga njegovog detinjstva parking zonom u kome se plaća stajanje auta, moj drugar je rekao u svom maniru

„Mamicu im lopovsku, sad su počeli da nam kradu i zemlju pod nogama!“

Nije bio daleko od onoga što sam i ja mislio.

Zatim je pripretio:

„Ali sa mnom neće moći tek tako.“

Otišao je do mesta za iznajmljivanje bicikala, uzeo jedan, plativši vožnju za jedan čas, a onda ga spakovao u gepek svoje ajkule zvane  Citroen i zapalio u Pariz, gde ga je prodao za solidne pare.

Na Monmartru je portretisao turiste. Po sopstvenom priznanju najbolje je prolazio kada je radio krokije sa ugljem. Samo sjaj u oku, govorio je. To je najvažnije.

Kad vidiš sjaj u oku čoveka ili žene drži ga se do kraja života.

Rastavio nas je život. Nismo se čuli ni videli desetak godina.

Slučajno sam ga sreo u gradu, vlažnom i pretoplom usled naglog dolaska neizvesnosti leta.

Sedeo je na klupi ispred Doma zdravlja. Pored njega je bila limenka piva, načeta. Bio je crven u licu i neobrijan. Kad smo se ugledali oči nam sinuše. Zagrlio sam ga.

„Isti si“, rekao sam mu, ali to je bilo pitanje.

„Kurac“, rekao je. „Žena mi je, izgleda, gotova. Čekam je da izađe sa analizama.“

Zažmurio sam.

Setio sam se ukradenog bicikla. Jurcao je neko s njim po Parizu. Neka vesela žena na veselom belom ženskom velosipedu u sumrak. Žena koju će neko voleti te noći.

Dok smo to mogli, pomislih, trebalo je da ukrademo sve bicikle, sve žene i sve prestonice ovog sveta. Sada je kap od koje se kuje oštri čelik u našem kalupu hladna.

Ponekad neka žena u prolazu, brz pogled, nejasan osmeh u oku, ponekad odjek arsenala želje, ponekad u prolazu, memljivom prolazu između starih zgrada, još osetim miris semena pobune, mokar miris u zagrljaju modrog bršljana kojeg niko ne kontroliše i koji mi zbog toga imponuje.

„Znaš“, rekao je na odlasku - „ja kao slikar odmah kod svakog, ama baš svakog, uočim sjaj u oku“ -  i poljubio me pijano u čelo kao mrtvaca.

Nastavio sam svoj spori hod. Osećao sam neke promene u glavi i to je činilo da se osećam loše. Pripisivao sam to meteoropatiji. U ovo doba godine, a sada je druga trećina maja, dešavaju se važne promene na nebu. I, ako je za utehu, pomislih, i to je nešto. Hodao sam ka mostu, zastao kod parkinga ispred zgrade Vojvodina voda. Asfalt je bio ispucan i zahtevao je beskrajnu volju da ga prekoračite, jer donosi nesreću.

 

Kad mu je pauk odneo nepropisno parkiran automobil moj prijatelj, inače poznati javni radnik kome ne želim da spominjem ime odlučio je da formira gradsku gerilu. Za sada gerila boji samo jednog člana. Ja se dvoumim, mada sve bliži odluci da uđem u   organizaciju samopomoći, samopoštovaja i samoistrajnosti, kako stoji u njegovom usmenom statutu.

Dakle, kad su mu odneli automobil sa parčeta zemlje na kome je on odrastao a onda došli neki ljudi i označili to parče asfalta pored gloga njegovog detinjstva parking zonom u kome se plaća stajanje auta, moj drugar je rekao u svom maniru

„Mamicu im lopovsku, sad su počeli da nam kradu i zemlju pod nogama!“

Nije bio daleko od onoga što sam i ja mislio.

Zatim je pripretio:

„Ali sa mnom neće moći tek tako.“

Otišao je do mesta za iznajmljivanje bicikala, uzeo jedan, plativši vožnju za jedan čas, a onda ga spakovao u gepek svoje ajkule zvane  Citroen i zapalio u Pariz, gde ga je prodao za solidne pare.

Na Monmartru je portretisao turiste. Po sopstvenom priznanju najbolje je prolazio kada je radio krokije sa ugljem. Samo sjaj u oku, govorio je. To je najvažnije.

Kad vidiš sjaj u oku čoveka ili žene drži ga se do kraja života.

Rastavio nas je život. Nismo se čuli ni videli desetak godina.

Slučajno sam ga sreo u gradu, vlažnom i pretoplom usled naglog dolaska neizvesnosti leta.

Sedeo je na klupi ispred Doma zdravlja. Pored njega je bila limenka piva, načeta. Bio je crven u licu i neobrijan. Kad smo se ugledali oči nam sinuše. Zagrlio sam ga.

„Isti si“, rekao sam mu, ali to je bilo pitanje.

„Kurac“, rekao je. „Žena mi je, izgleda, gotova. Čekam je da izađe sa analizama.“

Zažmurio sam.

Setio sam se ukradenog bicikla. Jurcao je neko s njim po Parizu. Neka vesela žena na veselom belom ženskom velosipedu u sumrak. Žena koju će neko voleti te noći.

Dok smo to mogli, pomislih, trebalo je da ukrademo sve bicikle, sve žene i sve prestonice ovog sveta. Sada je kap od koje se kuje oštri čelik u našem kalupu hladna.

Ponekad neka žena u prolazu, brz pogled, nejasan osmeh u oku, ponekad odjek arsenala želje, ponekad u prolazu, memljivom prolazu između starih zgrada, još osetim miris semena pobune, mokar miris u zagrljaju modrog bršljana kojeg niko ne kontroliše i koji mi zbog toga imponuje.

„Znaš“, rekao je na odlasku - „ja kao slikar odmah kod svakog, ama baš svakog, uočim sjaj u oku“ -  i poljubio me pijano u čelo kao mrtvaca.

Nastavio sam svoj spori hod. Osećao sam neke promene u glavi i to je činilo da se osećam loše. Pripisivao sam to meteoropatiji. U ovo doba godine, a sada je druga trećina maja, dešavaju se važne promene na nebu. I, ako je za utehu, pomislih, i to je nešto. Hodao sam ka mostu, zastao kod parkinga ispred zgrade Vojvodina voda. Asfalt je bio ispucan i zahtevao je beskrajnu volju da ga prekoračite, jer donosi nesreću.

 

MILAN TODOROV: BEZUSPEŠNA POPRAVKA

 

Stiglo je leto i u ljudima se javila ta prirodna potreba da poprave svoj dotadašnji život.

Žene su najzad isturile grudi. Bile su ih pune varoške ulice. Stezane tokom zime, grčene u hladnoći jutarnjeg kupanja u poluzagrejanim kupatilima, grudi su odjednom ojačale i poželele da se protegnu. Nije to bilo ništa vredno posebne pažnje.

Ipak, svi su iznenada postali svesni da ne mogu da poprave svet oko sebe, ali da bi vredelo pokušati popravku sebe.

Težak zadatak.

U zaboravljenoj sporednoj ulici naleteh na prijatelja glumca koga nisam video nekoliko godina. Hitao je na akademiju gde predaje glumu. Izmenili smo nekoliko rečenica na brzinu.

„Svi ti klinci koji su upisali glumu imaju talenta. Tu nema zbora, ali to nije dovoljno. To treba razvijati u posebnost.“

Rekoh mu da se ne razumem mnogo u glumu, ali da su mi odvratne reklame u kojima mladi glumci koriste mimiku kao sredstvo da se izraze.

„To je užas“, složio se. „Najteže ih je naučiti da poštuju sebe, da usvoje da su takvi kakvi jesu, sa velikim nosevima, bradavicama, malim sisama, debelim bitinama…Sa iskoriste svoje mane. Talenat je poput šoljice čaja, brzo se hladi.“

Bio je još krepak. Rekoh mu da odlično izgleda. On mi uzvrati da često prolazi pored reklame za moju malu vinariju i da ponekad pomisli da svrati.

Pa, rekoh, što da ne.

Osetih da ulazimo u  beskrajnu opštost koja me je užasavala. Shvatio je.  Pozdravili smo se trzavo.
Toliki ljudi koji više nemaju potrebu da se bore ili bilo šta promene u životu. Ne svom, nego u životu oko sebe.

To me je opsedalo kao čuma. Da ne pominjem vesele senice koje su se neočekivano u sam sumrak javljale na obližnjim ogradama ili granama malog drveća, poručujući mi da ću i ove noći sanjati svoje mile i drage pokojnike. Uvek mi se to dešava sa senicama. U stvari, sve češće. Ali, ma koliko to bilo nepopularno reći, ja ne želim takve susrete. Ne želim ih više. Bilo je dana i noći, kada sam ih priželjkivao.

Zašto se sada odričem?

Da li zato što shvatam da ne postoji beskrajna starost.

Lekovi su u elementima. Za svaku bolest, a najgora je bolest nemoći da se bilo šta promeni na bolje, postoji lek u elementima vode, vatre, zemlje i vazduha.

Živeti znači izabrati.

Mučio sam se nekoliko sati da se prebacim sa starog sistema elektronskog plaćanja računa na novi.

Ljubazna službenica banke koja se predstavila kao Spomenka pomogla mi je do poslednje stepenice ulogovanja. Zatim je nestala, rekavši da je ukoliko i dalje budem imao problema sa elektronskim bankarskim uslugama slobodno kontaktiram. Zvale me je čak i mimo radnog vremena. Nisam u prvi mah video njen poziv. Nisam se javio.

Kao da sam želeo da proživljene stvari odugovlačim što je više moguće.

Isto je to kao sa ženama.

Setio sam se razgovora sa novosadskim profesorom glume:
„Potrebno je izraziti se iznutra, a ne spoljnim manifestacijama poput mimike ili grimase.“

Ne znam bankaričinu sadašnjost. Ni sebi ne mogu da pomognem. Prečesto razgovaram sa snovima.

Koji je parfem u modi danas?

Izvini.

 

 

 

MILAN TODOROV: FOTO, SEĆANJE

 

Na istoku ranije sviće, ali na zapadu Sunce kasnije zalazi.

Na Ženevskom jezeru sa kamenih plitkih sidrišta isplovljavaju bele jedrilice. Ne idu daleko, Nekih Tri stotine do pet stotina metara od obale, tamo se usidre, otvore boce konjaka ili kakvog već pića i goli, u parovima, šetaju po palubi, šale se, ne zazirući jedno od drugih, dok im poslednji zraci sunca miluju belu kožu tela.

Nisam učestvovao nikada u tom ritualu. Da li sam želeo? Vrlo verovatno. Ah, ta balkanska tajnovitost! Ubija nas na rezance.

Posmatrao sam ih sa obale, ispred hotela u kome sam odseo. Svidelo mi se što sve rade tako kao da imaju sve vreme ovog sveta na raspolaganju. Polako je padalo veče. Jedrilice su skupile krila i lakim, bešumnim motorima se vratile na pristan.

Posmatrao sam ih i u povratku. Ne iz loše namere. To, nikako. Uvek me u ljudskom pogledu fascinira čežnja ili bar njeni posustali tragovi. I, ma koliko izgledali bledo, hladno, mršavo, nedostižno – u očima nekih žena jasno se videla neispunjena želja ko zna za čim.

Pomislih da, iako imaju mnogo bolji standard od nas, postoji nešto što nas spaja. Čežnja. Čežnja koja je svuda ista i, najčešće se ne ostvaruje.

Jedna je, beše mršava ali slobodnija, prolazeći pored mene, spustila pogled kao da se stidi. Ponekad su ta obrnuta osećanja ubedljivija od očekivanih. Pratio sam je pogledom nekoliko trenutaka dok se pela uz usko kameno stepenište na keju, sasvim nalik našem uz novosadski Dunav. Mogla jer imati između pedeset i šezdeset godina. Bio sam, tada, mnogo mlađi. Sada znam da je to bilo nevažno. Ljudi i žene ulaze jedno drugom u život ne mareći za godine. Postoji taj sindrom koji sam nazvao Gonzales. Gonzales je najbrži u crtanom flmu. Gonzales je, takođe, najbrži spermatozoid, koji ne mora, kao u evoluciji da najbrže oplodi žensko, takođe, lutajuće jajašce, nego je jednostavno takav tip. Lepi se na šarm žene, na ono što ona i ne zna da poseduje ali ga nosi ponosno kao što neke nose velike grudi ili stražnjicu.

Sutradan, sreli smo se, na ulici. Zamalo sam prošao pored nje. Imam taj odbrambeni mehanizam da namerno, brzo zaboravljam lepe žene. Možda tako ustupam prostor njima?Uglavnom, trudio sam se da pokažem da se nikad ranije nismo videli. Ona okrete glavu prema meni i reče mi, na francuskom, koji sam delimično razumevao, da joj je drago što me ponovo vidi. Encore, rekla je.

I ja ponovo videh čežnju u njenim očima. Ne čežnju za mnom, naravno, jer bejah tu, prost, nepripremljen, sirov i čak nejasno posramljen; nego čežnju za nečim što se ne može objasniti tek tako, brzo, slatko i lako.

Setio sam se toga posle mnogo godina.

Na novosadskom keju stranac sedi pored devojke, na betonskoj ogradi, sedi usko pripijenog lica uz lice vrlo mlade, skromno obučene, tačnije razgolićene devojke, skoro devojčice, u uskim crnim helankama koje kao guma oblikuju njeno vižljasto telo. Namešta kameru na telefonu za selfi. Klikne dva puta, pa za svaki slučaj još jednom. Pita je, na lošem srpskom: Koliko joj je dužan za to što mu je ulepšala sliku. Imaće, kaže, šta da pokaže prijateljima kad se vrati u strani sneg i zimu.

Devojka sramežljivo odgovara: Ništa, ništa…Ustaje. Tek tada se vidi da ima vrlo bujne grudi. I još nešto se naziralo iza njenog mladog, nervoznog osmeha: čežnja za nečim što se verovatno nikad neće dogoditi.

Iza nje u odlasku, dva usidrena bela broda na carinskom pristanu. Još je dan. Vide se konobari u crno belim livrejama kako postavljaju srebrnaste bokale sa nekim pićem između salveta koje tako liče na jedra.

MILAN TODOROV: LEPO PROLAZI VREME DO SMRTI

 

 

Moguće je da svako od nas mora, kad tad, biti žrtva nekoga ili nečega.

Moj prijatelj, bivši muzički urednik, a sada vinom osveštani i prema tome ovlašćeni zastupnik u svet nove gradske seksualnosti, počeo je da me dozirano obmanjuje.

Bog sami zna otkad to čini.

Zbog toga se nimalo ne sekira. Oseća slobodu da širi svoje vizije osvajanja ženskih intimnih svetova onako kako bez laži ne bi mogao, jer kao zakleti sledbenik istine ne bi imao direktnu liniju ka bogu.

Da bismo bili ravnopravni, ponekad sam i ja prinuđen da izmislim neku skarednu misteriju da podstaknem njegovu, ali i svoju, prilično zapuštenu maštu. Jer, pobogu, naši životi su sve više pozorište iluzija. Živi smo ljudi. A to znači prljavi, pohlepni, zli i pomalo nesrećni i mnogo ranjivi i ko zna šta još, ali te lepe, fino intimno frizirane ženske sa kojima se imalo posla, uopšte ne zanima naše jadno stanje. Jelen (izmišljeno ime, naravno, kao što sam u ovom slučaju i ja izmišljen lik) se trudi da me inspiriše. Premda je deset godina mlađi oseća kako stvari sa tim nevidljivim ženskim likovima beže od nas na svojim sve dužim nogama (Kako foto filteri čine čuda!).

Briju se, kaže mi, pomisli sve se briju tamo dole. A  ja to ne volim, više volim  šumu.

Potpuno te razumem, kažem mu. Pitanje je samo zašto one to rade?

Ne zna odgovor.

Možda se pripitomljavaju, kaže.

Njegova najnovija je prodavačica kolača na pijaci.

Bila mu je, kaže, potrebna motivacija. Na kvantaškoj pijaci je kupio jeftinu verziju Vijagre, nekakvu indijsku kanagru, koju prodaju ispod tezge za šest stotina dindži, ali ti niko ne garantuje da te srce neće izneveriti usred igre na mušku sreću.

Prvi put, kad je odveo prodavačicu kolača u stan, uzeo je samo pola kanagre i nije mogao da mu se digne.

Ljupka mala prodavačica kolača ga je ljubila nežno u vrat pun onih glupih crnih bradavica i punila mu usta kolačima od maka, višanja, brusnica koji su, kako mu je šaputala, najbolji afrodizijak na svetu.

Samo da pišam.

Otišao je u kupatilo i popio dve kanagre. Ako umrem, pomislio je, umreću na bojnim polju kao srpski junak.

Obljubio je kolačarku dva puta zaredom.

Šta si popio dok si bio u kupatilu?

Ništa.
Ali, kaže, mala je znala.

Vijagra tebi nije potrebna.
Stavila mu je kolač sa makom na goli trbuh i tražila da ga pojede ne koristeći udove.

I?

Umro sam.

Kakve to ima veze sa mnom?

Putnik sam, hodočasnik. Bio sam u Jerusalimu i u kapeli u kojoj je prazan Isusov grob. Posle sam dobio sertifikat da mogu da se nazivam Hadži. Nisam to nikad koristio. Uostalom, bio sam uvaženi gost. I Grci su sjajni domaćini. Diskretno su mi ponudili metresu koja me je cele večeri dok je svirao sirtaki i gosti razbijali tanjire gurkala nogom u jaja. Nisam reagovao. Možda tada nisam to bio ja. Možda sam i ja ustao iz groba sopstvene pohote i nisam potonuo ni u jedan svet. Kažu da hadžiluk otklanja ljubavno romantične zanose.

Ali, šta ako se život, tamo, u besmrtnosti, samo pritajio?

Živeo ti meni, kaže moj muzički urednik kad sam mu ovo ispričao.

 

IZVOD IZ RECENZIJE

 

Priče u ovoj izvrsnoj knjizi liče na  Free Jazz improvizacije u kojoj je formalna struktura pripovedanja namerno zanemarena. Dok ih čitate nikad ne znate gde će vas koja odvesti. Događaji odstupaju od većine očekivanih ishoda. Struktura Todorovljeve  priče je igra na manje preciznom terenu od svakodnevice. Snažan i individualan glas u novijoj srpskoj prozi. (Branko Stojanović)